Uvjerljiva pobjeda još uvijek aktualnog premijera Srbije Aleksandra Vučića u prvom krugu predsjedničkih izbora poslužila je kao iskra zapaljenja akumuliranog nezadovoljstvo naroda. Što je počelo s mladima i studentima, ubrzo se proširilo na radnike i sindikate. Osim masovnosti, proteste obilježavaju i profilirani politički zahtjevi.
U moru zanimljivih transparenata koji ovih dana špartaju gradovima Srbije iskazujući nezadovoljstvo stanjem u zemlji može se pronaći jedan koji sažima dosadašnju “tranzicionu” političku hronologiju. Transparent ređa:
1990 – 2000. SPS
2000 – 2012. DOS
2012 – 2017. SNS
2017 – … Narod
I u redu, možemo ulaziti u preciznije analize ove hronologije, toga da li je moguće prvu deceniju 21. veka jednostavno podvesti pod DOS i diskusiju da li je dominacija Srpske napredne stranke (SNS) zaista okončana, itd. Ipak, moramo priznati da je ono što se trenutno u Srbiji dešava konačno ono što već decenijama postoji u javnom prostoru kao floskula – “događanje naroda”. Protesti koji se svakodnevno, od predsedničkih izbora koji su održani u nedelju 2. aprila, odvijaju na ulicama gotovo svih većih gradova i koji okupljaju više desetina hiljada ljudi, toliko su spontani i heterogeni da je ovaj apstraktni i analitički retko kada koristan termin dobio na svojoj aktuelnosti. Socijalna i politička kompozicija ljudi koji dolaze na skupove teško da se može drugačije odrediti do raznovrsna.
Sa druge strane, primetno je da se nakon dosta dugog perioda apstinencije u društvo vraća određena vrsta protestne kulture. Godinama unazad letargiju su razdrmavali retki protesti podstaknuti socijalnim zahtevima koji su se svodili na manja okupljanja radničkih i aktivističkih grupa, povremene studentske šetnje, kao i na velike napore sindikalnih centrala koje rezultuju važnim javnim skupovima, ali neretko skromnog dometa. Ne treba te aktivnosti zanemarivati. U situacijama kada su demonstracije nezadovoljstva na ulicama slabe i najmanji vid reakcije na socijalne probleme je od izuzetno velikog značaja.
Izbori kao okidač
Nagomilavanje nezadovoljstva aktuelnim kursom kojim se društvo kreće rezultuje sve većim prisustvom ljudi na ulicama. Pre gotovo tačno godinu dana, nakon parlamentarnih izbora i rušenja objekata u Savamali započeta je intenzivna mobilizacija koju je predvodila inicijativa Ne da(vi)mo Beograd. Takođe, ne smemo smetnuti sa uma ni samoorganizovane stanare u Nišu koji već jako dugo protestuju protiv visokih cena grejanja, ali i drugih komunalnih problema u tom gradu. U Novom Sadu važan pokret se razvijao oko inicijative Podrži RTV koja se bori za očuvanje Radio-televizije Vojvodine.
Rezultati izbora pokazali su da ozbiljnije opozicije vladajućim strukturama u Srbiji stanovništvo ne pronalazi u okvirima postojećih partija. Politička kriza tako se prelila van parlamentarnog polja, pa neformalne inicijative danas mogu okupiti mnogo više ljudi na ulici. Čak nije stvar ni u kvantitetu koliko u tome da su partije do te mere diskreditovane da se pokazuje nužno potrebnim pronaći novi okvir za političko delovanje, onaj u kojem se ljudi osećaju kao deo nečeg važnijeg od borbe za preraspodelu funkcija unutar stranačkog kadra, što je nešto na šta su nas sve do jedne postojeće partije navikle.
Protesti Ne da(vi)mo Beograd su ovo odlično ilustrovali. Reakcija stanovništva Beograda na bahatost aktuelne gradske vlasti kanalisana je kroz masovna okupljanja na ulicama glavnog grada Srbije. A opozicione partije, iako su pokušavale svojim javnim podršakama da ućare malo simboličkog kapitala, ostale su na marginama pokreta.
Simptomatično je da se i ovi, najnoviji, protesti zahuktavaju nakon izbornog procesa, ovog puta izbora za predsednika Republike Srbije. Još jednom se ispostavilo da na izbornom listiću nema ozbiljne alternative vladajućem režimu pa su ljudi pohrlili na ulice u potrazi za njom.
Grupa nezadovoljnih građana
Sve je počelo u ponedeljak 3. aprila, ubrzo nakon što je postalo jasno da je Aleksandar Vučić osvojio dovoljan broj glasova koji mu garantuje pobedu već u prvom krugu. Sa jedne strane nemogućnost da se dođe makar do drugog kruga i pruži kakav-takav elektoralni otpor režimu, sa druge brojne glasine o neregularnostima na biračkim mestima, sa treće nezadovoljstvo medijskom prezentacijom kandidata – sve po malo ponukalo je ljude različitih godina i socijalnog zaleđa da se okupe ispred Narodne skupštine u Beogradu, ali i u drugim gradovima širom Srbije – Novi Sad, Niš, Čačak, Zrenjanin, Požarevac, itd. Okupljanja se svakodnevno održavaju sve do danas.
