Zbog specifične povijesti, bombardovanja 1999. godine i “kosovskog pitanja”, Srbija još uvijek formalno inzistira na svojoj vanjskopolitičkoj “neutralnosti”. U praksi se, međutim, ta neutralnost očituje prije svega kao odnos podčinjenosti svim velikim silama čije često proturječne zahtjeve beogradska diplomacija nevješto pokušava istodobno zadovoljiti.
Pre nekoliko dana objavljena je jedna za neke možda začuđujuća vest: Vlada Republike Srbije će uplatiti 100 hiljada evra jednokratne pomoći kijevskim vlastima. U šturoj vesti sa sednice Vlade u kojoj je ova informacija objavljena kaže se da je razlog za ovu jednokratnu pomoć usred perioda stroge štednje i smanjenja penzija i plata – pomoć za zbrinjavanje raseljenih lica zbog oružanog konflikta. To je sve. Ta vest je, međutim, otvorila neka pitanja u vezi sa spoljnom politikom Srbije i njenom teško uhvatljivom konsekventnošću. Pođimo redom.
Zvanična doktrina spoljne politike Srbije je definisana u vreme predsednikovanja Borisa Tadića kroz tzv. “četiri stuba”. Tadašnji predsednik je ovu politiku najavio kao osnovnu doktrinu “u dužem periodu”. I zaista, posle izbornog kraha Tadića na predsedničkim, kao i njegove stranke na parlamentarnim izborima, te pobede Srpske napredne stranke koja je doživljavana kao neko ko će napraviti oštar rez i zaokret u odnosu na politiku prethodnika, to se ni u jednom segmentu nije dogodilo.
Posle uobičajenih katastrofičarskih prognoza razbijene beogradske (malo)građanštine o “povratku u devedesete”, što je mantra koja je trebala Demokratskoj stranci sa prilepcima da obezbedi višedecenijsko monopolsko mesto na vlasti, videlo se da ni do kakvog diskontinuiteta nije došlo, kako u unutrašnjoj, tako ni u spoljnoj politici. Vlada Aleksandra Vučića je posle perioda u kome se izgovor za bilo koji problem svodio na upiranje prstom u svoje prethodnike jednostavno nastavila sa sprovođenjem daljih unutrašnjih “reformi”, a na spoljnom planu ostala je da visi o ista četiri stuba.
Tadićevo nasleđe
Za neupućene, “četiri stuba” su SAD, EU, Rusija i Kina. Kada je ta – uslovno rečeno – “doktrina” definisana 2009. godine, vladali su nešto drugačiji odnosi među najvećim svetskim silama, odnosno među “stubovima” na kojima počiva spoljna politika Srbije. Sam Tadić je svojevremeno izjavio: “Prvo smo imali nedvosmislenu dominaciju SAD-a i zaokruživanje ekonomskog prostora i pojavu nove evropske valute. Druga izmena je došla posle svetske finansijske krize kada je Kina potpuno jasno nastupila kao budući svetski ekonomski lider.”
To su tri stuba, a za četvrti – Rusiju – Tadić je tada izjavio da je pre svetske ekonomske krize zbog rasta cena nafte i gasa obnovila svoje ekonomske i spoljnopolitičke potencijale i “bila veliki prijatelj u podršci Srbije u odbrani integriteta naše zemlje na Kosovu i Metohiji što nas je nedvosmisleno vodilo u posebno bliske odnose sa Rusijom, pored istorijskog prijateljstva”.
Danas, šest godina nakon definisanja doktrine, Vučić kao neosporni centar režima (slično Tadiću nekada, samo na drugoj funkciji) pokušava da balansira na ista četiri stuba u mnogo trusnijem vremenu u kome su se odnosi među “stubovima” znatno zakomplikovali. U toku je novi hladni rat u medijima i pravi, vrući rat u Ukrajini koja – i to treba reći – ni sama nije priznala Kosovo kao ni Rusija.
Nasmejana diplomatija
Propagandni slogani o “evropskoj budućnosti” se ispaljuju sa podjednakom učestalošću i žestinom. Predsednik Tomislav Nikolić i jedan gardijski odred će biti na paradi u Moskvi 9. maja da prisustvuju obeležavanju sedamdesetogodišnjice pobede nad nacističkom Nemačkom. Evropski emisari dolaze i najavljuju otvaranja poglavlja, jednog dana. MMF kontroliše ekonomiju. Prate se vesti o “Turskom toku”, kad već od “Južnog” nema ništa. Ivica Dačić, kao ministar inostranih poslova, obara rekorde po gafovima koji YouTube klipove sa njegovim izjavama (ponekad i sa pevanjem) čine veoma popularnim.
