Nedavno gašenje tjednika Vranjske nanovo je razotkrilo osnovni mehanizam funkcioniranja medijske scene u Srbiji: o svemu odlučuje vidljiva ruka “tržišta”, znana i kao Srpska napredna stranka.
Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na studiju žurnalistike, pominje se jedan izraz koji bi slikovito trebalo da opiše novinarski poziv. Novinari su, naime, opisani kao psi čuvari demokratskog poretka. Iako je ta sintagma i patetična i pompezna i mistifikatorska, ipak nam može poslužiti za početak priče o medijima u Srbiji. Mejnstrim novinarski habitus se u mnogome gradi na temeljnom operisanju od slobodnog mišljenja – sve u ime kanonskih postulata o tobožnjoj neutralnosti i sažetosti – te možda ne treba ni da nas čudi da dobar deo ovdašnje medijske scene izgleda kao da nije dobacio do prenesenog značenja ove pseće metafore, svejedno da li su imali ili ne priliku da se sa njom susretnu tokom školovanja.
Naime, kada gledate TV, slušate radio i čitate novine/portale, jedan veliki deo medijske scene zaista izgleda kao da demokratskim poretkom smatra svaki koji sebi prišije šarena parademokratska odličja, a sebe, zapravo, u doslovnom smislu doživljavaju kao pse čuvare tog demokratskog simulakruma. Jer kako drugačije i zvuči sva ova kakofonija koja bruji ovdašnjim javnim prostorom nego kao kakofonija laveža, režanja, baljenja i cviljenja koje četvoronožne novinarske zverke puštaju od sebe u odbrani demokratskog poretka oličenog u Gazdi i gazdinstvu? A Gazda se, da se ne pravimo ludi, ovih sezona u Srbiji odaziva na ime Aleksandar Vučić, kao što je i gazdinstvo poznato pod nazivom Srpska napredna stranka (SNS).
Gotovo da možemo zamisliti kako Gazda ide u redovni obilazak svojih novinarskih prćija, pa najposlušnijima i najvrednijima – recimo, dnevnom listu Infomer ili televiziji Pink, dnevnom listu Politika ili javnom servisu RTS – na ulazna vrata stavlja veliku ploču sa čitkim natpisom “ČUVAJ SE – PAS ČUVAR DEMOKRATSKOG PORETKA UJEDA”. Međutim, imamo i drugačije primere. U ime štetočinskih politika – kojima, ovisno od ugla gledanja, i služi i gospodari – Gazda je ovih dana nekim drugim, kritički nastrojenim medijskim kućama stavljao neke druge natpise. Recimo, nedeljniku Vranjske je zalepio tablu na kojoj piše “ZATVORENO DO DALJNJEG”.
Očajničke metode
Posle dvadeset i tri godine, nedeljnik Vranjske je prestao sa izlaženjem. Kap koja je prelila čašu i koja je dovela do toga da Vranje izgubi svoj najrespektabilniji nezavisni medij bila je sačinjena od učestalih poseta poreske inspekcije – iako su u Vranjskim samo pre tri meseca dobili potvrdu od iste da nemaju nikakva dugovanja. Međutim, u toj čaši su se dugo skupljale druge gorke kapi koje su novinari i novinarke Vranjskih morali da popiju zato što su su iz nedelje u nedelju pisale o raznim sumnjivim radnjama gradskih vlasti i njima bliskih struktura, te su zbog toga trpele najrazličitije vrste političkih, ekonomskih i kriminalnih pritisaka – od otkazivanja oglašivača preko ignorisanja institucija pa sve do otvorenih pretnji. Situacija u kojoj se našao Vukašin Obradović, urednik Vranjskih, istinski je očajnička – situacija u kojoj ga, recimo, lokalni kriminalac podseća na to da bi njegova ćerka trebalo da “pazi kako prelazi ulicu da joj se nešto ne bi desilo” – te su i njegove mere protesta bile očajničke.
