Uprkos nasilnom padu režima Slobodana Miloševića, njegova je stranka nastavila da igra značajnu ulogu u političkom životu Srbije. U poslednje tri vlade imali su su poziciju “druge violine” različitim i suprotstavljenim strankama. U današnjoj političkoj situaciji Srbije bez opozicije, “socijalisti” – barem prema anketama – paradoksalno ostaju jedini potencijalni izazivači naprednjaka s kojima su u koaliciji.
Krajem 2000. godine, nakon pada Miloševićevog režima, budućnost njegove partije delovala je tmurno, u najmanju ruku. Povrh svega, do tog trenutka ova je partija bila u senci svog osnivača i neprikosnovenog lidera, on je bio veći od svoje partije, i njegov pad izgledao je kao njihov kraj. Dapače, to što nisu zabranjeni odmah 6. oktobra – što nikoga u tom trenutku ne bi iznenadilo – delovalo je kao taktički potez konglomerata partija pod zbirnim imenom “Demokratska opozicija Srbije”, kojim su hteli da ostave opoziciju koja neće moći da ih ugrozi.
Deset godina pre toga, ta ista partija imala je apsolutnu većinu u parlamentu, a Milošević je u prvom krugu predsedničkih izbora dobio više od 60 odsto glasova. Petnaest godina nakon pada Miloševića i devet godina nakon njegove smrti, Ivica Dačić, predsednik SPS-a je ministar inostranih poslova Srbije, potpredsednik njene vlade i lider druge po veličini parlamentarne partije. Kako se prelazi taj put i šta nam on govori o post-jugoslovenskoj istoriji Srbije?
Istorija SPS-a, Socijalističke partije Srbije, Miloševićeve partije, jeste važan deo slagalice za tumačenje određenih, ključnih aspekata jugoslovenske tragedije, kao i dobrog dela post-jugoslovenske faze razvoja (ako tu može biti reči o bilo kakvom razvoju), u prvom redu Srbije, ali i okolnih jugoslovenskih republika, sada nezavisnih država.
Partija iz dva dela
SPS je kao partija formiran dok je Milošević već bio na svom pravom vrhuncu moći, u vreme kada je on efektivno kontrolisao već polovinu bivše federacije: paradoks, s obzirom na to da je Miloševićeva zvezda zasijala pod početnom tačkom nacionalističkog programa u to vreme izraženom u paroli – “Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela”. Naime, Milošević je bio na čelu Srbije (u to vreme poznata kao “uža Srbija”), ali je kontrolisao i dve pokrajine u kojima je već izvršen udar – raspuštanjem Skupštine u Prištini i “jogurt revolucijom” u Novom Sadu. Tako je obezbedio tri glasa u Federaciji, čemu je posle “antibirokratske revolucije” Mile Đukanovića i Momira Bulatovića dodata i Crna Gora.
Zahvaljujući tome, Milošević je koncentrisao u svojim rukama najviše moći posle Titove smrti, a u Srbiji je organizovanjem mitinga u okviru događaja koji su tada nazvani “buđenje naroda” uspeo da artikuliše politiku koja je oko njega kao stuba okupila naizgled nemoguće saveznike – nacionaliste, liberale, crkvu, protivnike Tita i titoiste istovremeno, šezdesetosmaše i deo emigracije. Taj mitingaški pokret koji su predvodili Srbi sa Kosova – među kojima je Milošević postao popularan izjavom “narod niko ne sme da bije” – krunisan je promenom Ustava (tada još uvek) Socijalističke Republike Srbije.
U novonastalim okolnostima, okvir Saveza komunista Srbije bio sve tesniji za Miloševića. Zato je, u godini promene Ustava kojim je faktički suspendovan poredak socijalističke federacije, došlo do osnivanja nove stranke. Nije to bilo prosto preimenovanje SKS u SPS, već njegovo znatno proširenje: naime, tadašnji SKS se 1990. godine ujedinio sa Socijalističkim savezom radnog naroda Srbije, najmasovnijom organizacijom u Jugoslaviji, slednicom Narodnog fronta Jugoslavije.
