Od prošlog petka u Beogradu traje okupacija nekadašnjeg gradskog kina Zvezda. S okupiranih projektora puštaju se filmovi, a sala služi za javne rasprave. Za razliku od paralelne okupacije Filozofskog fakulteta, reakcija države i (kulturne) javnosti je depolitizirajuće naklonjena akterima. Kao uvijek u slučaju raspršenih borbi presudno je pitanje kapaciteta za povezivanje.
Za sve malobrojniju bioskopsku publiku u Srbiji već poslovično se krivi razvoj novih tehnologija, odnosno široka rasprostranjenost kulture piraterije i torentovanja. Za ovim kao iz topa sledi još jedan, srodni i naizgled dovoljni argument: bioskopi su pretvoreni u priključni sadržaj šoping molova, a filmska umetnost degradirana je na laku zabavu za muža i decu uz kokice dok bezbrižna supruga-majka klizi od izloga do izloga. Moralno i kulturno posrnuće.
Pojavna obličja pretvaranja Srbije (a, često se zaboravlja, i ostatka Balkana) u kreditnu pustinju po meri evropskog kapitala i nesnađenost u “novom” ovde nam, pak, skreću pažnju s jedne isuviše očigledne stavke – u uslovima u kojima prosečan odlazak u nabavku košta koliko i bioskopska karta, posete bioskopima pospešiće možda tek njihovo spajanje sa narodnim kuhinjama. Uz to, oni iole finansijski rasterećeniji mahom su navikli da, ukoliko u bioskop ne idu ponajpre po dozu specijalnih efekata, holivudski blokbasteri retko vrede kupljene ulaznice. Kome se odmara mozak, ko nema novca ili vremena i živaca da se iz tople sobe otisne u nepoznato, izguglaće uz naziv željenog filma “watch online free” i sa mnogo manje kiseline u stomaku dočekati rasplet.
Ali šta je sa domaćim filmom? Pa, ako nas svakodnevni život ubija u pojam, njegovo besomučno i budžetskim novcem godinama podržavano patetično prežvakavanje samo nas je dotuklo. Kome se gleda repriza “Šišanja” ili te ubeđuje da mu je Radnički rep ulio neku novu nadu, verovatno je već izbunario pištolj iz vodokotlića i samo priziva tu jednu kap koja će preliti čašu.
Svog udela u tom masovnom pomoru publike, uostalom, u međuvremenu su postali svesni najpreduzimljiviji među srbijanskim filmadžijama, pa su javni novac u ovoj fazi neupitnog razočarenja “tranzicijom” i nedostatkom alternative preusmerili na lukrativnije epove o nekim davnim, domaštanim vremenima – naravno, ne bez pripadajućih skandala poznatih pod eufemizmom “nenamensko trošenje budžetskih sredstava”. Tako nam “Aždaha”, “Zone” i “Montevideo”, na zgarištima fabrika i bioskopa, skreću pažnju na to da je u nedostatku sadašnjosti i budućnosti lagodnije zamišljati slavnu prošlost. Depresiju “tranzicionog filma” nasledili su simulakrumi minulih vremena.
Raskatančeni bioskop
Zato ne čudi to što su prošlog petka, naizgled iz vedra neba, zamandaljenu zgradu nekadašnjeg beogradskog bioskopa Zvezda raskatančili baš neki mlađi i javnosti slabije poznati radnici i radnice u kulturi, okačili manifest, proglasili okupaciju i uzeli Domestos i demokratiju u svoje ruke.
Ovaj bioskop je u proteklih sedam godina vršio samo dve funkcije: služio je kao skvot za golubove i kao hipotekarna garancija da će lik Sumnjivog Biznismena (ulogu tumači Nikola Đivanović) u zakonskom roku platiti po krivičnom zakoniku izrečenu mu kaznu za malverzacije sprovedene u procesu privatizacije “Beograd filma”, inicijalnog vlasnika “Zvezde”.
