Iako je vladajuća Demokratska partija Socijalista (DPS) Crne Gore već šest mjeseci uključena u propagandnu kampanju kojom se predstavlja kao žrtva velike spletke s ciljem nasilnog rušenja vlasti, još uvijek nema nikakvog razrješenja slučaja navodnog “državnog udara”. Istovremeno, teške optužbe izgleda ne ugrožavaju odnose sa Srbijom, čiji su državljani na različite načine involvirani u skandal.
U toku poslednjih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, održanih u oktobru 2016. godine, buknula je afera koja bi, potencijalno, mogla da ostavi velike posledice po odnose u takozvanom regionu. Naime, kako se to u nekim tekstovima pisalo, “na samom kraju izbornog procesa” izvedena je opsežna policijsko-bezbednosna akcija kojom prilikom je došlo do hapšenja izvesnog broja lica za koje su crnogorski organi sumnjali da se upleteni u pokušaj državnog udara u toj zemlji. Naravno da je ova akcija izazvala pažnju, jer, na kraju krajeva, državni udar nije mala stvar, a uz to su vesti koje su dolazile iz Crne Gore bile prilično dramatične; cela situacija je opisana kao “nazapamćeni užas”, govorilo se o potencijalnoj katastrofi, mogućem metežu sa velikim brojem ljudskih žrtava i tako dalje.
Odmah je objavljeno da veći deo uhapšenih ima državljanstvo Srbije, ali je – po procenama ili, kako kažu, po operativnom podacima crnogorskih bezbednosnih službi – čitava zamisao plod mešanja Rusije koja stoji iza ovog pokušaja u nameri da Crnu Goru spreči u daljim i dubljim NATO i evrointegracijama. Predstavnici Vlade u Beogradu su rezervisano odreagovali: tvrdili su da ništa ne znaju o ovome, ali da je sve moguće, pa je najbolje sačekati da se objave rezultati istrage i podizanje optužnice. O samim uhapšenim i osumnjičenim javnost u Srbiji ne zna bukvalno ništa, reč je o potpunim političkim i društvenim anonimusima, šta, naravno, samo po sebi ne mora ništa da znači, jer to i nije ništa čudno za nekoga ko je optužen za špijunsko-terorističke delatnosti. Na kraju tog uzbudljivog izbornog dana ispostavilo se da je DPS ipak dobio izbore, a rezultat toga je nova vlada na čijem čelu formalno više nije Milo Đukanović, već bivši šef tajne policije Duško Marković.
Kada je prošao prvi talas iznenađenja, a u iščekivanju tih dokaza za koje se tvrdi da ih organi bezbednosti i pravosuđa CG poseduju, počele su analize internetskih sveznalica o motivima vlasti, eventualnim motivima takozvanih pučista i mnogim drugim stvarima koje su se mogle naslutiti između redova ovog političko-špijunskog trilera. U poslednjih, evo već šest meseci, ta supertajna istraga se odvija, a scenario koji se iznosi pred javnost se sve više širi. Čitava stvar postavljena je na hladnoratovskoj tezi o mešanju snaga povezanih sa ruskim obaveštajnim krugovima i “najmračnijim snagama” iz Srbije, da bi postepeno sve više dobijala obrise obračuna sa opozicijom unutar Crne Gore.
Crnogorci-ravnogorci
Iako je ukidanje imuniteta dvojici crnogorskih opozicionih lidera, Andriji Mandiću i Milanu Kneževiću, sa ciljem da i oni budu obuhvaćeni istragom i optužnicom, propraćeno uzgredno i izvan CG, čitav ovaj slučaj se u susednoj Srbiji posmatra sa očiglednom uzdržanošću. Vrlo malo tekstova i priloga je objavljeno u takozvanim ozbiljnim glasilima. Samo su dva tabloida optužila famoznog Vladimira Popovića Bebu da stoji iza ovog plana za, po njihovom mišljenju, očuvanje DPS-ove vladavine. Pomenuti Beba je u Srbiji imao više različitih uloga u opoziciji tokom devedesetih, a vrhunac moći i negativne popularnosti doživeo je posle ubistva Zorana Đinđića kada je za vreme vanrednog stanja predstavljao neku vrstu vrhovnog cenzora, a neki novinari i političari su ga docnije označavali i kao “urednika svih novina” u tom periodu. Popović Beba je nakon toga napustio Srbiju u kojoj je bio kompromitovan i omražen, te se skrasio u Crnoj Gori, u blizini Mila Đukanovića kome je svoje usluge stavio na raspolaganje.
