Tek dan nakon nedavnih vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji, vodeći liberalni intelektualci objavili su “poraz građanske Srbije” i to da Srbija, u suštini, “još uvek više voli laž od istine o sebi“. Naravno, kao i uvek, stvar je u tome što je i ovde “vera bila zamena za racionalno promišljanje”, a pravi poraz su doživeli “srednji slojevi, obrazovani ljudi”. Staro opšte mesto ovde glasi: krivi su niži, “neobrazovani” slojevi.1
Međutim, ono što izgleda zaboravljaju u tom lamentu jeste da su upravo oni, liberalni intelektualci, podržavali (što otvoreno, što prećutno) prethodnu vladajuću opciju, na čelu sa Demokratskom strankom (DS), čija je dvanaestogodišnja vladavina velikim delom odgovorna za trenutno društveno-ekonomsko stanje. U tom smislu, samo su pripremili teren za uspon Srpske napredne stranke (SNS) i njenu “ubedljivu” pobedu 16. marta, oličenu u 48,3% osvojenih glasova. To je duplo više u poređenju sa izborima 2012. godine – u apsolutnim brojevima, radi se o povećanju za skoro 800 hiljada glasova, što znači i apsolutnu većinu u poslaničkim mandatima (158 od ukupno 250), dovoljnu za samostalno formiranje Vlade.
Ima nekoliko razloga za ovaj izborni rezultat. Prvo, to je očekivana reakcija na pad opšteg kvaliteta života u toku poslednjih godina vladavine “građanske” političke opcije. U periodu od 2008. do 2012. godine trend dugo obećavanog “napretka” počeo je da se kreće unazad. Drugo, on je posledica potpune i očigledne inertnosti i nesposobnosti vlasti ne samo da ispuni data obećanja, već i da se usudi da uopšte nešto i obeća. Pre ili kasnije moralo se uvideti da je “car go” i da od politike Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera “nema hleba”. Negde u međuvremenu Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić osnovali su SNS, raskrstili sa Srpskom radikalnom strankom (SRS) i okrenuli se kritikovanju tadašnje vlasti. Da u tim kritikama nije bilo ničeg supstancijalnog, da u njima nije bilo ništa više od demagoških prozivki, to je jasno – ali su oni izražavali ono što je bilo opšte raspoloženje i to je bilo dovoljno da se započne proces čiji je vrhunac dostignut pre dve nedelje.
U izbornoj pobedi ove godine presudnu je ulogu odigralo i to što se Srpska napredna stranka predstavila ne samo kao rešenje nagomilanih problema, već je, zapravo, uspela i da skoro bez ostatka apsorbuje politiku “građanske Srbije”. To je danas moderna, pro-tržišna i pro-evropska stranka, čiji je saziv Vlade potpisao Briselski sporazum kojim se de facto priznaje nezavisnost Kosova, u čiju su Vladu dovedeni “stručnjaci” za smanjenje javne potrošnje i koja je bespogovorno prihvatila autoritet Svetske Banke i MMF-a. “Građanska Srbija” je time, uz SNS-ovu liberalizaciju zakona o radu i saradnju sa Briselom, ostala bez specifične pozicije u međustranačkom sukobu. Sa druge strane, uhapšen je i najveći “tajkun” Miroslav Mišković, koji je za većinu oličenje svega što ne valja sa postojećim poretkom, uhapšeni su i neki bivši visoki državni zvaničnici, ugovorena je velika investicija u takozvani “Beograd na vodi” i povučen je jedan mali niz sitnijih popularnih poteza. Bez obzira na to što su u pitanju surogati za stvarna rešenja, oni su bili značajniji kao signal da SNS, eto, “nešto radi”. U isto vreme, uspeli su i da održe određeni minimalni privid “narodne” stranke, stranke “običnih ljudi” koja ne pripada “visokom društvu”.