Borba zaposlenih i ukazivanje na dalekosežne posledice ove privatizacije tada nisu privukle značajniju pažnju medija i “javnosti”. Nadmeni heroj privatizacije mogao je tako da izjavljuje da je “pre godinu i po dana postojala… i priča da krupnim koracima idemo ka Evropskoj uniji, a od toga nema ništa. Sadašnja situacija će morati da se promeni, ali dok se to ne dogodi, ja neću da patim.”
Ukratko, ovaj nekadašnji savetnik guvernera Narodne banke, pa potom i ministra finansija, Mlađana Dinkića, kupio je “Beograd film”, isprva procenjen na preko 20 miliona evra, uz konsultantsku pomoć firme tadašnjeg direktora Agencije za privatizaciju a potom i premijera, Mirka Cvetkovića, za svega 9,6 miliona, rasparčao ga, te hrvatskom biznismenu Ivici Todoriću preprodao najunosnije nekretnine za oko 18 miliona. Sve to pratile su utaje poreza, simulirane dokumentacije, zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanje službenih isprava, čime su mali akcionari (uglavnom zaposleni pa uz otpremnine otpušteni radnici i radnice), prema proceni suda, oštećeni za četiri, a država za milion i po evra. Đivanović je kažnjen sa oko tri miliona evra, 20 meseci u pritvoru i dodatnih 16 meseci zatvora od kojih je odležao svega četiri, pa je pušten natrag u divljinu. S obzirom na odnos kazne i profita, naš Vuk sa Beogradske berze zaista nije imao previše razloga patnju. Sve do sada.
“Pošto me niko nije kontaktirao, shvatam da niste zainteresovani da se pronađe dugoročno mirno rešenje, već želite prisvajanje privatne svojine radi svojih političkih/ekonomskih ciljeva, što ne ostavlja mogućnost za kompromis”, napisao je (pa potom i obrisao) Đivanović na Fejsbuk stranici Pokreta za okupaciju bioskopa. Reakcija državnih organa, međutim, isprva je sve začudila – pored brojnih koleginica i kolega iz struke, mladih i starih sugrađana/ki, Pokretu za okupaciju bioskopa javnu podršku promptno su pružili i Skupštinski odbor za kulturu i informisanje, te Gradski sekretarijat za kulturu. Državne institucije podržale kritiku državne kulturne politike, upad na privatni posed i politički pokret u nastanku koji se ne zadovoljava samo kritikom posledica privatizacije i fetišizma tržišta već stupa u akciju?
Što je noć tamnija, to je Zvezda svetlija
Nešto manje od dva meseca ranije, studentkinje i studenti Filozofskog fakulteta odlučili su da protest protiv rastućih i sveobuhvatnijih cena studija presele sa ulica u samu zgradu fakulteta – blokadom nastave. Od tada se, kao i prethodnih godina, susreću sa defamacijama i napadima kako Uprave fakulteta, tako i resornog ministarstva. Kao i prethodnih godina, studentski protest izložen je istovremeno i kritikama za nedostatak šire društvene svesti i za unošenje politike tamo gde joj, navodno, mesto nije. Na dan okupacije “Zvezde”, na okupiranom Filozofskom isključeni su struja i grejanje i to stanje do danas nije promenjeno.
Samo desetak minuta hoda deli Plato od Terazija i, ujedno, dve posve suprotne državne reakcije. U redu je okupirati tržištem ugašeni bioskop, ali ne i tržištu prepuštenu ustanovu visokog obrazovanja? Sasvim je razumljivo baviti se politikom u bioskopu, ali ne i na Univerzitetu? Borba za opstanak ide ruku pod ruku sa borbom za hegemoniju – a država je možda konačno precenila sopstvenu snagu.