U čitavoj ovoj farsi vredi se i nasmejati; legendarna je poseta ministra inostranih poslova Argentini kojom prilikom je svoje domaćine iznenadio i nasmejao izjavom u kojoj se našlo i ovo: “Gledao sam finale Svetskog prvenstva Nemačka-Argentina zajedno sa ambasadorima Argentine i Nemačke. I odmah sam rekao ambasadoru Nemačke: izvini, ali ja navijam za Argentinu. Na žalost, nisam vam mnogo pomogao, ali da vam kažem – Maradona, Mesi, Če Gevara u prošlosti, veliki književnici, Evita Peron… ali, to je sve istorija! Ja vas pozivam da mi, sada savremenici gradimo naše konkretne odnose između dve prijateljske zemlje.”
Sve je začinjeno jednim predlogom o bratimljenju Buenos Airesa i Beograda sa obrazloženjem: “Pogled na ovu magičnu reku, izvanredno ukusna hrana, tango, dobar provod, dobro vino, lepe žene – kao da pričamo o Beogradu. I zato mislim da Beograd i Buenos Aires treba da se pobratime, odnosno, kako se to kaže – posestrime”. Eto, to je doživljaj spoljne politike ministra kada su u pitanju i zemlje koje ne čine jedan od četiri stuba, već možda neki stubić u budućnosti.
Sužavanje manevarskog prostora
Možda je nekome i smešno, kao što je to bilo Dačićevim domaćinima u Buenos Airesu. On je, po svemu sudeći, mislio ozbiljno. Sadašnji ministar inostranih poslova je u vreme kada je definisana doktrina “četiri stuba” bio ministar unutrašnjih poslova. Trenutno je zauzet predsedavanjem Organizacijom za Evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) u ime Srbije. Da pomenemo i to da je godine 2009. Dačić dobio nagradu “Najevropljanin” za doprinos približavanju EU koju dodeljuje Evropski pokret u Srbiji.
Pre nekoliko dana vršilac dužnosti šefa misije OEBS-a u Srbiji, Amerikanac Majkl Ujehara, priredio je neprijatno iznenađenje Dačiću kada je izdao saopštenje u kome kritikuje odnos srpskih vlasti prema ombudsmanu Saši Jankoviću. To saopštenje je, prema proceduri, trebalo da bude usaglašeno sa predsedavajućim OEBS-a, odnosno sa samim Dačićem, ali očito nije. On je najavio da će tražiti objašnjenje. Daljih komentara nije bilo ni sa jedne, ni sa druge strane.
Šta se tiče “stubova”, uprkos pokušajima da se do krajnjih granica istraje sa politikom “dobro jutro čaršijo na sve četiri strane”, izmena spoljnopolitičkih okolnosti ovu doktrinu svodi na sve manji i manji manevarski prostor. Ukrajinska kriza je neposredni povod za insistiranje, eufemistički rečeno “zapadnih partnera” da se Vlada Srbije definitivno svrsta.
Sluga dvaju gospodara
Do sada su pokušaji pritisaka da se uvedu sankcije Rusiji bili neuspešni. Sa druge strane, da bi se demonstrirala odanost i zapadnim stubovima, Srbija se odrekla mogućnosti da poveća izvoz poljoprivrednih proizvoda na raspoloživo rusko tržište, jer se obavezala nekom od evropskih emisara da se obim izvoza neće uvećavati u odnosu na onaj nivo koji je bio pre nego što su sledbenici američke spoljne politike uveli te iste sankcije.
Zatim, parada koja će se održati u Moskvi. Ne može se poreći da je pritisak postojao da se tamo ne ide. Nikolić je, ipak, odlučio da ode. U skladu sa trgovačkim duhom, usledio je pokušaj da se taj potez naplati izvozom deset hiljada FIAT-ovih automobila na rusko tržište, za koje se ispostavilo da i nije samo rusko, nego je zajedničko tržište Rusije, Belorusije i Kazahstana. Obećanje je dato, ali taj izvoz još nije odobren “iz tehničkih razloga”.
Povodom odlaska na paradu u Moskvi, odmah je usledio poziv Vučiću, koji je uručio američki ambasador Majkl Kirbi, da se u Vašingtonu sastane sa potpredsednikom SAD-a Džoom Bajdenom, koji je čest gost u Istočnoj Evropi. Beograd još pamti njegov prvi dolazak, kojom prilikom je bilo opsadno stanje u najbukvalnijem smislu te reči. Kako je rečeno kada je poziv Vučiću upućen, Bajden će razgovarati sa Vučićem o produbljivanju bilateralnih odnosa, pohvalio je njegove (sic!) reforme i rekao kako on “radi sjajan posao”. Tako su bar srpski mediji ispratili ovaj poziv.