Uporedo sa tim išlo je i opšte slabljenje nacionalističkog sentimenta u Srbiji koji je ranije predstavljao političku snagu sa kojom se moralo računati. Poslednje nacionalističke demonstracije po pitanju Kosova nikako nisu uspevale da okupe više od dve hiljade ljudi. Na dnevni je red došla dugo pripremana priča o borbi protiv korupcije, borbi protiv kriminala i zapošljavanju, stranim investicijama i “realnom” podizanju standarda. Tako se najzad dobija jasna slika uspona Srpske napredne stranke – do toga su doveli, s jedne strane, “pozitivni program” SNS-a i kompletno razočaranje u prethodnu garnituru i, sa druge, zamor od nacionalizma i mita da se prosečna četvoročlana porodica na neki volšeban način može prehraniti samo ukoliko se Kosovo vrati “pod okrilje Srbije”.
Naravno, “pozitivni program” SNS-a ima i svoje naličje – i pored svih hapšenja, još uvek nema nijedne prvostepene presude; “Beograd na vodi” suštinski predstavlja poklanjanje gradskog zemljišta bogatim šeicima za izgradnju luksuznih apartmana kojima velika većina stanovnika Beograda neće ni prići2; o ekonomskim reformama se slabo zna osim da će biti “teške i bolne“, mada je njihov karakter najavljen izmenama radnog zakonodavstva, nedavnom podrškom koju je američki ambasador u Srbiji dao “teškim ekonomskim reformama” i ultimatumom MMF-a da se naprave uštede od 400 miliona evra ili će morati da se smanjuju penzije i plate u javnom sektoru.
Šta sa izbornim rezultatima? Za početak, govore nam da “istorijska pobeda” SNS-a ipak nije toliko istorijska, kada se uzme u obzir izlaznost birača od 53%, od čega je nešto manje od polovine glasalo za SNS – dakle, četvrtina svih građana sa pravom glasa. Oko tri miliona ljudi nije nimalo zainteresovano za izbornu igru, tako da je pitanje sticanja “novog političkog legitimiteta“, zarad čega su izbori i raspisani, i dalje u velikoj meri otvoreno.
Na strani “građanske opozicije”, koju sačinjavaju DS, Nova demokratska stranka (NDS) Borisa Tadića (nastala odvajanjem od DS) i Liberalno demokratska partija (LDP) Čedomira Jovanovića, potpuno je rasulo: DS je dobio 6%, NDS 5,7%, a LDP nije, po prvi put od osnivanja, prešao cenzus, sa 3,3% glasova, te je počeo da se osipa usled ostavki vodećih rukovodilaca. Osim generalnog bankrota ovih političkih opcija, tom je rezultatu doprinela i potpuna ispraznost njihove kampanje, koja se mahom zasnivala na identitetskom poistovećivanju sa “demokratskom tradicijom” iz devedesetih i “građanskom opcijom” uopšte. Istovremeno, DS je zaboravio ono što drugi nisu – da je period njihove vlasti bio nešto poput, rečima sociologa Vladimira Ilića, “meke diktature” i da “medijski mrak” koji SNS održava nije ništa mračniji od onoga koji se mogao osetiti i za vreme prošle vlasti. Osim toga, nije ni bilo većih programskih razlika između njih i SNS-a, tako da je stara parola “svi su isti” zadobila svoj puni smisao. Demokratska stranka je jedino u Beogradu uspela da ostvari značajan rezultat od 15,8% koji su iznele centralne (najbogatije) beogradske opštine, što usled tradicionalnog jezgra glasača, što usled politike Dragana Đilasa, sadašnjeg predsednika DS i bivšeg gradonačelnika, koji je svojim rušenjem romskih naselja i “uvođenjem reda” u javni prevoz (tj. delimičnom privatizacijom) očigledno stekao trajne simpatije gornjih slojeva Beograda. O prirodi tog “uvođenja reda” govore i incidenti između kontrolora i putnika bez karte koji su se mahom događali na “problematičnim” autobuskim linijama koje vode u siromašnija, radnička predgrađa. Ipak, s obzirom na loš republički rezultat, sukobi unutar DS-a su obnovljeni, a priča se i o smeni Đilasa sa mesta predsednika, što lako može da odvede u nove podele.
