Za razliku od razglašenih projekata Air Serbije i “Beograda na vodi”, davanje pedesetogodišnje koncesije na poljoprivredno zemljište u Vojvodini prestolonasljedniku Abu Dabija ostalo je izvan fokusa medija. Iako detalji i motivi ovog neobičnog dogovora ostaju nejasni, ključno pitanje – tko će se njime okoristiti – ima očekivane odgovore.
Vlada Aleksandra Vučića je u potrazi za stranim investitorima otkrila Bliski istok. Uz Etihad koji je otkupio bivši JAT i posle objavljivanja projekta “Beograd na vodi” koji, iako su neki radovi na ovom projektu već počeli, još uvek izaziva nevericu, podsmeh i otvorenu skepsu, došlo je do trećeg partnerstva između Vlade Republike Srbije i milionera iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, na, za neke, neočekivanom terenu – poljoprivredi. Pored ova tri projekta iz tri različite oblasti, u bankarskim krugovima se već najavljuje prodor banke “Royal” u Srbiju, sa tim što ta banka, najverovatnije, neće poslovati pod svojim imenom, već pod imenom koji u Srbiji može izazvati neočekivane asocijacije – Mira banka! Iako je otvaranje banke još uvek nesigurno, u tri pomenuta dogovora se već ostvaruju prvi konkretni koraci, ali za širu javnost još uvek nedovoljni da bi se utvrdila prava namera i razlog za ulazak kapitala iz UAE u istrošenu i realno, besperspektivnu privredu Srbije. Nesigurno je i kakvi će biti efekti ovih zanimljivih poslovnih aranžmana.
Naime, potpisani predugovor između Vlade i kompanije “Al Dahra”, čiji je vlasnik Mohamed bin Zajed al Nahjan, čovek ispred čijeg imena stoji titula “šeik”, inače prestolonaslednik Abu Dabija i zamenik glavnog komandanta oružanih snaga UAE, predviđa da pomenuta kompanija kupi 7.453 hektara više puta privatizovanih poljoprivrednih kombinata i dobije pravo na korišćenje još 3.664 hektara zemljišta u vlasništvu jedne vojne ustanove, te zakup dodatnih 2.982 hektara državnog zemljišta. U skladu sa ustaljenim običajima tranzicionih zemalja, o ovom potezu se izveštavalo kao o značajnom uspehu Vlade, o “investicijama” i shodno tome, svetloj budućnosti koja se smeši zahvaljujući stranom kapitalu, u ovom slučaju arapskom, pa još iz vladarske kuće.
Za investitore zakoni ne važe
Dotičnog šeika Aleksandar Vučić sada predstavlja kao svog prijatelja, a posle dosadašnjih šeičkih poseta ostala je serija fotografija u beogradskoj štampi koje ilustruju ovaj odnos kao blizak i ličan. Vodili su ga na stadion Crvene Zvezde i pokazivali mu razne znamenitosti. Šeikovo lice je osmehnuto, a on sam opušten i očito zadovoljan. Najavljuje se oživljavanje srpske poljoprivrede. Ulaganja. Napredak. Naravno, u delu javnosti došlo je do diskretnog podsmehivanja, jer u Srbiji koja voli da se diči svojom poljoprivrednom tradicijom, plodnim zemljištem i hranom uopšte, jedna od teže zamislivih slika jeste Arapin-ratar. Pored podsmeha došlo je i do konkretnih protesta među vojvođanskim ratarima koji su se usprotivili tome da stranci, u ovom slučaju jedna kompanija sa Bliskog Istoka, preuzme toliko zemlje. Naravno, nerealno je bilo očekivati da ti protesti daju bilo kakav efekat, jer su oni u suštini, mogli biti bazirani najviše na nacionalističkoj retorici ili na predrasudama da “Arapi ne mogu nama da donesu novo znanje u poljoprivredi”. Što se ostalih stvari tiče, poput procedure koja je osmišljena da bi se zaobišle zakonske prepreke, ili kršenja zakona koji predviđa tendersku prodaju, na to više niko ne računa kao na argument, jer, ako nas je nečemu naučilo vreme tranzicije, onda je to svest o tome da kada vlasti prave dogovor oko para, onda zakoni ne važe. Ne važi logika, ne važi ništa. Postoji samo ta gola tvrdnja da se sve radi u interesu privrede, u konkretnom slučaju, poljoprivrede, uz ostatak repertoara iz oda napisanih investitorima. Dakle, ostaje da sačekamo da efekti ubačenih milijardi počnu da se pokazuju.
Dok se to ne dogodi, mogli bismo razmisliti o suštini ovog pomalo čudnog odnosa, naročito imajući u vidu političku istoriju i razvoj kadrova današnje SNS koja je, u stvari samo jedno krilo Šešeljeve SRS, ono krilo koje je odlučilo da im je dosta situacije u kojoj dobijaju najviše glasova na izborima, ali nose teret večitih gubitnika. Otkud toliko interesovanje petrolejskog kapitala iz UAE baš za Srbiju, pa povrh svega još i za poljoprivredu? Mislim da ćemo morati da sačekamo neko vreme da bismo videli u kojoj meri je to sve jedna propagandna kampanja, poput ostalih, u kojoj se za one koji su došli da koriste radnu snagu i ostale resurse i tako debelo zarade, kao što to rade svi vlasnici kapitala koji ulaze u zemlje perifernog kapitalizma Istočne Evrope, a u kojoj meri ima nečega što kod ostalih i sa ostalim “investitorima” (koji najčešće investiraju sredstva iz budžeta Srbije) nema. U već viđenom maniru, poput njihovih kolega iz okolnih zemalja, potpisivanje ovakvih sporazuma vidi se kao “dokaz da je Srbija postala ključni regionalni igrač”.