Posipajući se mi-tad-nismo-bili-na-vlasti pepelom, njeni predstavnici najavili su da će od nadležnih organa tražiti hitno preispitivanje ove “sumnjive” privatizacije i da će predložiti da se centralni gradski nekada-bioskopi stave pod upravu Grada. Koliko god ovo zvučalo bolje od zatečenog stanja, bar toliko je i nerealno. Za početak, Grad za takav poduhvat novca nema. Dovoljno je reći da ove godine nije bilo sredstava ni za elementarno asfaltiranje ulica, a da je i po prvi put najavljeno ukidanje besplatnih gradskih klizališta. Sredstva bi se, da parafraziramo režiserku i jednu od inicijatorki Pokreta, Minu Đukić, možda mogla naći tako što bi se Beograd na vodi “izlio” sve do samog centra. Možda su na to i mislili? Tu bi, doduše, za vlast ležao drugi problem – jezgro ovog pokreta između ostalog čine i oni koji su proteklih meseci organizovali otpor ovom projektu, na jasnoj platformi protivljenja džentrifikaciji i preuređenju grada prema potrebama kapitala.
Da ju je kojim slučajem pre petka neko ekranizovao, priča o privatizaciji “Beograd filma” delovala bi kao naivni kinematografski zapis “srpske tranzicije”, čime bi se bez greške svrstala u otužni korpus “tranzicionog filma”. To je, ipak, priča i Trudbenika, Jugoremedije, 14. oktobra, Srboleka, Ikarbusa, tekstilne industrije, IP Prosvete i bezbroj drugih preduzeća i radničkih života izgubljenih u magli “procesa približavanja i pridruživanja EU”. U svim ovim preduzećima borbe su vođene ili i dalje traju. Neki su okupirali svoja radna mesta, neki štrajkovali glađu i dizali ruku na sebe, neki čak uspevali da samostalno pokrenu proizvodnju. Neki se i danas smrzavaju u improvizovanim kampovima na prugama i putevima. Pa ipak, svaka naznaka kršenja zakona tokom protesta, posebno u slučaju “povrede privatne svojine” kažnjavana je pretnjama, nasiljem i krivičnim prijavama.
Spajanje borbi
Utoliko je glasno problematizovanje privatizacije i sve oskudnijih državnih izdvajanja za javne usluge koje poslednjih dana dopire iz samog centra Beograda, i to od strane onih kojima je pristup medijima struka pre nego privilegija, neophodno što pre pacifikovati. Ko će pre ustati protiv neprikosnovenosti tržišta i privatne svojine od generacije onih koji upravo kolektivno ispisuju alternativni kraj ovog idealnotipskog privatizacijskog scenarija? Zato je i jedan ne toliko marginalan autor i političar, Srđan Dragojević, primoran da drži lament nad sudbinom podmlatka “kreativne industrije” i kao njen istaknuti predstavnik apeluje na državu da uskoči i što pre reši ovaj problem.
Obraćanjem onom “građanskom”, “intelektualnom” i “kulturnom” u pobunjenicima/cama, politička klasa daće sve od sebe da izoluje i apsorbuje ovaj bunt, svođenjem njegovog sadržaja sa borbe za grad i rad na žal za bioskopima u krugu dvojke i pričama u koje iz generacije “premladih za nostalgiju i prestarih za čekanje” nema ko da veruje.
Tu dolazimo i do najvažnijeg problema za vlast – do spajanja borbi. Saradnja između samoorganizovanih studentkinja i studenata na Filozofskom fakultetu (te onih koji ih podržavaju) i samoorganizovanih radnica i radnika u kulturi (te onih koji ih podržavaju) ne samo da je očekivana, već se i aktivno uspostavlja – na tragu studentske podrške štrajku KSR Železnice. Kako je isprva i planirano, Zvezda se osim ponovo u bioskop pretvara i u centar za javne rasprave o svim društveno bitnim temama, a njeni današnji “samoupravljači” najavili su podršku studentskoj borbi. Neke druge danas aktuelne teme su i štrajk u prosveti čiji bi ishod mogao da utiče na dalje borbe protiv smanjenja plata u javnom sektoru, kao i najavljena serija poskupljenja nakon poslednje runde pregovora sa MMF-om. Pokret za okupaciju bioskopa ne krije želju da postane forum otpora.
Crvena zastava sa pesnicom i filmskom trakom viori se sa Terazija. Film ima priliku da povrati svoj zatureni status najvažnije umetnosti.