Srbija se još oporavlja od iznenadnih protesta koji su izbili paralelno s potpunom konsolidacijom vlasti u rukama Aleksandra Vučića. Iako još uvijek traju smanjenim intenzitetom, već sad je jasno da je njihova najvažnija posljedica stidljivo otvaranje pitanja za koja su glavni politički akteri do sada bili nezainteresirani.
Neposredno nakon održavanja izbora za predsednika republike u Srbiji, na kojima je pobedio kandidat vladajuće stranke i aktuelni premijer Aleksandar Vučić, počeli su studentski protesti “protiv diktature” – kako su nazvani na društvenim mrežama. Iako je inicijalni razlog izlaska na ulice odigravanje izbora u prilično neregularnoj atmosferi usled agresivne kampanje i gotovo kompletne uzurpacije medija od strane vlasti, protesti su pored političkih izneli u etar i niz socio-ekonomskih zahteva sa izraženim antisistemskim karakterom.
Međutim, novoizabrani predsednik je uputio studentima jasnu poruku da mogu da izađu na ulice jer imaju njegovu dozvolu, ali i stavio svima do znanja da ga zahtevi demonstranata ne zanimaju. Crtu je podvukao izjavivši da protesti mogu trajati zauvek, te neće pridobiti njegovu pažnju osim ako ne postanu nasilni. Dok se diskreditovanjem protesta bavi Vučićeva tabloidna mašinerija, a zahtevi sterilne etablirane opozicije ne dobacuju dalje od ponavljanja izbora, sadašnji premijer-predsednik uveliko radi na rekonstrukciji vlade koja će nastaviti dosadašnji politički kurs – reformsko sprovođenje “mera štednji”.
Vlast ništa ne prepušta slučaju
Vladajuća koalicija je od dolaska na vlast 2012. uspela da “dresira” i nevladine organizacije koje se bave sprečavanjem izbornih nepravilnosti i manipulacije glasovima. Pritiscima i zastrašivanjem uspeli su da kroz zloupotrebe stave državne institucije pod svoju kontrolu i unište skoro čitav prostor za opoziciono delovanje. Uzevši u obzir da je gotovo kompletna medijska i državna aparatura besomučno eksploatisana zarad njihovog interesa, a glasačko telo željno promene usled nedostatka političke alternative bivalo demotivisano da izađe na glasanje, sve osim pobede u prvom krugu iz perspektive vlasti bilo bi neprihvatljivo.
Prvi čovek vlasti sada može da nastavi sa radom na u januaru obećanom formiranju radne grupe čiji će zadatak biti implementacija svih preporuka iz Bele knjige stranih investitora. Najavljene izmene skrojene po meri vlasnika kapitala u pripremi novog Zakona o radu doneće dodatno urušavanje radnih prava zaposlenih. Vučić se na taj način ponovo potvrđuje kao saveznik od poverenja kako domaćeg tako i stranog biznisa, dok za uzvrat dobija njihovu punu pažnju. Pored toga uživa i u svestranoj podršci od strane evropskih elita, jer izostanak reakcije evropskih institucija na ovdašnje izborne procese može da se tumači jedino na taj način. To najbolje ilustruje izjava evropskog komesara za proširenje Johanesa Hana, koji je prilikom nedavne posete Beogradu rekao: “sad je važno da se izvrši rekonstrukcija vlade i mislim da su (parlamentarna) većina i politička situacija u zemlji jasne, a za nas je u političkom smislu važno da postoji stabilna situacija”. Dakle, za Evropu je Vučić i dalje “faktor stabilnosti”. Naravno, usput je kurtoazno pomenuo da je važno uspostaviti dijalog te mirno rešiti spor između vlasti i demonstranata.
Međutim, uprkos ubedljivoj pobedi, Vučićeva popularnost je dosegla zenit i sada definitivno počinje da pada. U odnosu na prošlogodinšnje parlamentarne izbore, stranke vlastodržačke koalicije su na ovim izborima u ukupnom zbiru imale 380.000 glasova manje. Svakako treba imati u vidu da je Socijalistička partija Srbije kao druga najjača stranka po rejtingu i najveći saveznik Vučićeve Srpske napredne stranke odlučila da celokupnu stranačku infrastrukturu podredi Vučiću. No i pored veoma aktivne podrške u kampanji, Vučić ne može da prepusti premijersko mesto lideru socijalista Ivici Dačiću. Medijska nagađanja neprekidno traju, a na toj funkciji je najrealnije očekivati uspostavljanje ne nužno partijskog, koliko pre svega stopostotno odanog kadra, preko kog će novi predsednik i dalje imati kontrolu nad vladom. Uporedo s tim, interesantna je i dinamika poltronskog uvlačenja Vučiću od strane aktuelnih ministara koji se svakodnevno bore ne bi li preživeli rekompoziciju vlade i zadržali fotelje.
