Različiti modeli prosvjeda i štrajkova prosvjetnih radnika u Srbiji povlače se već mjesecima, a ministarstvo i vlada ne pokazuju znakove odustajanja od planskog smanjenja plaća i radničkih prava u javnom sektoru. Čini se kako su prosvjetni radnici pri tome posebno na meti, no njihovo inzistiranje na obrani samo svoje branše prijeti da ih izolira od drugih radnika i time olakša posao vlastima.
Nakon nekoliko meseci protestovanja, ni na poslednjem sastanku predstavnika prosvetara i ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srđana Verbića (održanom 10. januara) dogovor nije postignut te se štrajk prosvetnih radnika nastavlja. Sindikati u štrajku (Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, Sindikat radnika u prosveti Srbije, GSPRS Nezavisnost i Sindikat obrazovanja Srbije) najavili su kako će časovi u školama, koji su još 17. novembra skraćeni sa uobičajenih 45 minuta, i u drugom polugodištu trajati pola sata. Na pomenutom sastanku razgovaralo se o Posebnom kolektivnom ugovoru (PKU) koji reguliše prava i obaveze prosvetnih radnika, a kojim sindikati žele da spreće najavljeno smanjenje plata od 10%.
Sindikati su štrajk najavili već u junu prošle godine, a 1. septembra organizovan je protest kojim se zahtevalo: 1) da se prosvetari (i zdravstveni radnici, koji su kasnije izuzeti iz zahteva) izostave iz najavljenog smanjenja zarada u javnom sektoru, 2) da se naprave strategije za rešavanje viškova zaposlenih i zaustavi dalje (partijsko) zapošljavanje, 3) da se u saradnji sa sindikatima donese Zakon o platama na bazi platnih razreda, kako bi se izbegle situacije da profesori imaju manju platu od republičkog proseka. Zatim je 2. oktobra održan jednočasovni štrajk upozorenja, a prosvetari su takođe najavili održavanje velikog protesta ispred Vlade Srbije i Ministarstva prosvete te jednodnevnu obustava rada za 22. oktobra. Međutim, vlasti su na pomen obustave rada reagovali pretnjama otkazom jer prema novom Zakonu o štrajku prosveta spada u delatnosti od javnog interesa, poput npr. zdravstva ili policije, radi čega je dozvoljen samo štrajk uz obezbeđivanje minimuma procesa rada. A kao minimum je propisano održanje časova od 30 minuta.
Direktorima je istovremeno zaprećeno da moraju pokrenuti disciplinski postupak protiv onih koji potpuno obustave nastavu, inače će i sami odgovarati. Sindikati su probali da ukažu da prema Međunarodnim konvencijama obrazovanje ne spada u esencijalne delatnosti te da se ne može zabraniti pravo na štrajk. No, sindikati su 17. novembra ipak pokrenuli štrajk u formi skraćenih časova te ujedno zapretili da neće podeliti đačke knjižice sa zaključenim ocenama sa polugodišta. Tada su pomenuli i mogućnost da drugo polugodište uopšte ne počne na vreme. Krajem decembra, nakon brojnih sastanaka i neispunjenih uslova, sindikati su odlučili radikalizovati situaciju na način da na polugodištu ne zaključe ocene (koje su učenicima date na papirićima ili usmeno).
Potplaćeni prosvetari
Prosečna plata radnika zaposlenih u prosveti sada nosi oko 39.000 dinara što je 4.000 manje nego u trenutku najave štrajka u junu ove godine. No i prosečna plata prije smanjenja bila je niža od 45.000 dinara koliko iznosi republički prosek Srbije. Kako bi jasnije istaknuli nered u sustavu plata javnog sektora, neki sindikalisti su takođe isticali da zarada u javnim preduzećima prosečno iznosi 65.000 dinara, u javnim službama 56.000, dok je u prosveti prije smanjenja iznosila tek 43.000 dinara.
Ministarstvo je rezovima u prosveti nameravalo uštedeti oko sedam milijardi dinara, no sindikati predlažu da se sredstva umesto rezovima namire sankcionisanjem sive ekonomije ili preusmeravanjem unutar resornih sredstava. Prema rečima predsednika Sindikata radnika u Prosveti Srbije Slobodana Brajkovića, potrebna sredstva mogla bi se prikupiti preusmeravanjem 3,5 milijarde dinara koje odlaze na razne seminare za nastavnike čiji su ishodi upitni, kao i 2,5 milijarde dinara koje se izdvajaju na dnevnice i putovanja. Za pomoć nastavnicima potrebne su 2 milijarde dinara koje je moguće prikupiti ovakvom unutrašnjom preraspodelom sredstava. U Ministarstvu prosvete, međutim, stava su da zahtevi sindikata nisu realni i da nisu moguća nikakva dodatna financijska izdvajanja za prosvetare.
Uz to, dodatni udarac prosvetarima je zadat kad je u sve škole u Srbiji stigao dopis od Uprave za trezor o smanjenju zarada po osnovu minulog rada. Po novom Zakonu o radu samo minuli rad kod aktuelnog poslodavca utiče na uvećavanje plate. Arbitrarna tumačenja ovog dopisa pokrenula su diskusije ko se smatra drugim poslodavcem i koja logika stoji iza toga da stariji prosvetari koji su menjali mesto rada imaju manju platu od kolega početnika.
Izolovanje partikularnih borbi
Plate prosvetara bile su zamrznute još 2008. godine pod izgovorom nužnosti i privremenosti ove mere koja će da traje dve do tri godine, no nikad nisu odmrznute. Međutim, revolt koji prosvetari pokazuju prema drugim delovima javnog sektora koji su prošli bolje od njih pogrešno je usmeren i ne adresira glavne uzroke problema. Vlasti godinama dosledno ponavljaju kako novaca za više nema, te kako je nužno stezanje kajiša i ne čudi stoga što su i prosvetari kao strategiju borbe izabrali zagovaranje statusa quo. No logika koja podržava smanjenje na drugim mestima umesto da se zalaže za generalno unapređenje položaja pogubna je na duge staze jer vodi daljoj fragmentaciji i sve slabijoj pregovaračkoj poziciji svake od ugroženih grupa.
Ta politika u praksi dovodi do izolovanosti kako prosvetara, tako i ostalih grupa sa sličnim partikularnim zahtevima. Umesto zahteva za daljim demontiranjem javnog sektora potrebno je zahtevati veću demokratsku kontrolu od strane naroda i transparentnije mehanizme imenovanja određenih osoba na određene pozicije sa mogućnošću uklanjanja onih koji ne obavljaju svoj posao u interesu društva. Relativno dobra organizovanost prosvetara (u odnosu na situaciju u drugim oblastima) ima potencijal da pomeri granice parcijalnih borbi, da ode dalje od partijski dirigovanih pobuna i poveže se sa radnicima iz drugih sektora koji su takođe važni za funkcionisanje društva, a koji ne dobivaju toliko medijske pažnje.
Dok su različiti sektori preopterećeni vlastitim partikularnim interesima vlast za to vreme ostvaruje dvostruke benefite: prvo, na ključne pozicije zapošljava svoje ljude koji bespogovorno sprovode pogubne neoliberalne mere, a drugo, time se pruža argument za “intrinzičnu problematičnost javnog sektora”, pa onda svaka nova vlast upire prstom na prethodne partijske kadrove kao uzrok problema. Time se intenzivira netrpeljivost kako među neprivilegovanim radnicima unutar javnog sektora, tako i u odnosu radnika iz privatnog sektora prema onima u javnom.