Nedavna najava postepenog povlačenja američkih agencija koje su proteklih petnaest godina služile kao nadglednici tranzicije u Srbiji vladajućim je strukturama poslužila kao dokaz da je ta zemlja na sigurnom putu “normalizacije”. No ono je istodobno potaknulo i pitanje koji je konačni cilj srpske tranzicije i mogu li se njezini dosadašnji rezultati smatrati uspehom?
Tajanstveni proces koji nazivamo tranzicijom zahvatio je prostor Istočne Evrope, država u Aziji koje su proistekle raspadom SSSR, zatim Kine, Vijetnama i Balkana pre nešto vise od četvrt veka. To je opšte mesto i ono što znamo. Ono što još uvek nismo uspeli da shvatimo jeste puni smisao tog pojma “tranzicija”. Sama reč označava, grubo rečeno, prelaz, u ovom slučaju prelaz iz jednog političkog sistema u drugi. Ali to nije bilo kakav prelaz, jer bi se striktno etimološki gledano i socijalizam, kao prelazni oblik iz kapitalizma u komunizam mogao takođe nazvati tranzicijom. Ovaj prelaz u kome se nalazimo i o kome govorimo jeste znatno drugačiji. Po Međunarodnom monetarnom fondu glavni elementi procesa tranzicije su liberalizacija, makroekonomska stabilizacija, restrukturisanje i privatizacija, te pravne i institucionalne reforme.
Ovako, uopšteno postavljena definicija tranzicije, u stvari zamagljuje stvari. Za zemlje koje se, zvanično, nalaze u ovom procesu, uvek se može naći bar jedna tačka po kojoj proces nije završen, naročito se to odnosi na makroekonomsku stabilnost ili pravne i institucionalne reforme. Kada pogledamo malo bolje, skoro i da nema zemlje koja u potpunosti ispunjava sve kriterijume postavljene od MMF-a. Na stranu pitanje da li su ti kriterijumi tako postavljeni da bi MMF u najvećem broju slučajeva imao osnova za intervencije, činjenica je da, ako ne ranije, ono bar od početka finansijske krize 2008. godine ispada da je veći deo sveta u tranziciji, računajući i zemlje takozvanog Prvog sveta.
Sa druge strane, za deo istočnoevropskih zemalja, za one koje su primljene u EU, smatra se da je ovaj proces završen. Ono što smo mogli da saznamo pre nekoliko dana jeste da Srbija ne pripada tom krugu zemalja u kojima je tranzicija izvršena. To smo mogli da čujemo od izvesnog Vladimira Marinkovića, inače potpredsednika Narodne skupštine Srbije, a sve to je preneo Tanjug u procesu privatizacije. Dotični je to izjavio na svečanosti koja je održana u domu u kojem Marinković obavlja svoju javnu dužnost, a svečanost je priređena povodom petnaestogodišnjice CEPPS programa.
Jačanje demokratije i preduzetništva
Šta je to CEPPS i čime je zaslužio da svoje jubileje proslavlja u prostorijama najvišeg, zakonodavnog, organa u jednoj, bar formalno, nezavisnoj državi? Odmah, na samom početku, protivurečnosti počinju da upadaju u oči – CEPPS je skraćenica za “Konzorcijum za izbore i osnaživanje političkog procesa”. Ovaj konzorcijum je sačinjen od dve američke organizacije sa skraćenicama IRI i NDI. Za one koji eventualno nisu upoznati sa organizacijama i njihovim radom, evo nekoliko bitnih tačaka: iako zvanično Nacionalni demokratski institut (NDI) voli da se predstavlja kao nestranačka organizacija, koja “pruža podršku u jačanju demokratskih institucijama širom sveta”, NDI se smatra “labavo” povezanim sa Demokratskom strankom u SAD i spada među “pridružene organizacije” Socijalističke internacionale.
Drugi deo CEPPS-a je Internacionalni republikanski intstitut (IRI) koji za sebe programski kaže da “ohrabruje demokratiju tamo gde nedostaje, pomaže demokratiji da bude efikasnija i deli najbolje prakse tamo gde demokratija cveta”. Oni koji budu potražili internet-prezentaciju ove organizacije, na naslovnoj strani videće senatora Džona Mekejna kako dodeljuje nagrade, a jasno je i da IRI ne pravi ni formalnu ogradu od Republikanske partije u SAD.