Srpski Homeini
Posle formalnog osnivavanja SPS-a i, razume se, formalnog gašenja SKS, novoosnovana partija preuzima čitavu imovinu i nekadašnje partije i SSRN. Zgrade i prostorije do kojih su tada došli i sada su u posedu SPS-a. Nadmoć nad drugim novoformiranim partijama u izbornim rezultatima inspirisala je Miloševića da – po svedočenju bivšeg premijera Srbije i Crne Gore (tada zvane “Savezna Republika Jugoslavija”) i američkog magnata hemijske industrije Milana Panića – 1992. godine izjavi: “Vidiš, Milane, ja sam za Srbe nešto kao Homeini”.
Rat, snažna inflacija 1993. godine, potpuna izolacija zemlje i početak očiglednog čerupanja društvene i javne imovine naizgled nisu mnogo naštetili uticaju i snazi SPS-a i njenog lidera. Razlog za tu činjenicu treba potražiti u nacionalističko-ratnoj propagandi, ali svakako i nesposobnoj, te takođe nacionalističkoj opoziciji. Glavna politička linja još od Osme sednice SKS-a1 – koju je sprovodio Milošević, a pratila ga je i njegova partija – jeste formalna privrženost jugoslovenskoj zajednici, sa tim što je problematizovana zvanična istorija u skladu sa nacionalističkom tezom da je razvoj situacije posle NOB išao na štetu Srbije, te da je politika bratstva i jedinstva bila ustrojena tako da se napravi balans na štetu Srba, kako u samoj Srbiji, tako i u drugim republikama.
Isto se tvrdilo i za partizanski pokret: u onoj meri u kojoj je bilo moguće prikazati ga kao isključivo srpsku stvar, u toj je meri bio i dobar. Godine 1992. konstituisana je “Savezna republika Jugoslavija”, specifična tvorevina koja kao država nikada nije priznata do kraja, nije bila članica UN, bila je pod sankcijama sve vreme, ali je poslužila da se potpuno odbaci socijalistička simbolika sa zastava, sa oznaka policje i vojske i tako dalje, a formalno zadrži jugoslovenski okvir.
Period konstantne krize
U prvoj fazi postojanja SPS-a vodeći ideolog ove partije bio je akademik Mihajlo Marković, filozof, praksisovac i disident. On nije bio član SKS u trenutku formiranja SPS-a, već je njegovo uključivanje predstavljalo izraz potrebe ove partije da se prikaže kao nova, moderna levica, slična španskim socijalistima na koje su se pozivali kada su osnovani, sa otklonom u odnosu na titoizam. Ništa od toga nije smetalo da vlast sastavljena od kadrova ove partije, njena neverovatna propagandna mašinerija i čitava privredna infrastuktura zemlje budu stavljeni u službu vođenja rata, dok se Milošević kao neprikosnoveni lider SPS-a (iako se on izborom za predsednika republike odrekao svih partijskih funkcija) doživljavao kao predvodnik svih Srba, možda čak i više onih van granica Srbije nego unutar nje.
Jer, samo dve godine je bilo potrebno da nadmoćna izborna pobeda iz 1990. godine bude dovedena u pitanje. Treba shvatiti da je period devedesetih bio period, između ostalog, i krize vlasti. Teško je sada i nabrojati sve vanredne izbore koji su se dešavali što na saveznom, što na republičkom nivou. Naime, već na saveznim izborima koji su raspisani 1992. godine, SPS osvaja oko 600 hiljada glasova manje nego na republičkim izborima 1990. godine. U decembru iste godine održani su i republički izbori, parlamentarni i predsednički.
SPS nije uspeo da osvoji većinu, ali je formirao manjinsku vladu koju su podržavali Šešeljevi radikali. Ranije iste godine došlo je do promene takozvanog vizuelnog identiteta, to jest promenjen je logo partije, pa je umesto petokrake u kojoj je bio upisan ćirilični akronim SPS, opkrojene srpskom nacionalnom trobojkom, usvojena ruža. Uzgred budi rečeno, SPS se upravo ove godine odlučio na novu promenu; odrekli su se ruže, a ćirilični akronim i crvena petokraka zamenili su uloge – sada je petokraka uglavljena u srednje slovo “P”.
Nova preslagivanja
Godina 1993. upamćena je kao godina najveće krize. Inflacija je rušila sve rekorde, rat je besneo, propaganda divljala, političko-stranački život bio je nasilan, poslanici su se tukli, policija je premlatila Danicu i Vuka Draškovića posle tuče u saveznom parlamentu u kojoj je nokautiran poslanik Draškovićevog Srpskog pokreta obnove (SPO) od strane kolege iz Srpske radikalne stranke (SRS)… U takvoj atmosferi dolazi do nove SPS-ove pobede na vanrednim izborima, ali sa nedovoljnom većinom da formira vladu. Tada dolazi do neočekivanog obrta: iz redova opozicionog bloka predvođenog SPO-om četvorica poslanika podržavaju SPS-ovog kandidata za predsednika Skupštine i to stvara potpuno novu koaliciju koja treba da simbolizuje prekret u politici od ratne ka mirovnoj.