Interes kapitala od “državnog značaja”
Deo štampe (prvenstveno novosadski “Dnevnik”) je pisao o “buri” povodom potpisivanja ovog predugovora, ali, iskreno rečeno, bila je to neka čudna bura koju niko nije ni primetio. Šta bi, uostalom, moglo ovom poslu da se prigovori što ne bi moglo i ostalim “strateškim partnerstvima”? Po kreativnom nalaženju načina da se zaobiđu zakoni teško je pronaći razliku između ovog dogovora, NIS-a, Smederevske železare i tako dalje. Glavni prigovarači ovom sporazumu su bivši Vučićev ministar Radulović i jedno od večitih lica srpske politike Zoran Živković koji je u međuvremenu propao kao vinogradar čiji poslovi nisu bili ništa manje sumnjivi od ovog sa emiratskim bogatašima. Znači, ostalo je samo da se aludira u poznatom lokalnom proevropskom stilu da je svaki kapital, ukoliko ne dolazi sa zapada, nedovoljno dobar. Dalje, pomenuta kompanija iz Emirata ovim dogovorom postaje tek peti po veličini zemljoposednik vojvođanskih oranica. Iznad nje su plasirana tri potpuno domaća tajkuna: Matijević, koji je vlasnik lanca mesara, zatim čuveni Miodrag Kostić i konačno, najčuveniji od svih Miroslav Mišković, kao i Miroslav Aleksa. Razume se da oko njihovih zakupa i kupovina nije bilo nikakvih “kontroverzi”, iako se o zakonitosti poslova pomenutih tajkuna može dugo razgovarati. Da bi potpisala dotične sporazume Vučićeva Vlada pronašla je način da zakon zaobiđe, bez potrebe da ga promeni. To je, dakle, urađeno tako što se potpisuje ugovor koji ima status “od državnog značaja”. Još je Marks definisao pravo kao “volju vladajuće klase pretočenu u zakon”, a evo ovaj primer nam pokazuje da volja ne mora imati čak ni formu zakona.
Sada ostaje čekanje da bi se videlo kakva je suština ovog posla. Da li će ta hrana biti izvezena u UAE, da li će biti za lokalnu upotrebu, za izvoz u neke treće zemlje? Na kraju krajeva, šta će se tu uopšte proizvoditi. To su pitanja na koja još uvek nemamo ni najavu odgovora. Iako su neki šeikovi dolasci prilježno ispraćeni od domaće udvoričke štampe, on se više puta pojavio u medijima neformalno obučen, sa crnom vunenom kapicom na glavi, a ponekad i u tradicionalnoj beloj nošnji, iako je davao odgovore na razna pitanja, suština svih ovih poslova ostala je tajnovita.
Možda je najveća misterija kako će proći zaposleni u kombinatima koji su prodati šeikovoj kompaniji. Naime, u svetlu novodonesenog Zakona o radu, kojim su oduzete poslednje mrvice radničkih prava izborena u drugoj polovini XX veka treba posmatrati i činjenicu da su UAE zemlja u kojoj nekoliko vladajućih porodica poseduje sve, da su socijalne razlike ogromne i da su sindikati zabranjeni. Time se bivši ministri Radulović i Živković nisu izvoleli baviti. Problem je u tome što iz srpske ekonomske i političke pustinje sada Abu Dabi izgleda kao vrlo plodna zemlja. Problem je u tome i što radnici, ne samo pomenutih kombinata koji su ustupljeni šeiku ne primaju zarade mesecima, ali to pomenute ministre i njihove sledbenike ne zanima previše.
Između zavjera i prevara
Potpuno neočekivano, jedan web-tabloid izašao je sa objašnjenjem koje bi moglo da pokaže pravu suštinu do sada sklopljenih dogovora oko budućih poslova: oružje! Naime, kako prenosi teleprompter.rs, koji prevodi ocene, po njihovim rečima, nezavisnog glasila “Middle east eye” – MEE, koji je optužio UAE da ove poslove koriste kako bi završili jedan, za njih, značajniji posao – distribuciju oružja koje se proizvodi u Srbiji po Bliskom istoku. Ovaj članak, tvrdi telepromter.rs, pojavio se 15. avgusta ove godine.
Sve u svemu, ispostavlja se da je ovaj poslovni poduhvat misterija podjednako za javnost na Bliskom istoku, koliko i u Srbiji. U pomenutom tekstu se procenjuje da čitava stvar ima podršku SAD i Izraela, navodi se ima posrednika i konkretni tipovi naoružanja za koji su kupci zainteresovani. Procena je da čitav posao ima strategijski značaj koji prevazilazi vrednost novca koji se pominje. Nesumnjivo je samo jedno: kao i do sada, i u ovom poslu najveću korist imaće domaći političari i vladajuće porodice UAE. Ali, nije nam potreban nikakav “nezavisni” medij sa Bliskog istoka da bismo naučili nešto što već svi znamo – da se sve radi u interesu kapitala i njegovih nosilaca.
Po starom dobrom običaju, kao u slučaju FIAT-a, na primer, detalji ugovora se strogo čuvana tajna. Dakle, ništa drugo ne preostaje nego da vreme pokaže da se iza svakog od velikih investitorskih poslova krije po najmanje jedna prevara.