Jedna od osnovnih karakteristika vladanja Aleksandra Vučića su neprestana obećanja o brzim reformama i dalekosežnim promenama. Te se promene, dakako, naposletku svode na standardne formule privlačenja investicija i snižavanja cene rada. Očekivano, takve politike ne daju najavljivane rezultate, pa održanje reformskog zanosa zahteva “kreativni” pristup statistici.
U novu godinu Srbija je, sudeći po izjavama aktuelne vlade, ušla s mnogo razloga za radost. Novogodišnje rezolucije – one odobrene od strane Međunarodnog monetarnog fonda sredinom decembra – biće, kako se najavljuje, s još većim entuzijazmom i poletom ostvarivane tokom 2017. Sve te male odluke: zabrana zapošljavanja u javnom sektoru do kraja 2017., dalje reorganizacije, restrukturacije, racionalizacije, neizostavne privatizacije…, stavljene su u službu progresivnog kretanja Srbije ka Evropi, par excellence odluke (i) druge vlade Aleksandra Vučića, koja se revnosno i poslušnički sprovodi u delo. Nismo ni svesni – ili smo, pak, isuviše svesni? – da Srbija sve punijim plućima živi svoj neoliberalni san.
Reklo bi se da se malo i zanela u tom neoliberalnom snevanju – kao i tolike druge državice (polu)perifernog kapitalizma, čiji su evropski putevi već dočekali svoje ćorsokake; no, bez obzira na upadljivu sličnost recepata – i (ne)željenih posledica – koje Evropa prepisuje još nedovoljno neoliberalizovanim i nedovoljno dužničkim ekonomijama u svom (neformalnom) okrilju, snažni narativ o uspesima Srbije na njenom evropskom putu još uvek uživa hegemoniju. Taj narativ protkale su krajem 2016. godine i fantastične statistike o ekonomskom prosperiranju Srbije – od rasta BDP-a za 2,74%, preko prosečne plate od blizu 400 evra, do pada stope nezaposlenosti na 13,8%. Umesto da se češkamo po glavi pitajući se kako smo toliko neosetljivi za sav taj prosperitet u kome živimo, red je da zavirimo ispod bombastičnih brojki.
Naime, Anketom o radnoj snazi, koju sprovodi Republički zavod za statistiku, došlo se do saznanja o padu stope nezaposlenosti sa 26,5% u 2012. godini na pomenutih 13,8% u 2016. Ukoliko se, međutim, pogledaju određenja relevantnih ekonomskih kategorija, videće se da se zaposlenim smatraju “lica koja su najmanje jedan sat u posmatranoj sedmici obavljala neki plaćeni posao (u novcu ili naturi)”, a među njih se ubrajaju i tzv. pomažući članovi (odnosno, članice) u domaćinstvu – oni i one koji “pomažu u vođenju posla, a pri tome nisu plaćeni za taj rad”. To znači da bi, npr., neki student ili studentkinja koji srednjoškolcu/ki u sedmici posmatranja održe minimum jednočasovni čas iz matematike i za to dobiju čokoladu, dotičnom Anketom bili uključeni u kategoriju zaposlenih lica. To takođe znači da krajnje neodređeni markeri, poput “pomažućih članova/ica domaćinstva”, ostaju slepi za, recimo, predominantno ženski neplaćeni kućni rad (o emocionalnom radu da i ne govorimo) – jer svašta se može podvesti pod “pomaganje u poslu”, a pri tome o pravom zaposlenju nema ni govora: sem ako pomenute žene – domaćice nisu počele masovno da dobijaju plate za rad koji svakodnevno ulažu u okvirima “porodične fabrike”.
Prećutani uslovi rada
Pri višegodišnjim poređenjima, ne treba zaboraviti ni promene u metodologiji, zahvaljujući kojim su i podaci u navedenom opsegu, od 2012. do 2016. godine, zapravo međusobno neuporedivi. Još manje bi trebalo ispustiti iz vida činjenicu da su zapošljavanja u javnom sektoru zabranjena – a trajanje zabrane produženo do kraja 2017. godine – iz čega bi trebalo da sledi da je privatni sektor taj koji zapošljava. Naravno, širenje privatnog sektora obećanje je neoliberalno orijentisane Vlade, pri čemu uslovi rada kod privatnika, bilo da su u pitanju krupniji ili sitniji tržišni igrači, ostaju izvan površnih kvantitativnih razmatranja.