Naime, Vukašin Obradović se zaključao u kancelariji nedeljnika i stupio u štrajk glađu, a sledećeg dana prevezen je u bolnicu zbog zdravstvenih komplikacija koje, srećom, nisu ostavile ozbiljnije posledice. Međutim, ono što je vrlo važno napomenuti je da je ovaj slučaj, po svoj prilici, bio i kap koja je prelila jednu veću čašu – čašu u kojoj se nalazi sistemsko poniženje koje kritički nastrojeni mediji trpe godinama unazad, a pogotovo od dolaska SNS-a na vlast. Već istog dana kada je Obradović stupio u štrajk, jedan deo medijske i šire javnosti (mediji, novinarke/novinari i organizacije civilnog društva) pokazao je odlučnost da stupi u solidarni front, počev od prvog protesta podrške ispred Vlade pa do različitih javnih akcija koje su usledile u danima posle, a čija je kulminacija, svakako, formiranje Grupe za slobodu medija, neformalne organizacije čije krajnje domete je još uvek teško naslutiti.
Simulacija pluralizma
Ipak, pravo govoreći, priča o Vranjskim i Vukašinu Obradoviću, bolna je u svojoj simptomatičnosti – naime, manje ili više sličan tretman dobijaju svi koji zbog svoje kritičke nastrojenosti strše u savršenom mozaiku Vučićeve Srbije. Praktično govoreći, politička elita okupljena oko vladajuće stranke javni prostor pokušava da oblikuje kao mesto na kome će simulirani pluralizam biti savršena dimna zavesa za njihovu istinsku političku agendu. Udruženi simulatorski poduhvat dešava se, jasno, na više frontova. Rade to i unutar same stranke – recimo, onda kada sam Vučić izjavljuje kako je SNS široka stranka “adenauerskog tipa” koja u svoje redove nastoji da integriše i levičare i liberale i konzervativce, a u realnosti imamo jednu gotovo vojno autoritarno struktuiranu interesnu organizaciju koja zahuhtalo vrši marš kroz sve pore društva.
Opet, simulacija višeglasja postoji i unutar vladajuće koalicije – unutar nje se nalaze i stranke do perverzije ciničnih imena, kao što su Socijalistička partija Srbije i Pokret socijalista, na čelu vlade imamo premijerku autovanu lezbejku koja, uprkos stvarnosti, izjavljuje kako Srbija i “nije toliko homofobična zemlja“, a, u suštini, jedino što iza ove vlade ostaje su neoliberalne, desničarske politike koje dalje deprivileguju sve one koji su već, na raznim nivoima, temeljno deprivilegovani.
Naposletku, lažni pluralizam imamo i na medijskoj sceni. Desničarsko-nacionalistički Informer, konzervativno-građanska Politika, javni-servis-u-pokušaju RTS i šareni-regionalno-rijaliti-bućkuriš Pink baštine u nekoj meri drugačije diskurzivne i uređivačke okvire, ali su, naime, svi oni psi čuvari Vučićevog demokratskog poretka – svi oni su tu da, na svoj način, stvaraju paramedijski zastor za stvarnost srpskog društva. Sad, kao što i inače biva sa psima, neki od njih su pit bulovi, a neki pudlice, neki rotvajleri, a neki pekinezeri. Međutim, ako ih se dresira – a dresura, zna se već, funkcioniše po starom principu nagrade i kazne, s tim što nije teško naslutiti koji deo ovog paketa ide vlasnicima poslušničkih medija, a koji deo njihovim zaposlenim – svi će oni na svoj način biti odani Gazdi i svi će oni na svoj način nasrtati na sve one koji bi bili kritički nastrojeni.
Fiktivna tržišna utakmica
A kakva je ta stvarnost koja se nalazi iza tog spomenutog psećeg paramedijskog zastora? Pa, u pitanju je tužna stvarnost jednog medijskog tržišta koje obitava na periferiji globalnog kapitalizma – tužna stvarnost jedne države koja niti je dovoljno velika, niti je zemlja kapitalističkog centra da bi u njoj postojao prostor za glumatanje “fer tržišne utakmice” u kojoj bi nezavisni i kritički mediji kako-tako opstajali. U toj sakrivenoj stvarnosti privatizacija medija je uglavnom značila njihovo gašenje – recimo, od 56 medija privatizovanih u periodu između 2003. i 2007. godine samo je jedan opstao,1 a sličnu sliku smo dobili i u sledećim talasima privatizacije izvedenim po potonje donetim medijskim zakonima.