Nedovoljno upućeni čitaoci/teljke bi se možda našli u čudu zbog tako bliske saradnje dveju organizacija koje su na domaćoj političkoj sceni u formalno vrlo dubokom sukobu, ali već i površno istraživanje dovoljno je da se vidi kako su ove dve organizacije od svog osnivanja 1980-tih godina XX veka udružene u jednu kišobran-organizaciju po imenu NED, National Endowment for Democracy (Nacionalna zadužbina za demokratiju), u okviru koje deluje i treća organizacija pod nazivom “Centar za međunarodno privatno preduzetništvo” (Center for International Private Enterprise – CIPE). Da bi se kompletirala jednačina CEPPS, treba reći da su ove dve organizacije plasirale sredstva preko USAID, a ne sopstvena, iako se na impresivnom spisku donatora NDI nalaze vlade i multilateralne institucije (EU, Kraljevina Bahrein, Vlada Australije, Češke, Kanade, Danske itd), korporacije poput Koka-kole i Chevrona, na primer, kao i istaknuti pojedinci poput Medlin Olbrajt.
Provedene reforme i izneverena obećanja
Pored petnaestogodišnjice delovanja, još važnija je objava da se pomenute organizacije formalno povlače iz Srbije iako, kako kažu njihovi domaćini i partneri, “tranzicija nije završena”. Šta sve to znači? “Povlačenje” onih koji odlučuju o novcu se neprestano odvija. Tako je bilo i u oblasti rada sa izbeglicama, zatim u oblasti “civilnog društva”, sve dok nije ostao samo krem organizacija koje rade direktno sa najvišim organima i predstavnicima vlasti. To je, u datom trenutku, postao CEPPS. “Povlačenje” je deo normalnog ponašanja tih organizacija, koje u najvećem broju slučajeva time samo ostavljaju poruku “niste više u fokusu” ili “niste više dovoljno interesantni” ili “imamo preča posla”, a retko se potpuno povuku, samo smanje personal, količinu novca koji plasiraju, ali kontakti ostaju i ostaje ono što ih čini živim, a to su projekti.
U tom ključu treba čitati i izjavu da tranzicija nije završena. Programi na kojima su do sada radili, potrebni su i korisnicima sredstava koje ove organizacije odobravaju za ostvarenje svojih ciljeva. Jer, ako proanaliziramo tranziciju u Srbiji, formalno su sve tačke ispunjene. Privreda je restruktuirana i privatizovana (pojedine fabrike i više puta) i tom prilikom uništena, ali nigde ne piše da mora da opstane. Tržište je liberalizovano, u nekoliko talasa bilo je “deregulacija”, odnosno “seče zakona” koji su ometali dinamiku ubrzanja protoka kapitala. Pravne i institucionalne reforme u ovim oblastima su doslovno primenjivane.
Po logici onih koji podržavaju i propisuju ove mere, makroekonomska stabilnost već mora da je nastupila. Međutim, nije se dogodilo nikakvo poboljšanje u kvalitetu života, sa naglaskom na standard. U nekoj fantastičnoj projekciji, tranzicija treba da rezultira upravo skokom standarda na nivo razvijenih kapitalističkih zemalja, te sve dok se to ne desi tranzicija se ima smatrati nekompletnom i oni koji taj proces nadgledaju moći će to da rade za dobre plate i ubuduće. U tom duhu, potpredsednik parlamenta je izjavio da su u svim oblastima postignuti rezultati – a kao primer naveo je ljudska prava, demokratizaciju i ekonomiju, a jedna od najvećih tekovina koja ostaje da se završi jeste ideja NDI da se formira telo u parlamentu koje će razrađivati mogućnosti da se promeni izborni sistem u pravcu “praktičnosti” (?!) u rangu “najrazvijenijih zemalja”.
Biće bolje sledeće godine
Ovo tajanstveno telo, čija su usta puna transparentnosti, predstavlja samo jedan maleni aspekt suštine tranzicionog procesa, a to je potpuna kontrola političkih, a samim tim i ekonomskih procesa jednog društva koje se uklapa u podelu rada i zadataka u okviru nečega što se ovde eufemistički naziva “međunarodnom zajednicom”, a označava ono što se još naziva i “zapadni svet”. Ono je, uprkos svojoj sklonjenosti od javnosti, dovoljno moćno i dovoljno reprezentativno da se kroz njegovu strategiju može videti funkcionisanje važnog dela mehanizma.
Dakle, iako su stavke teorije tranzicije ispunjene koliko i u većini onih zemalja u kojima se tranzicija, odnosno prelazak, smatra gotovom stvari, ona zvanično nije završena. Ona ostaje jedan od onih zamagljenih termina, opštih mesta, koja je istovremeno i opravdanje i obećanje i pretnja. Na neki način, ispada da ni “međunarodnoj zajednici”, ni vladajućim krugovima u Srbiji ne ide u prilog da se oglasi kraj tranzicije. Prvima zato što se već godinama nalaze u finansijskoj, od mogućeg “grexita” u političkoj, a od ove godine i humanitarnoj i političkoj krizi sa izbeglicama sa Bliskog istoka.
