Iako Srbija već 15 godina ne kontroliše Kosovo, koje je proglašenjem nezavisnosti prije 7 i po godina započelo nezavršeni proces dobijanja međunarodnog priznanja, pitanje statusa bivše autonomne pokrajine nastavlja da dominira političkim raspravama u toj zemlji. U mukotrpnom procesu normalizacije odnosa koja je uslov “evroatlantskih integracija” za obe zemlje, srpske vlasti bezuspešno pokušavaju da glume aktivnu ulogu.
Poslednjih meseci u Srbiji, odnosi sa Kosovom i povodom Kosova su fokusirani na štrajk glađu Olivera Ivanovića (bivši državni sekretar za Kosovo i Metohiju optužen za ratne zločine 1999. i 2000. godine koji je trenutno u pritvoru), zatim na osnivanje Specijalnog suda za ratne zločine i stvaranje Zajednice srpskih opština.1 Naravno, sve navedeno, a i mnogo više od toga, odvija se pod patronatom ili barem budnim okom briselske birokratije. Naime, ideja i jeste da kontakti, ovakvi kakvi postoje danas, između Srbije i Kosova koje ona vidi kao deo svoje teritorije, posluže kao deo evropskih integracija.
Iako se politički lideri sada bez problema međusobno rukuju i poziraju za fotoreportere, naročito ako je između njih neko od evropskih birokrata, stvari nisu uvek tako izgledale, ni u jednom smislu. Upravo, možemo reći da su odnosi između etničkih Srba i Albanaca proteklih nekoliko decenija najgori u njihovoj viševekovnoj istoriji. Štaviše, na obema stranama deluje da je to tako oduvek i bilo. Međutim, istorijski izvori nam govore da su etnički sukobi na ovoj liniji relativno novijeg datuma, odnosno da zapravo počinju tek u XX veku, s tim da su više-manje kontinuirano išli nagore sve dok nismo došli do ove tačke na kojoj smo sada. Nije zgoreg dati jedan brzi pregled iz perspektive stanovnika Srbije.
Kosovo je neuralgična tačka ideologija srpske državne politike i nacionalizma. Počev od kosovskog mita, preko balkanskih ratova vođenih u drugoj dekadi XX veka, Miloševićevog govora na Gazimestanu povodom šestote godišnjice Kosovskog boja, rata sa NATO paktom 1999. godine, do današnjeg dana. U tumačenju krvave jugoslovenske drame, često se za početnu tačku uzimaju događaji sa kraja osamdesetih, od Osme sednice CK SKS kada je Milošević preuzeo partijski aparat, koristeći nezadovoljstvo upravo položajem Srba na Kosovu, gde je on pre već ranije izjavio ono čuveno: “Narod niko ne sme da bije!”
Paralelni sistem
Istina je, međutim, da je u samoj Srbiji antialbanski sentiment počeo naročito da buja posle demonstracija na Kosovu 1981. godine kada je iznesen zahtev da Kosovu bude priznat status sedme republike u SFRJ, pozivajući se na odluke Zemaljskog antifašističkog veća iz 1944. godine. U osudi, kako se tada govorilo “iredentizma”, srpski nacionalizam je našao svoje mesto u sistemu. Unutar srpske političke elite formirao se stav da na taj zahtev treba odgovoriti zahtevom za što većom centralizacijom. Sa dolaskom Miloševića, koji je taj zahtev artikulisao u državnom i partijskom aparatu, na čelo mitingaškog pokreta koji je nazvan “događanje naroda”, proces počinje da se ubrzava.
Izbija štrajk rudara u Trepči, koji je slomljen. Ustavne promene zbog kojih je štrajk izbio su usvojene. Autonomija Kosova je likvidirana i “godine raspleta” se sele iz knjige u život običnih ljudi.2 Treba otvoreno reći i to da je izražavanje antialbanskog sentimenta na teritoriji čitave bivše SFRJ bilo delimično prihvaćeno zbog zategnutih odnosa i ideološkog sukoba između dve zemlje čiji je koren u 1948. godini. Prikriveni srpski nacionalisti su tu mogućnost obilato koristili posle 1981. godine. Devedesetih, dok je rat besneo na teritoriji Hrvatske i BiH, stanje na Kosovu je bilo naizgled mirno. Međutim, Albanci su kao otpor kršenju autonomije iz Ustava iz 1974. godine formirali paralelni sistem obrazovanja, informisanja i uopšte, politički sistem koliko je to bilo moguće. Miloševićevom režimu je sve to, naravno, bilo poznato, ali suštinski nisu preduzimali ništa na tu temu, samo su dolivali ulje na vatru zabranjivanjem Albancima da kupuju nekretnine od Srba i drugih nealbanaca, kao deo pokušaja da prilagode etničku strukturu Kosova svojim potrebama i vizijama.