Šešeljeva SRS formalno nije više na vlasti, a u formalnu koaliciju ulazi Nova demokratija, dotadašnja članica opozicionog saveza i stranka sa do tog trenutka izrazito antiratnim imidžom. Koalicija SPS-a i ND (uz legendarnu Jugoslavensku levicu Miloševićeve supruge Mire) je trajala preko perioda Dejtona do pred bombardovanje 1999. godine, kada se ND zalagala za prihvatanje uloge zapadnih zemalja u kosovskom procesu. Ova događanja pokazala su neverovatne sposobnosti političkih partija da menjaju strane – tada u vladajuću koaliciju ulazi Vuk Drašković sa svojim SPO-om na mesto ministra inostranih poslova, dok se Nova demokratija seli u opoziciju, kasnije postaje članica DOS-a, učestvuje u rušenju Miloševića, a njen predsednik Dušan Mihajlović postaje ministar unutrašnjih poslova i tu praktično završava svoju karijeru.
Na republičkim predsedničkim izborima 1997. godine, pošto je Milošević potrošio ustavno ograničenje od dva mandata, te prešao na savezni nivo, SPS-ovi kandidati – prvo Zoran Lilić, a onda i Milan Milutinović – ne uspevaju da pobede Šešelja. Prvi kandidat Zoran Lilić je imao “nerešen” rezultat sa Šešeljem, bar zvanično. Isto bi se dogodilo i sa drugim kandidatom na ponovljenim izborima, Milutinovićem, ali je došlo do zloupotrebe glasova Albanaca sa Kosova koji inače nisu ni glasali, te je manipulacijom SPS dobio drugog predsednika republike, a Šešelj kao nagradu za pristanak na tu providnu igru dobija novi koalicioni status, potpredsedničko mesto u republičkoj vladi, dok današnji predsednik vlade, proevropski orijentisani Aleksandar Vučić, postaje ministar informisanja.
Petooktobarska smena
Nova demokratija je u međuvremenu nestala sa političke scene, SPO je daleko ispod cenzusa i danas ih u životu održava vladajuća Vučićeva Srpska napredna stranka tako što ih pušta na svoju izbornu listu. Šešeljeva SRS se, posle njegovog povratka iz Haga, prema istraživanjima i sondažama javnog mnenja vratila oko cenzusa ispod kojeg je pala posle Nikolićeve i Vučićeve promene politike i formiranja nove stranke. SPS je pak druga stranka po zastupljenosti u Skupštini, a uz to je i u Vladi.
Posle promene režima 2000. godine nije bilo lako zamisliti takav scenario. Sa ove istorijske distance, može se reći da se taj režim više samouništio, nego što je uništen sa druge strane. Naime, posle besmislenog i, ispostavilo se, neuspešnog pokašaja da falsifikuje lokalne izbore 1996. godine, režim ubrzano gubi na popularnosti i podršci. Koalicija sa omraženim JUL-om, NATO bombardovanje, te neprestana politička kriza stvorili su situaciju postojanja dve realnosti – jedne koju propagira i u koju veruje režim, te one druge za sve ostale. Kasnije se pokazalo da je i vrh samog režima verovao ružičastoj slici koju je pokušavao da prikaže: izbore 2000. godine su raspisali čitavu godinu ranije, jer su bili uvereni u pobedu.
Propaganda režima je, posle prvog i jedinog kruga izbora, pokušala da prikaže da Milošević vodi, što nije bilo tačno. To je dalo argument DOS-u da proglasi pobedu na predsedničkim izborima u prvom krugu, što je kasnije problematizovano, a danas skoro nemoguće utvrditi tačan rezultat jer su dokazi uništeni. Pre zakazanog drugog kruga dogodio se peti oktobar, Milošević je te večeri javnosti saopštio da se povlači da bi se odmorio i posvetio svom unuku Marku. To je bio kraj režima, iako je u Skupštini SPS-ova koalicija sa JUL-om mogla da formira većinu sa Bulatovićevom Socijalističkom narodnom partijom iz Crne Gore, svojim dotadašnjim koalicionim partnerom.
