U sklopu “reformskih napora” radi budućih evrointegracija Srbije po svemu sudeći stradat će i železnice. Iako manje vidljiva od nekih drugih projekata, privatizacija železničkog prometa dio je pokušaja da se od Srbije napravi “zemlja za investitore” na uštrb javnog interesa. Razumevanje povezanosti privatizacijskih procesa nužan je preduslov efikasne borbe za javno dobro.
Srbijanska lokomotiva se, sporo ali nezaustavljivo, kreće ka obećanoj zemlji svoga mašinovođe Aleksandra Vučića – ka Evropskoj uniji. Da ista baš i nije obećana zemlja žiteljki i žitelja Srbije, sve je jasnije kako njima (tj. nama), tako i premijeru – sudeći po njegovoj nevoljnosti da, u “postbregzitnoj” atmosferi, i ideju referenduma o članstvu Srbije u EU stavi na dnevni red. Među najsvežijim izdancima privatizacijske prakse – nezaobilaznog vagona u kompoziciji Unije – jeste i slučaj nekadašnjih “Železnica Srbije”.
“Železnice Srbije” predstavljale su jedno od najvećih javnih preduzeća. Nakon 2011. godine i preinačenja u jedinstveno akcionarsko društvo, “Železnice” su 2015. doživele novo preinačenje – iliti, uvijenim rečnikom neoliberalnog kapitalizma, “restrukturiranje”; njime je došlo do rasparčavanja na četiri zasebna akcionarska društva: “Infrastruktura železnice Srbije”, “Srbija kargo”, “Srbija voz” i “Železnice Srbije” ad. Da proces restrukturiranja sluti buduću privatizaciju, dokazano je pre nepunih mesec dana, kada je privatna firma “Kombinovani prevoz” provozala svoj voz duž 30 km pruge od Kragujevca do Lapova, koliko je (zasad) zakupila.
Simptomatično, prva (probna) privatna vožnja zgodila se baš u vreme boravka misije Međunarodnog monetarnog fonda u Srbiji. Poslušnička dobrodošlica Vlade Srbije iz jednih usta kreditorske “Trojke” nije mogla izvući ništa drugo do reči hvale i ohrabrenja da se nastavi putem dobrog đaka EU – putem “liberalizacija”, “racionalizacija” i srodnih praksi, uvijenih u visokoparnu i opskurnu terminologiju. Šta to, dakle, evropski put predstavlja?
Država za investitore
U konkretnom slučaju “Železnica”, evropeizacija Srbije znači potržišnjavanje još jedne tradicionalno javne sfere, čiju “javnost” EU odbacuje kao arhaičnu. Britanske radnice i radnici u saobraćaju nisu se bezrazložno poradovali “Bregzitu” kao mogućem okviru nacionalizacije, između ostalog, i železnica – okvir EU za takve politike nije adekvatan, s obzirom na predanost zadatku napredovanja neoliberalnog kapitalizma. Tako (neo)liberalizacija znači konkurisanje (polu)javnih privrednih subjekata privatnim, što se, po nepisanom pravilu, završava prevagom privatnih subjekata i nametanjem vlastitih uslova korišćenja nekada javnih dobara. I dok izvežbani akteri u krupnokapitalskim igrama ponavljaju mantru slobodne konkurencije i obaranja cena kao posledice demonopolizacije, namerno se prećutkuje temeljna nekonkurentnost (polu)javnih subjekata privatnim, te, samim tim, činjenica da u procesu “tržišnog formiranja cena” odsudnu reč izriču uigrani privatnici. Takva sudbina će najverovatnije zadesiti i 800 km pruga ocenjenih nerentabilnim, za čije održavanje lokalne samouprave, po svoj prilici, neće imati sredstava, te će biti prinuđene da ih ostave na milost i nemilost privatnicima.
Slično liberalizaciji, ni racionalizacija, ispod sveg leksičkog šarma moderne Evrope, nije ništa više od eufemizma za budžetske rezove i otpuštanja radnica i radnika. Opseg otpuštanja u “Železnicama” dugo je imao karakter “tamne brojke” – nakon misije MMF-a, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović procenila je da će biti otpušteno između 2500 i 3000 ljudi. Uveravanja u socijalnu odgovornost Vlade prema budućim otpuštenima i nisu naročito uverljiva kada se, primera radi, uzme u obzir njeno ograđivanje i povlačenje u slučaju radništva kragujevačke kompanije FCA Srbija – partnerskog projekta italijanskog Fijata i Vlade Srbije, u kom Vlada ima jednotrećinsko vlasništvo; uprkos tome što je najavljeno ukidanje cele jedne smene, sa strane ministarke Mihajlović moglo se čuti samo da je Vlada ispoštovala sve što je trebalo i da investitori nikako ne treba da odustaju od Srbije.