Trgovanje položajem
Prema američkoj propagandnoj stanici “Slobodna Evropa”, međutim, ovaj poziv je povezan sa prisustvom Nikolića na pomenutoj paradi u Moskvi. Ispod površine pohvale za “dobar posao”, u prvom trenu se pominjalo i to da Bajden želi da utvrdi koliko je čvrsta evropska orijentacija Srbije, a isto tako, ispod površine, najavljuje se mogućnost da Vučić traži od Bajdena da izvrši pritisak na – u prvom redu – Angelu Merkel da se otvore famozna poglavlja o pristupanju EU, te naravno, o investicijama i mogućem povećanju privredne saradnje.
Dakle, i ovde se spekuliše mogućnošću nekakve trgovine. Sasvim drugo pitanje je koliko Srbija u ovom trenutku može da trguje svojim položajem. Čak i da je to moguće, jasno je da je ovakva politika neodrživa na duži rok i da se taj trenutak preloma neumitno približava, onom brzinom kojom se sukob SAD-a sa Rusijom zaoštrava. Sa druge strane, Vučićeva vlada ne posustaje u svojoj blerovskoj inicijativi. Bivši je britanski premijer, uzgred, oličenje još jednog, nezvaničnog, stuba spoljne politike koji je postavila upravo ova Vlada.
Naime, Toni Bler je sada savetnik premijera Vlade Srbije, a njegove usluge, zvanično, plaćaju Ujedinjeni Arapski Emirati. Javnost u Srbiji je u vreme prvog Blerovog dolaska u Beograd bila zabavljena činjenicom da je sadašnji premijer Vučić svojevremeno bio recenzent knjige “Engleski pederski isprdak Toni Bler” koju je napisao njegov bivši partijski lider Vojislav Šešelj. Niko tu, očito, nije imao problema sa nadahnutim literarnim jezikom bivšeg, a možda i budućeg, haškog pritvorenika.
Neodrživa četverostubna konstrukcija
Ovo je samo još jedan primer, ilustrativan, ali ipak marginalan, o kakvoj energičnoj neusmerenosti je reč. Istovremeno, projekat “Beograd na vodi” se gradi i plaća se iz iste kase kao i Blerove usluge. Nedavno se Vučić pohvalio da su imali više bilateralnih sastanaka nego – kako je rekao – “Broz u pet godina najvećih aktivnosti”. U nedavno podnesenom izveštaju skupštinskom odboru za spoljne poslove Dačić je pomenuo su održani sastanci sa 70 ministara spoljnih poslova, da je realizovano 13 bilateralnih poseta, te da su u Beogradu bili predstavnici 30 zemalja.
Najnovije učešće u spoljnopolitičkim aktivnostima je regionalnog tipa – Vučić se sastao sa premijerima vlada Rumunije i Bugarske na kome je bilo reči o formiranju (za sada) tročlanog saveza pomenutih zemalja po modelu “Višegradske grupe” koju čine Mađarska, Poljska, Slovačka i Češka. Po mestu sastanka ova balkanska inicijativa dobila je ime “Krajovska grupa”.
Očito je, dakle, da međunarodni odnosi dobijaju takvu dinamiku da trenutna pozicija Srbije postaje potpuno neodrživa. Najviše zbog toga što sami “stubovi” ne žele da takva pozicija opstane, a povrh toga je i činjenica da je glavni cilj mnogih spoljnopolitičkih aktivnosti – sprečavanje Kosova da bude primljeno u međunarodne organizacije kao nezavisna država. I to je jedina zaista konsekventna linija u srpskoj spoljnoj politici o kojoj možemo govoriti, uprkos tome što dva stuba, ili makar jedan i tri četvrtine stuba ovu stvar smatraju već davnom prošlošću. Problem je u tome što je taj jedan stub, kako reče Tadić svojevremeno, onaj “koji ostvaruje nedvosmislenu dominaciju”.
Na površini je trenutno zatišje. Vučić je, na sastanku “Krajovske grupe” izrazio nadu da se u junu otvore famozna poglavlja. Ali, već za neki dan, na paradi na Crvenom trgu gardijska jedinica Vojske Srbije izvešće novouvežbanu tačku. Na tribini će biti predsednik Srbije. Možda ga postave i između dva stuba, na primer kineskog delegata i Vladimira Putina. Onda Vučić ide među druge stubove. Srbija kao da visi.