Da li je moguće da ljudi tako spontano izađu na ulice, zapitaće se mnogi. Pa, deluje da je okupljanje inicirano viralnim fejsbuk iventom koji nosi naslov “Protest Protiv Diktature 2017” a u čijem opisu stoji samo jedna rečenica: Grupa nezadovoljnih građana. U svakom slučaju, sa kojom god namerom da je inicijalno napravljen ovaj ivent, ono što je ubrzo postalo jasno jeste da je sam čin protesta oslobodio značajnu dozu kreativne energije, da su ljudi masovno krenuli da se koordinišu putem interneta i da je određena vrsta spontaniteta proizvela dinamiku koja je dovela do otvaranja političkog prostora za veliki broj onih čiji glas se do sada slabo kad mogao čuti.
Učinak je bio vidljiv jako brzo kada su se u koloni počele pojavljivati parole izrazito socijalne sadržine. A kako i da se ne pojave takve parole kada su poslednjih mesec dana Srbijom prostrujale vesti da se radnik fabrike Goša koja je privatizovana 2007. godine ubio jer u tom preduzeću plata nije isplaćena poslednje 3 godine, da su radnice u fabrici tekstila Fori iz Kragujevca stupile u štrajk jer rade po 12 sati i to bez naknade za prekovremeni rad, da je Srbija jedna od zemalja sa najizraženijim nejednakostima u Evropi, da je 25% stanovništva “na granici siromaštva” što u prevodu znači da im mesečna primanja ne prelaze 125€, da je za odobravanje socijalne pomoći potrebno da mesečno na raspolaganju imate ne više od 64€, a najavljene izmene Zakona o socijalnoj zaštiti usloviće i onako skromna socijalna davanja prinudnim radom.
Formiranje solidarnosti
Situacija je toliko loša da je ovakvih primera izrazito mnogo. Samim tim ni ne treba da čudi to što je razvoj protesta preusmeren od onog koji je fokusiran isključivo na Aleksandra Vučića i na aktuelnu vladajuću garnituru, ka onom koji sve više ističe šire socijalne zahteve koji su početkom ove nedelje objavljeni kao “Proglas naroda protiv dikature“.
Važan susret na protestima odigrao se u subotu 8. aprila kada su se demonstrantni masovno pridružili protestu koji su organizovali Policijski i Vojni sindikati Srbije. Da je značaj povezivanja prepoznat govori i činjenica da su učesnici protesta uputili poziv radnicama i radnicima u prosveti da im se pridruže na šta su već pozitivno odreagovali odbori Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije iz Čačka, Zrenjanina i Bačke Palanke, dok se odluka glavnog odbora tek očekuje. Ovi susreti su važni u meri u kojoj sindikatima otvaraju prostor da se konačno u društvu postave kao organizacije koje zanimaju i šira društvena pitanja, a ne samo isključivo sektorska. Da li će sindikati ovaj potencijal prepoznati ostaje još da se vidi, ali izgleda da svima postaje sve jasnije da zadržavanje na isključivo partikularnim temama i interesima ne omogućava značajnije uzdrmavanje aktuelnih ekonomskih i političkih kretanja.
Ubrzo nakon što su zahtevi izneseni u javnost oglasila se potpredsednica Vlade Srbije i članica Predsedništva SNS Zorana Mihajlović naizgled naivno konstatujući kako demonstranti nisu obavešteni te da kucaju na pogrešna vrata jer, navodno, Vlada nije telo koje im iznete zahteve može ispuniti. Malo dalje u tekstu Mihajlović zaključuje kako su protesti namereni na “osporavanje izborne volje građana koji su ogromnom većinom izabrali Vučića”. I to jeste kurs koji je zauzela aktuelna vlast.
Predsjedničke izbore su predstavili kao jedan vid referendumskog izjašnjavanja u koje su uložili najjače oružje. Činjenica da se Aleksandar Vučić odrekao premijerske pozicije, koja u Srbiji nosi najveću političku moć, i kandidovao se za praktično protokolarno mesto predsednika republike, može nam sugerisati da se režim mnogo više plaši reakcije “naroda” nego što to na prvi pogled može delovati. Pozivanje na demokratiju od strane vlasti odavno je dobilo auru cinizma. Demokratija se ne može svesti samo na izbore i aktuelni protesti to doslovno pokazuju. U kom god pravcu političke prilike nastave da se razvijaju, sasvim je izvesno da su nam pokreti sa socijalnim zahtevima preko potrebni. Što glasnije vičemo, naš glas će se pre čuti.