Ni Demokratska stranka Srbije (DSS) Vojislava Koštunice po prvi put nije prešla cenzus, što je i razumljivo s obzirom na potpunu politička obamrlost ove stranke, koja se oglašavala jedino u vezi sa vojnom neutralnošću Srbije, Ustavom i Kosovom. Činjenica da je u Beogradu, slično DS-u, ova stranka imala bolji rezultat i ipak prešla cenzus – sa 6,5% glasova – govori o tome da se radi o partiji legalističkog, “uglađenog” konzervativizma koju su izneli imućniji beogradski slojevi. Kao najveće iznenađenje došla je najavljena ostavka njenog dugogodišnjeg vođe, Vojislava Koštunice, što je ishod konstantnog opadanja snage ove stranke – 2003. godine imala je čak 17,7% na izborima. I ostale partije desnice nalaze se u potpunom rasulu: Srpska radikalna stranka (SRS), nekada najveća opoziciona partija, osvojila je svega 2%, uprkos tome što je ušla u koaliciju sa ekstremno desnim, ali marginalnim organizacijama (Obraz i Naši). Pokret “Dveri”, koji se ranije samouvereno najavljivao kao “svetski pokret“, na ovim je izborima osvojio 3,5 procenata, što je za 0,8% manje nego na prošlim. Prema tome, strah koji je postojao od “nadirućeg fašizma” i jačanja desnice čini se neopravdanim, jer je njena snaga svedena na minimum.
U pogledu budućeg razvoja događaja, za sada postoje dva moguća pravca: SNS može ili sam da napravi Vladu ili da okupi široku koaliciju sa ostalim strankama. U prvom slučaju, pored moći neviđene od kraja režima Slobodana Miloševića, snosio bi svu odgovornost za sve one “teške i bolne reforme”, što bi dovelo u pitanje njihov uspeh na nekim od narednih izbora. U drugom slučaju, SNS bi eventualno uspeo da napravi “tampon zonu” sačinjenu od ostalih koalicionih partnera, koje bi onda mogao da žrtvuje ukoliko dođe do socijalnog nezadovoljstva, ali bi ponovo dobio nestabilnu Vladu kakvu je do sada imao u koaliciji sa Socijalističkom partijom Srbije.
Iako nije sasvim jasno koji će tok uzeti budući pregovori i kalkulacije, s obzirom na neobično post-izborno zatišje, očigledno je da se posle 16. marta dogodilo “veliko prestrojavanje” među mainstream partijama. Apsolutna većina jedne stranke, politički bankrot opozicije i ostavke njenih vođa svakako će stvoriti novu političku dinamiku u narednim mesecima. Neki cinik bi onim intelektualcima sa početka teksta mogao reći – čemu briga oko izbora, kada su u parlamentu sve same pro-evropske partije? Takvo političko “poravnanje”, uz rasulo na tradicionalno shvaćenoj desnici, može da bude znak vremena za zaista novu politiku, ali će ona, ukoliko želi da uspe, morati da uradi ono što ostali ne mogu: da adresira konkretne socijalne probleme konkretnim rešenjima.
- O tom strahu od “neobrazovanih masa” dovoljno govori i tekst pod imenom “Nepismeni će vas otpisati”, objavljen u liberalnom mediju Akter nedelju dana pred izbore, u kome se iznosi “frapantna” činjenica da je u birački spisak upisano i nešto više od milion ljudi bez završene osnovne škole. Tekst je u međuvremenu nestao sa portala. [↩]
- Zaista dobra kritika cele zamisli može se naći u tekstu “Beograd na mutnoj vodi” koji potpisuje aktivistička grupa “Ministarstvo prostora”. [↩]