Van toga – a to je bio praktično jedan tekst sa neznatnim izmenama objavljen u dva glasila – praćenje čitavog slučaja je krajnje uzdržano i odnosi se, prvenstveno, na eventualno učešće državljana Srbije u procesu. To, razume se, ne znači da veći deo javnosti u Srbiji nema određeni odnos prema tome, naročito onaj deo Srbije koji ima poreklo ili rodbinu u Crnoj Gori.
Upravo iz takvog miljea je i jedan od glavnih osumnjičenih – Predrag Bogićević. Ime pomenutog je postalo poznato kada su crnogorske vlasti zatražile njegovo izručenje. Pomenuti Bogićević je predsednik “Ravnogorskog pokreta”, koji je uprkos zvučnoj odrednici “pokret” ipak jedno udruženje građana. Po tvrdnji njegovog predsednika, čoveka sa crnogorskih poternica, reč je o “najmasovnijoj patriotskoj organizaciji na Balkanu” koja ima “više desetina funkcionera”, ali kada je predmet o izručenju dospeo u kragujevački sud, ispred sudske zgrade je protestvovalo tek stotinak ljudi, od kojih su neki nosili uniforme, uprkos činjenici da je skup podržao i na njemu govorio predsednik kleronacionalističke parlamentarne partije Dveri, Boško Obradović, sada jedan od kandidata u predsedničkoj trci u Srbiji.
Ko je, dakle, Predrag Bogićević, jedan od osumnjičenih? Pripada porodici čiji se jedan deo doselio iz severnog dela Crne Gore u Šumadiju, a deo ostao u zavičaju. Osumnjičeni Bogićević je na dan izbora, kako sam tvrdi, bio kod svojih rođaka. Veteran ratova devedesetih, član veteranskih organizacija i predsednik udruženja građana sa, za neke uvredljivim, a za neke druge zastrašujućim imenom, voli da paradira u varijaciji karađorđevićevskih uniformi sa šajkačom na zvaničnim skupovima. U suštini, potpuno marginalan, nepoznat lik na razgranatoj desnoj sceni u Srbiji, čak i u regionalnim, šumadijskim okvirima. Prvostepeni sud u Kragujevcu usvaja zahtev crnogorskog tužilaštva i određuje jednomesečni pritvor Bogićeviću. Zatim se isti sud proglašava nenadležnim i slučaj predaje beogradskom Višem sudu, koji 3. marta odbija zahtev podgoričkog tužilaštva.
Sasvim sporedni državni udar
Viši sud u Beogradu je, u skladu sa pravničkim načinom odnosa prema predmetima, svojom odlukom ostavio dosta prostora za različito tumačenje. Naime, logika Višeg suda u Beogradu bazira se na teritorijalnoj nadležnosti – zaključeno je da nema osnova za izručenje, jer se dela za koje se terete dvojica o kojima je odlučivano, a to je “planiranje”, nije dogodilo na teritoriji Crne Gore. U ovoj šturo objavljenoj odluci ostavljeno je sasvim dovoljno prostora za ljubitelje obe opcije u Crnoj Gori za učitavanje svojih zaključaka. Naime, ako je to planiranje obavljano na teritoriji Srbije, nije li onda prvobitna kvalifikacija o “mračnim snagama iz Srbije” ispravna? Sa druge strane, sama činjenica da neće biti izručeni već je u percepciji protivnika vlasti u Crnoj Gori dokaz o montiranoj aferi koja ima za cilj da očuva uzdrmani crnogorski režim.
Takođe, zanimljivo je to da čitav slučaj ni najmanje ne utiče na odnose između Podgorice i Beograda, bar na vidljivom diplomatsko-političkom nivou. Nema zapaljive retorike, nema teatralnih poteza i uobičajene patetike kada govorimo o odnosima vladajućih grupa u većini jugoslovenskih zemalja. Ovde se stvari odvijaju u okvirima institucija sistema i svi se sada ponašaju kao da veruju jedni drugima – tužilaštva, sudovi, ministri. Šta oni zapravo misle i kakav će biti ishod svega ovoga, to ostaje da se vidi.
Za sada se pretpostavlja da će podizanje optužnice koje je najavljeno za 15. april baciti malo više svetla na čitav događaj. Period od šest meseci za istragu i podizanje optužnice za nešto što nikada nije ni otpočelo jeste neubičajeno dugačak. Sa druge strane, od crnogorskih organa su iznesene kataklizmične i dovoljno dramatične procene o tome šta je sve trebalo, a šta moglo da se dogodi. Na talonu je, pre svega, tvrdi se, mir. Opet, za revnosnije pratioce nove političke istorije u Crnoj Gori to nije ništa neobično: o strahu od građanskog rata govori se još od podele DPS na liniji Milo-Momo (Đukanović-Bulatović), odnosno kada je Milo Đukanović 1997. preko noći od najgorljivijeg i najvrednijeg saveznika i sledbenika Slobodana Miloševića postao isto takav protivnik.