Pristojan program pristojni rezultat
Glavni opozicioni kandidat i velika uzdanica liberalno orijentisanog građanstva, Saša Janković, svoju kampanju temeljio je na odbrani pravne države i Ustava. Kako je uz to promovisao identitetski ideologem o “pristojnoj Srbiji” kao glavnu odrednicu svog političkog programa sa idejom povratka “pristojnosti” na političku scenu Srbije a nasuprot autoritarnom i “nepristojnom” režimu Aleksandra Vučića, tako je u nemanju konkretnog programa i strategije “pristojna Srbija” ostala pusti san. Dodatni problem je njegova glasačka baza, koja za poraz okrivljuje “ruralne i nedovoljno prosvećene primitivne mase”, ignorišući činjenicu da je njihov kandidat izgubio u skoro svim opštinama širom zemlje. Takvom elitističkom sagledavanju situacije promiče da i “urbanom” i “ruralnom” stanovništvu fali istinski alternativna politička opcija koja će pored priče o građanskim slobodama sadržati i socijalni program.
U krajnjoj liniji suštinske razlike između programa koji zastupaju Janković i Vučić – bar još uvek nema, a verovatno neće ni biti. U pitanju je raznovrsnost političkog istog čija glavna odrednica ne prevazilazi imperativ dosadašnje neoliberalne politike koja kao primarni spoljnopolitički cilj stavlja evrointegracije uz sprovođenje “mera štednje”. Predstavljujući sebe kao drugačijeg kandidata, Janković nakon održavanja izbora nije otišao dalje od prozivanja vlasti zbog izbornih nepravilnosti i potencijalne krađe, uz traženje njihovog ponovnog održavanja. Ušavši u politiku kao nestranačka ličnost kome je Demokratska stranka pružila podršku, nedavno je obelodanio odluku o formiranju novog političkog pokreta. Za sada je bez programa, jer još uvek rešava ime budućeg pokreta, pošto je na svom tviter nalogu pitao građane za predlog “imena za politički pokret društvene pravde i vladavine prava, koji će narodu vlatiti dostojanstvo i osmehe na lica”. Ovaj burleskni trenutak više liči na svojevrstan izborni fenomen oličen u komedijašu Ljubiši Preletačeviću Belom koji je zauzeo treće mesto na izborima, ali se nakon toga nije pojavljivao u medijima.
Nada je na ulici
Višenedeljni protesti koji su se dešavali širom Srbije, a sada jedino još u Beogradu, svakako predstavljaju dokaz o dubini sveprisutnog nezadovoljstva akumuliranog u tišini lošim uslovima života godinama unazad. Izborne nepravilnosti jesu bile okidač za ovu autentičnu reakciju odozdo koja je oslobodila veliku dozu kreativne energije, a sam izlazak na ulice je nakon dugo vremena otvorio polje vanparlamentarne političke borbe. U toku ovih protesta, tačnije 8. aprila u Beogradu desio se važan protest u organizaciji vojnog i policijskog sindikata koje su studenti podržali i na kome je prema procenama organizatora bilo između 80 i 100 hiljada ljudi – što je ubedljivo najveći protest u Srbiji još od pada Miloševića 5. oktobra 2000. godine.
Iako su liberali spočitavali levi populizam, najveći broj transparenata imao je socijalnu poruku što je jasan indikator da protesti ne smeju da se zadrže na Vučiću kao pojedincu, jer postojeći problemi daleko prevazilaze pomenutu adresu. Saradnja sa partijama etablirane opozicije je odbijena, i studenti su u više navrata demantovali pisanja režimskih medija u nastojanjima da organizaciju pripišu Saši Jankoviću i Demokratskoj stranci. Doduše, mladi partijski kadrovi opozicije pokušali su u nekoliko navrata da “preuzmu” proteste, no u tome nisu uspeli. Radikalizacija je donela niz političkih i niz socijalnih zahteva, a kao takva i stavaranje konkretnih (ideoloških) tačaka za stvaranje savezništva sa drugim aktivnim nestranačkim pokretima poput inicijative Ne da(vi)mo Beograd, ali i prvomajski protest sa radnicima i sindikatima.
Međutim, posebno je zanimljiv odnos onih malobrojnih nezavisnih medija prema onom nemalom delu protesta čiji se zahtevi nisu ograničavali na antivučićevsku priču. S jedne strane režimski mediji svim silama diskredituju proteste, a ovi takozvani slobodni su pridavali najveći značaj političkim zahtevima (sloboda medija, smena članova izborne komisije, regulatornog tela za medije itd.) dok su suštinske socijalne zahteve marginalizovali i/ili ih predstavljali kao potpuno neostvarive. Takav način izveštavanja dao je polet liberalskoj struji da prevlada nad socijalno orijentisanim ljudima i vrati fokus protesta isključivo na političke zahteve. Ta dinamika dovela je do raslojavanja, a usled umora i izostanka drastičnijih promena došlo je do značajnog osipanja. U kontekstu izvlačenja pouke, najznačajnije iskustvo iz ovih protesta jeste izlazak iz partikularnih borbi i značaj formiranja šireg fronta radi uzdrmavanja prisutnih ekonomskih i političkih problema.