Iza šarenila zabavnih i rijaliti programa, krije se stvarnost u kojoj imamo visoku koncentraciju vlasništva medija, te osam najvećih medijskih kuća dopire do više od 70% medijske publike. Iza zavese na kojoj su nakačeni paranoični Informerovi naslovi o pomahnitalim ustašama koje se danonoćno spremaju da zatru sve srpsko što postoji na svetu, nalazi se tužna stvarnost u kojoj su novinarke i novinari – sasvim svejedno da li govorimo o onima koji rade u kritičkim ili oportunističkim medijima – bačeni u potpunu prekarnost i dovedeni na rub egzistencije. Po jednom istraživanju iz 2015. godine, više od 61% ispitanih novinarki i novinara brine prekarizovanost rada i života, a najviše ih tište pravna nesigurnost, nesigurnost radnog vremena, radnog mesta i uslova rada.
Recimo, o kakvoj poziciji je reč dosta ilustrativno govore reči novinarke Tamare Skrozze, date u intervjuu u okviru tog istraživanja: “Najviše strepim od bolesti, jer bolest u mom slučaju znači da ne mogu da ‘tezgarim’ i da neću imati nikakav prihod. Zato radim i pod temperaturom, i dok kašljem, i u situacijama kada to ne bih nikako smela.” U toj i takvoj stvarnosti, politička dimenzija tobože slobodnog tržišta sasvim je ogoljena – tržište, dakako, nikada nije ni bilo ništa drugo do instrument pomoću koga su oni sa većim stepenom političke i ekonomske moći svoje bogatstvo i moć dalje širili na uštrb onih koji su u daleko neravnopravnijoj poziciji.
Borba za javnu sferu
Međutim, zbijanje redova kritički nastrojenih medija, novinarki i novinara, kao i organizacija civilnog društva budi izvesnu nadu. Jasno, svi ti akteri ne stoje na sasvim istim političkim pozicijama – iako se mahom rasprostiru od levih liberala, u većini slučajeva, ka artikulisanijim levim pozicijama, u nešto manjem broju. Ipak, te političke razlike sad moraju zaista biti sekundarna stvar – u ovom trenutku je, naprosto, važno pokušati izboriti se za javnu sferu u kojoj će kritičko mišljenje spram vladajuće elite biti vidljivije, a oni koji su nosioci tog mišljenja manje ugroženi.
Zauzimati nekakav autističan stav po kome, ionako, nijedan medij unutar kapitalizma nije slobodan i po kome bi trebalo ostati izvan ove borbe predstavljao bi jednu vrstu tobožnje političke pravovernosti koja apsolutno nema u vidu puku činjenicu da je za razvoj bilo koje progresivne političke opcije mnogo bolje imati javnu sferu koja će biti makar malo bliža istinskom pluralizmu i demokratskom poretku. A ne javnu sferu u kojoj se, recimo, urednik portala koji otkriva nelegalne radnje ministra Vulina prilikom kupovine svog stana danima, kroz poslušničke medije, prokazuje kao narkoman. Ili, recimo, javnu sferu u kojoj će se, na Studiju B, aktivisti inicijative Ne davimo Beograd koja se protivi izgradnji Beograda na vodi, takođe, prokazivati kao narkomani. Ili, recimo, javnu sferu u kojoj, uprkos frapantno rastućem femicidu, Politika objavljuje niz mizoginih tekstova u kojima nekako niko nije kriv za porast nasilja nad ženama, osim, možda, samih žena. Ili, recimo, javnu sferu u kojoj će poslanici u Skupštini da preteći mašu naslovnicom NIN-a samo zato jer im se ne dopada što su poziciju ovdašnjeg radništva metaforički uporedili sa pozicijom zarobljenika u radnim logorima.
Ili, da skratimo priču, javnu sferu u kojoj se čuju samo oni glasovi koji saborno zagovaraju jednu desničarsku politiku, samo oni pseći zvuci koji, lajući i režući, i dalje zagovaraju konzervativno društvo frapantnih nejednakosti, javnu sferu u kojoj psi čuvari naprednjačkoga poretka cvileći i stenjući stvaraju zaglušujuću buku u kojoj, nekad razgovetno, a nekad ne, odjekuje samo jedno ime – Aleksandar Vučić, Aleksandar Vučić, Alekandar Vuić, Aleandar Vić, Alekdar Vić, Asanr Vć, Aar Vć, Ar Vć, AV, AV, AV, AV!
- Navedeno prema tekstu Tanje Jakobi u zborniku “Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“. [↩]