Osnovni razlog za ovu aferu jeste, po rečima crnogorskih vlasti, sprečavanje učlanjenja u NATO. U tom smislu se u medijima pojavljuju i ruski državljani (oko čijeg postojanja jedan deo javnosti izražava sumnju) kao glavni inspiratori i organizatori, dok bi dvadesetorica srpskih državljana zbog jezika i pre svega rodbinskih veza (kao u slučaju optuženog Bogićevića), pretpostavljamo bili operativni izvršioci. U svakom slučaju, optužnica će te stvari valjda razjasniti. Sa druge strane, u Srbiji, očigledna je i značajna ravnodušnost prema obračunu vlasti sa opozicijom u Crnoj Gori. O tome se skoro uopšte ne govori. Za srednjostrujaške medije i politiku u Srbiju, ova tema je daleko iza ne samo trenutne predsedničke kampanje, nego i svakodnevnih običnih događaja. Veća pažnja se pridaje nekakvoj spornoj izjavi glumca Nelevića povodom TV-serije o Božićnoj pobuni, nego ovom slučaju.
Zamorna predstava
Za to vreme, sa obzirom na dinamiku odnosa u u crnogorskom društvu, u zvaničnu verziju sumnja celokupna opozicija, računajući tu i one stranke kojima se nikako ne može pripisati sklonost ka srpskonacionalističkoj politici, poput višedecenijskog koalicionog partnera DPS-a, Socijaldemokratske partije Ranka Krivokapića, koja je i sada, iako je napustila koaliciju sa Đukanovićem, pristalica pridruživanja Crne Gore NATO-u. Krivokapić je u svom intervjuu beogradskom nedeljniku “Vreme” i sa svoje strane izrazio strah od daljih podela jer su, po njemu, pojedinci iz DPS spremni da brane vlast po svaku cenu. Slučaj “državnog udara” je rekapitulirao rekavši da to nije ništa novo, jer je država u “stanju permanentnog državnog udara”. Doduše, izrazio je i poverenje u “partnere” iz NATO i EU i njihov odnos prema elementarnim demokratskim standardima. Sa druge strane, međutim, britanska premijerka Tereza Mej daje izjave o hrabrom suprotstavljanju male Crne Gore “ruskom medvedu”.
Krivokapić takođe daje kratku sliku događaja iz izborne noći 16. oktobra 2016. Godine: sva ta situacija oko “državnog udara” pokazala je kako funkcionišu institucije u Crnoj Gori. Da li može neko zamisliti državu u kojoj se navodno priprema, po riječima predsjednika Crne Gore, “najveće krvoproliće nakon Drugog svjetskog rata”, a da o tome najviše državne adrese ne znaju ništa. Premijer tvrdi na izborni dan da je upravo tada saznao iz medija da se priprema njegovo hapšenje ili čak likvidacija. Ministar odbrane nema pojma o tome da teroristi spremaju krvavi pir i zauzimanje vojnih kasarni. Ministar unutrašnjih poslova takođe ništa ne zna. Ne saziva se najviše ustavno tijelo Savjet za odbranu i bezbjednost, koje se inače sazivalo i zbog elementarnih nepogoda, niti Vlada raspravlja o tome.
Sve u svemu, čitava afera oko navodnog pokušaja puča, ili planiranja puča, je još daleko od bilo kakvog raspleta. Naprotiv, osim iznošenja tvrdnji o posedovanju dokaza i neprestanog proširivanja pretpostavki koje u javnost iznosi nova medijska zvezda Milivoje Katnić, specijalni tužilac čija se specijalna tužba krčka šest meseci, pre se može reći da još nije ni počela da se raspliće.
Sa obzirom na kataklizmične procene o razmerama navodnog krvoprolića, javnost sa relativnim mirom čeka taj rasplet. Takva atmosfera može se razumeti kao jasan znak zamora od velikih državotvornih i globalno špijunskih pitanja koje se u okolnostima nove, odozgo indukovane krize u međunacionalnim i međudržavnim odnosima, ponekad potežu da bi se promenili odnosi između različitih struja političkih elita. Državna samostalnost, naročito nepotpuna, se ne jede, a zapaljive špijunske priče, ma koliko vrele, ne služe umesto ogreva. Predstava za osiromašene balkanske mase se nastavlja. Ne može se ni naslutiti koliko novih zapleta još može biti. Sve obećava dramu, ali je publika već prilično umorna.