Ova politika režima zapravo nikada nije doživela osudu od strane opozicije. Razni građanski liberali koji u ovoj ili onoj formi povremeno daju izjave na temu nezavisnosti Kosova zapravo to čine zbog odnosa sa SAD i EU, a ne zbog svog principjelnog antinacionalističkog stava. Tokom devedesetih, za vreme protesta 1996.-1997., ali i 1999.-2000. godine, kada bi policija krenula da razbija demonstracije, odgovor mase bi bio: “Idite na Kosovo!” Ovo je neobičan slučaj u kome jedni demonstranti umesto da se bore protiv represije, zapravo pitaju policiju zašto tu represiju ne okrene “tamo gde je potrebna”.
Princip spojenih sudova
Podsetiću da su te demonstracije predvodili Vuk Drašković, sadašnji zagovornik pristupanja NATO, a tada građanski četnik, pre toga čovek koji je uzvikivao da treba seći ruke svakome ko nosi neku drugu zastavu sem srpske (još pre toga novinar i loš pisac, te šezdesetosmaš i piskaralo sindikalnih govorancija), zatim Zoran Đinđić i Vesna Pešić, a Čeda Jovanović je bio jedan od vođa studenata.3 U ogromnoj većini srpskog političkog tela bio je prisutan izraziti antialbanski šovinistički sentiment. Sa obzirom na to da balkanski nacionalizmi – srpski, hrvatski, bošnjački, albanski i ini funkcionišu po principu spojenih sudova, sličan proces se odvijao i među Albancima na Kosovu.
Posle američkog bombardovanja 1999. godine, došao je na albansku stranu red da učini svoje intervencije u etničkoj strukturi, pred očima tzv. međunarodne zajednice. Hiljade nestalih i nebrojeno mnogo proteranih za novu sliku Kosova; Severno od reke Ibar Srbi žive na relativno povezanim teritorijama koje imaju i svoju vezu sa Srbijom. Južno od Ibra nealbanci žive u enklavama. Romi su skoro potpuno proterani sa Kosova. Deo Srba otišao je sam, zbog veze sa državnim strukturama, u prvom redu vojskom i policijom.
Godine 2004. eskalira nacionalističko nasilje sa albanske strane. Ti događaji su danas u Srbiji označeni kao pogrom. Paljeni su objekti, sela, bilo je ljudskih žrtava, došlo je sukoba sa UNMIK-om,4 a jedna policijska stanica UNMIK-a je zauzeta. Raseljeno je 3600 ljudi. Reakcija na to nasilje u Beogradu bilo je izbijanje nereda zapamćenih po paljenju Bajrakli džamije, a zapaljena je džamija i u Nišu. Godine 2007. počela je kampanja “Kosovo je Srbija” u organizaciji tadašnjeg ministarstva za Kosovo (i Metohiju) povodom najava o proglašenju nezavisnosti, a ta kampanja je vrhunac doživela paljenjem ambasade SAD u martu 2008. godine.
Precenjeno pitanje
Sa takvom atmosferom i ideologijom, prvo vreme posle rata je bilo nerealno očekivati da se političari čak i rukuju međusobno. Ne toliko zbog osećaja časti (neki bi nazvali oksimoronom stavljanje današnjih političara u istu rečenicu sa “osećajem časti”), koliko zbog loših pretpostavki da tako nešto šteti ugledu u biračkom telu. Tako je zabeleženo da je prvo rukovanje između političara iz Srbije i sa Kosova bilo u Dubrovniku na Croatia samitu 7. jula 2012. godine. Danas je, makar to, prestalo da bude toliko važno. Nastavili su da se rukuju.
Najveća prepreka u odnosima danas jeste statusno pitanje. Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova. Antievropski nacionalisti u Srbiji upozoravaju da će jedan od uslova za pristupanje EU biti da se ova nezavisnost prizna. Paradoksalno je to da je Kosovo, praktično, nezavisno jedino i isključivo od Srbije, koja ga, pak, smatra svojim delom sa neizbežnim dodatkom: Metohija. Naime, metoh je srednjevekovni termin iz stvarnog prava i označava zemlju koja je u posedu neke crkve ili manastira, odnosno zemlju koja je poklonjena crkvi ili manastiru postaje metohija. Reč metoh inače znači “opšte dobro”, a ovde je u funkciji označavanja teritorije koja je pripadala hrišćanima (podrazumevano Srbima i njihovoj crkvi), te je u skladu sa istorijsko-ideološkom tezom da su Albanci došljaci koji su iskoristili seobe za vreme otomanske okupacije.
Sa strane srpske vlasti prijem Kosova u međunarodne institucije je poseban front; Kosovo je primljeno u Međunarodni olimpijski komitet, niz drugih sportskih asocijacija, ali trenutno je najvažnije pitanje prijema u UNESCO. Među srpskim nacionalistima trenutno vlada strah da se srednjevekovna baština oličena u značajnim pravoslavnim manastirima ne upiše kao kosovska, odnosno “albanska”. Pored toga, obe strane koristiće svoje skromne mogućnosti da zagorčaju život onoj drugoj strani koliko je to moguće. Interpolove poternice kojima se progone političari kada putuju u inostranstvo su jedan od načina.