Tako smo se mogli naslušati hvalospeva premijera Vučića o korejskoj fabrici “Jura”, koja je na suprotan, loš glas izbila putem manjinskih kanala izveštavanja. Najskoriji “ispad” vezan za “Juru” bilo je najavljeno neprodužavanje ugovora radnici na bolovanju (što je protivno važećem Zakonu o radu), koja je obolela od raka, a pride je i samohrana majka. Nakon promptne burne reakcije javnosti – i najave protesta podrške radnici, protiv odluke “Jure” da joj ne produži ugovor – situacija se praktično prekonoć promenila i radnica je ostala na poslu. Slični su hvalospevi, što privatnom licu što Vladi koja uspešno privlači investitore u Srbiju, upućivani italijanskom “Fijatu” nakon otvaranja proizvodnog pogona u Kragujevcu – kada je, pak, “Fijat” procenio da ne ostvaruje zacrtani višak vrednosti, odletela je čitava treća smena radnika i radnica, pri čemu je prva reakcija države na “Fijatovu” najavu otpuštanja bila reakcija vlastitog ograđivanja.
Ne možemo se ne zapitati koliko “sitnijih” i neregistrovanih slučajeva privatničkih manipulacija ostaje van slike? Koliko još neispoštovanih ugovora o radu – prevashodno ugovora na određeno; koliko još korišćenja mnogobrojnih zakonskih propusta i rupa, uprkos stalnim zvaničnim proklamima o nekakvoj većoj državnoj kontroli nad privatnicima; koliko još rotiranja između slabo plaćenih pozicija, koliko otpuštanja u uslovima fleksibilizacije rada – te iste fleksibilizacije koja bi navodno trebalo da obezbedi lakše nalaženje sigurnog posla; koliko pretnji nizom manje ili više represivnih mera privatnika kada se i najblaži vid protesta uzme u razmatranje?
Jedino otpor donosi promene
Praksa, dakle, prilično ubedljivo osporava silne ušminkane narative o srbijanskom prosperitetu – bilo da je “šminka” u funkciji suptilnog korektiva ili temeljno nanesene maske na nezadovoljavajuću površ u kojoj živimo. Nije izvan granica očekivanja da se disparitet između realnosti i proklamovane realnosti produbi – štaviše, znajući kuda je evropski put odveo druge dotad “nedovoljno evropske” države, možemo očekivati dalje, pa i upornije zamazivanje očiju na rasedu između obećanja i ispunjenja.
Takvom, sistematskom i manipulativnom konstruisanju navodne stvarnosti, mora se protiviti daleko šire i odlučnije. Razobličavanje brojki koje, same po sebi, nisu naročito rečite, predstavlja tek deo poduhvata – onaj teorijski, ali svakako bitan jer se javnost nastoji što sveobuhvatnije uljuljkati u iluziju pozitivnih promena i napretka. No, činjenica da postoji i da se, ma koliko sporo, neumitno širi svest o “veštačkim rajevima” u koje nas guraju, ohrabrujuć je trend na čijem omasovljavanju valja svakodnevno raditi.
Ništa neće dati vatreniji podsticaj rušenju nerealističnih predstava od izgrađivanja nove stvarnosti, one koja će osporiti postojeću – i to baš od onih na kojima se sve lomi: od radništva. Najžešći udar, žešći od svih sputavanja, pretnji i nasilja kojima pribegavaju kapitalisti, čak odsudan, mogu zadati upravo radnici i radnice, udruženi i svesni da su oni ti koji u krajnjoj liniji imaju moć; oni su ti bez čijeg rada bi sve stalo i od kojih zavise njihovi upošljavači i eksploatatori – ne obratno. Kada je procurila vest o protestu podrške pomenutoj radnici “Jure”, i to protestu organizovanom “spolja” a ne od samih radnika i radnica fabrike, za tili čas je odluka o prestanku radnog odnosa promenjena u korist radnice. Umesto da dozvoljavamo da nas gdegde lepe flasterima dok nas istovremeno svugde probadaju, umesto učešća u šminkanju i došminkavanju pojedinih nesavršenosti u onoj opštoj, trebalo bi da se solidarno, masovno i bez straha upustimo u temeljit prevrat – “prevrat svih postojećih uslova”. Združeno, možemo samo da dobijemo.