Investitori, po svemu sudeći, ni neće odustajati od Srbije. Zašto i bi, kada im Vlada daje odrešene ruke – i sasvim solidna budžetska sredstva – za sve odlučnije uspostavljanje diktata privatnog kapitala i njegovih normi? Takozvana javno-privatna partnerstva razvijaju se upadljivo nauštrb javne sastojnice. O prekarno radništvo otimaju se EU, Rusija, Kina, arapski i drugi investitori, koji će, ako se vodimo samo pomenutim kragujevačkim primerom, imati znatnu moć samovolje i samodovoljnost u odnosu na Vladu. Nedavna poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Srbiji medijski je do te mere propraćena da poprima auru kakve urbane legende – pa ipak, potpisana 22 ugovora i zaduživanje Srbije u kineskim bankama zarad, između ostalog, izgradnje novih železničkih i drumskih trasa, čine izjavu kineskog predsednika da se ovde “oseća kao kod kuće” itekako stvarnom.
Povezivanje borbi
U takvoj situaciji, nužno je pružiti organizovan otpor “odozdo”. U aktuelnoj formalnopolitičkoj konstelaciji evidentno se ne može pronaći nikakav oslonac – naprotiv, trebalo bi joj se suprotstaviti. Svest o tome polako se širi Srbijom – no, parcijalni otpori svih koji su na ovaj ili onaj način pogođeni politikama Vlade u službi stranih “investicijskih” takmaca za prevlast nad srbijanskim i, šire, balkanskim prostorom, teško da će predstavljati ozbiljnu antisistemsku pretnju. Tako su protesti Inicijative “Ne da(vi)mo Beograd”, koja je nastala pre dve godine, oponirajući projektu “Beograd na vodi”, na ulice glavnog grada izvodili – i, nadajmo se, nastaviće da izvode – i preko 25.000 ljudi; ipak, ukoliko ostanu lokalizovani na području Beograda i izvan šireg borbenog fronta jasnog političkog usmerenja, pitanje je hoće li nadići nivo “mirnog protesta” i poljuljati stabilno tlo pod nogama premijera Vučića.
Zato bi borbe trebalo povezivati. Pitanje železničkog saobraćaja je pitanje javnog dobra i njegove stvarne dostupnosti javnosti. To je pitanje oko kog se angažuje i Inicijativa “Ne da(vi)mo Beograd”, samo na području Savamale – gde se udaraju temelji trenutno najkrupnijeg privatnog projekta u Srbiji, čije finansiranje pomaže Vlada direktno iz džepova poreskih obveznica i obveznika; gde se stvara ekskluzivni “javni” prostor koji će moći da baštini samo manjina stanovništva s dubljim džepom. To je i pitanje obrazovanja, za koje se najavljuje da će postati još nedostupnije s (potencijalnim) uvođenjem sufinansiranja visokog obrazovanja – usleg čega se dodatno povećava konkurencija među koleginicama i kolegama, a budžetski student praktično prestaje da postoji; potržišnjava se i sektor srednjih škola ukoliko se uvede dualno obrazovanje, čime će privatne kompanije na velika vrata ući u sferu “javnog” i “svima dostupnog” sticanja znanja i školovati vlastite, specijalizovane kadrove.
U zemljama gde pojam javnog postaje samo naziv onog još nerasprodatog i neotuđenog, čije vlade igraju kako krupni kapital svira, a narod trči s jednog fronta na drugi, potrebno je raditi na ujedinjavanju svih tih frontova, na povezivanju gradova, zemalja i čitavog regiona u jedinstveno polje borbe protiv zajedničkog neprijatelja, eksploatatorske čizme, ma čije marke da je, i gde god da gazi i udara. To je jedini nezaustavljivo jak i pouzdan kontraudar na koji možemo računati. Javnosti, ustaj za javno!