Posle svih navedenih stvari iz novije istorije treba reći i to da uprkos nesumnjivom nacionalističkom naboju, spremnost za produžavanje sukoba nije na nivou na kome to političari pretpostavljaju i predstavljaju. Važnost Kosova u Srbiji je definitivno precenjena. Čak i na deklarativnom nivou, čak i među nacionalistima. To je, zapravo suočavanje sa realnošću. Kada bi Srbija, nekom magijom, povratila suverenitet nad Kosovom, šta bi ona sa njim? Šta bi sa velikom većinom stanovništva?
Posrednici u zamrznutim konfliktima
Sa druge strane, među albanskim nacionalistima su stvari zategnute na sličan način. Sada se čitava bitka između ta dva suprodstavljena nacionalizma odvija na simboličkom planu – ko će ubediti “zapadne partnere”, čitaj prave nosioce suvereniteta na Kosovu, da je ona druga strane prljavije i lošija, te čije je pravo starije ili veće. Srećom, za sada nema opcija o povratku oružanih sukoba. Srbija samo insistira na Rezoluciji 1244,5 slično kao što se drži Dejtona u BiH. Albanska strana očekuje nastavak procesa u skladu sa proklamovanom nezavisnošću.
Upravo 25. avgusta mediji u Srbiji slavodobitno objavljuju ishod pregovora u Briselu na kojima je potvrđeno formiranje Zajednice srpskih opština. Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić izjavio je: “Sportskim rečnikom, Srbija je pobedila sa 5:0. Zajednica srpskih opština će imati svog predsednika, svoju skupštinu, direktne institucionalne veze sa Srbijom i ozbiljna izvršna ovlašćenja u mnogim oblastima. Imamo četiri meseca za izradu Statuta Zajednice srpskih opština, glavni dogovor smo postigli i ja čestitam građanima Kosova i Metohije“.
Sa svoje strane Hašim Tači, koji je sada potpredsednik vlade Kosova, je izjavio: “Srbija je potpisala pod pritiskom međunarodne zajednice. Kosovska strana je stajala čvrsto iza svojih zahteva i postigla je dogovor u skladu sa kosovskim zakonima. Ostaje na nama da radimo kako bismo izneli sve buduće procese”. Još je dodao da je potpisani sporazum “svojevrsno priznanje” nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Međutim, nije. Srbija se čvrsto drži, neki bi rekli – očajnički – rezolucije 1244, odnosno tvrdnje da prisustvo stranih trupa i administracije u bilo kojoj meri zapravo predstavlja međunarodni protektorat, a ne nezavisnost.
Situacija je takva da briselskim birokratama i raznim drugim emisarima koji gospodare balkanskim zamrznutim konfliktima neće nestati materijala za posao još dugo vremena. A nekako, baš bi to trebalo da se dogodi. Za tako nešto mora da se artikuliše potpuno nova politička pozicija, na svim stranama. Sa sadašnjim nacionalističkim matricama, ništa se ne može promeniti na bolje. Za sada je samo jasno da će sledeća četiri meseca biti utrošena na pisanje akata za novodogovorenu Zajednicu srpskih opšština. Uz to će, naravno, ići novi krug sporenja i natezanja. Međunacionalna mržnja u medijima i iz aparata biće raspirivana i generisana. Posrednici će i dalje posredovati.
- Zajednica srpskih opština trebala bi da bude institucija srpske autonomije na tzv. Severnom Kosovu koje je duže ostalo pod kontrolom Srbije i u kojem su Srbi većina. Ta bi institucija omogućila da srpski političari na Kosovu zadrže svoje funkcije, ali i priznaju ingerenciju Republike Kosovo. [↩]
- “Godine raspleta” je naslov knjige u kojoj su objavljeni govori Slobodana Miloševića u trenutku dok je strelovito leteo kao svom vrhuncu [↩]
- Zoran Đinđić, Vesna Pešić i Čeda Jovanović su bili neki od vodećih liberalnih političara u Srbiji. Nakon pada Miloševića, Đinđić je postao premijer (2001.-2003.), Vesna Pešić je služila kao ambasadorka u Meksiku, a Jovanović kao šef poslaničke grupe široke koalicije DOS. [↩]
- UNMIK ili Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu bila je međunarodna civilna uprava u toj zemlji od 1999. do 2008. godine. [↩]
- Rezolucijom Veća bezbednosti 1244 uspostavljana je strana kontrola nad Kosovom, ali je ono formalno tada još ostalo u sastavu Srbije do drugog rešenja. Kako Srbija ne priznaje kasnije proglašenje kosovske nezavisnosti, drži da ta rezolucija još uvek vredi. [↩]