Vladajućoj političkoj eliti nezavršena tranzicija odgovara zbog manevarskog prostora i za kupovinu vremena. Na primer, sadašnji predsednik vlade ima vrlo klizno vremensko predviđanje kada će biti bolje – 2016. ili 2017. godine. Prethodni premijeri su takođe imali svoje vizije kraja tranzicije, što se, po njima, poklapalo sa članstvom u EU i ti rokovi su, uglavnom, odavno prošli. Pre njih je jedan od očeva tranzicije u Jugoslaviji, Slobodan Milošević, pre prvih višestranačkih izbora predviđao švajcarske plate i švedski standard u roku od pet godina.
Tranzicija bez početka i kraja
Po računu predsednika parlamenta, početak procesa bi se poklopio sa starošću CEPPS programa, dakle sa godinom pada Miloševićevog režima. Ako bismo insistirali na teorijskoj doslednosti, onda bi MMF-ovoj definiciji tranzicije trebalo dodati i tačku: “da se sve navedeno odvija pod neposrednom kontrolom političkih i finansijskih faktora iz centara zapadnih zemalja”, jer Milošević jeste u svoj politički program uključivao sve prethodne tačke iz definicije – i privatnu inicijativu i privatizaciju i reforme političkog i pravosudnog sistema i tako dalje, ali bez uspeha u uklapanju u “međunarodnu zajednicu”, što je na kraju dovelo do otvorenog rata. Sukob oko teritorija i etničko-političke krize na tlu Jugoslavije nije bio ideološki sukob. To je, naprotiv, bio sukob u kome su sve strane zastupale istu ideologiju.
Primer CEPPS je samo jedna epizoda koju možemo uzeti kao zanimljiv i ilustrativan primer za političke procese na Balkanu, u ovom slučaju u Srbiji, kao i učešće sile čiji interesi najviše utiču na te procese. Ali, treba biti i realan, pa videti da je ovaj uticaj dublji od fizičkog prisustva službenika ili službe iz SAD. Niko od učesnika u ovom procesu nije voljan ni da se seti, a nekmoli analizira primere Jovice Stanišića i Franka Simatovića preko čijih predmeta u Hagu je pao veo tišine i prašine, mnogi kažu, zbog povezanosti i intervencije, pa na kraju i garancija iz SAD.
Za one koji ne znaju, u pitanju je šef tajne policije Miloševićevog režima i njegov prvi operativac, ljudi koji stoje iza formiranja famozne Jedinice za specijalne operacije (JSO) i mnogih drugih paravojnih formacija u vreme ratova. Takođe, i bivši načelnik generalštaba Momčilo Perišić je nakon pada Miloševićevog režima, u vreme kada je bio jedan od lidera vladajuće koalicije koja se zvanično zvala Demokratska opozicija Srbije, uhapšen dok je predavao dokumenta američkom obaveštajcu koji je potom proteran iz Srbije. Ovo nam pokazuje da odnosi i uticaj SAD na politiku raznih režima u Srbiji nikako nije jednoznačan, jednostavan i pravolinijski.
Teški rastanci
Na kraju, međutim, eto i svečanog prijema u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Nazdravlja se, drže se govori. Pored predstavnika vlasti, pomenutom prijemu prisutvovali su i predstavnici organizacija koje su deo CEPPS programa: Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), te Beogradski fond za političku izuzetnost koji vodi Sonja Liht, tokom devedesetih prva osoba Fonda za otvoreno društvo, a koja je takođe održala prigodni govor na prijemu zaključivši da je odlazak IRI i NDI iz Srbije “težak trenutak”. Ona je rekla, takođe, da zahvaljujući ovom Programu i postojanju CeSID više neće biti izborne krađe kao u vreme Slobodana Miloševića. Naravno, nije bilo prigodno da pomene i zapita da li će biti izbornih krađa kao u vreme kada je Buš mlađi postajao predsednik, ali možda nam najavljeni fleksibilni izborni zakoni daju odgovor na to pitanje.
Direktorka USAID je, pak, pomenula kako je u post-konfliktnoj fazi Srbija “važan i konstruktivan igrač na Balkanu”, zaboravivši da napomene da su u vreme Dejtona i Miloševića u SAD nazivali “faktorom mira i stabilnosti”. Ona je napomenula da se završetkom CEPPS stvari ne završavaju, jer “srpski partneri nastavljaju da rade na tome”. Dakle, smatra se da je CEPPS stvorio dovoljno “partnera” da ne mora dalje da bude fizički prisutan, te da može da smanji novčana davanja.
Organizacije uključene u ovaj program će smanjivati aktivnosti postepeno, a IRI je najavio gašenje kancelarije za kraj naredne godine. Zastor se spušta na čin CEPPS-a. Tranzicija nastavlja da teče, kao šampanjac na svečanom prijemu. Na svetu postoje žarišta koja su trenutno od većeg interesa za konzorcijume ove vrste i sredstva kojima raspolažu. Ta sredstva, takođe, nastavljaju da teku, u suprotnom smeru od reke ljudi koja teče preko Balkana.