Politička bura je tu koaliciju jednostavno zbrisala. Da bi stvar bila zanimljivija, sam DOS uključivao je nezanemarljiv broj bivših Miloševićevih saradnika, od kojih su neki bili čak i članovi SPS-a poput Nebojše Čovića, bivšeg gradonačelnika Beograda, koga je na tom mestu nasledio Zoran Đinđić nakon pomenutih izbora iz 1996. godine. Ali, nije u DOS-u bio samo Čović; bili su tu i Momčilo Perišić, bivši načelnik generalštaba, general iz vremena rata u BiH; bili su tu bivši koalicioni partneri iz Nove Demokratije.
Povratak otpisanih
Naime, posle pada Miloševića, mnogima se činilo logičnim da SPS jednostavno nestane, takve su okolnosti bile. Počeli su da se pokazuju i simptomi – u Skupštini Srbije odvojila se frakcija, poslanička grupa bivšeg visokog funkcionera Branislava Ivkovića i formirala prvo svoj poslanički klub, a onda i partiju sa akronimom SNS – Socijalistička narodna stranka. Ta stranka nije uspela da privuče glasače SPS-a, pa je nestala, a SPS je nekoliko godina proveo na granici cenzusa. U tom se periodu SPS nije zvanično distancirao od Miloševića, barem javno. Ali on se distancirao od SPS-a.
Na neuspelim predsedničkim izborima u septembru 2002. godine SPS-ov kandidat bio je čuveni glumac Bata Živojinović. Milošević je na tim izborima podržao Šešelja, a ne Živojinovića. To su bili prvi neuspeli predsednički izbori, a usledili su i drugi, tako da je Srbija od kraja Milutinovićevog mandata do izbora Borisa Tadića 2004. godine imala VD predsednika, a da bi neko uopšte bio izabran morao je biti promenjen izborni zakon kojim je ukinut cenzus od minimalnih 50 odsto izašlih birača da bi izbori bili validni. Takođe, izbori sa Živojinovićem kao frontmenom su istorijski minimum SPS-a po broju dobijenih glasova – manje od 120 hiljada.
Međutim, za daljnju SPS-ovu sudbinu su daleko značajniji bili parlamentarni izbori 2004. godine koji su ih doveli u situaciju da, podrškom manjinskoj vladi Vojislava Koštunice, opet postanu faktor koji može da odlučuje o vlasti. To je bila prekretnica koja je označila novi uspon ove partije, ovoga puta sa Ivicom Dačićem kao liderom. Već posle sledećih izbora oni prelaze granicu od onih koji stoje pred vratima Vlade, do onih koji u njoj ne samo sede, već drže i neki od tradicionalno interesantnih resora. Tada je Dačić postao ministar unutrašnjih poslova, iako je pre toga on lično, kao i još neki visoki funkcioneri SPS-a – poput direktora marketinga te partije Vladimira Zagrađanina – bio proglašen učesnikom afere “kofer”, koja je kasnije dobila sudski epilog. Takođe, potpisao je “istorijsko pomirenje” sa Demokratskom strankom, nekadašnjim liderom DOS-a, što je bio i simbolični čin kojim je SPS skinuo sa sebe žig petooktobarskog poraza, ali i uzroka koji su doveli do njega.
Garant političkog preživljavanja
Dačić je, u međuvremenu, stekao imidž veseljaka, postao je poznat po pevanju “Miljacke” Halida Bešlića, njegov engleski na javnim i bilateralnim skupovima zasmejava posetioce You tube-a, njegovi kontakti sa bitnim figurama iz podzemlja su više puta izlazile u javnost i – ništa. On je, otkad je stupio na čelo SPS, upisao sebi u profesionalnu biografiju mesto ministra unutrašnjih poslova, predsednika Vlade, pa onda ministra inostranih poslova i potpredsednika Vlade. Za to vreme, najveći deo onih koji su rušili Miloševićev režim su nestali, računajući i Koštunicu, a Demokratska stranka se trenutno nalazi oko cenzusa.
Posle izbora 2014. godine na kojima je Srpska napredna stranka nadmoćno pobedila, dogodio se i neočekivani poziv SPS-u u Vladu, iako za to nije bilo razloga – SNS je imala većinu i mogla je da vlada sama. Očito je da su očekivane teškoće bile takve da su pobednici hteli da ih podele sa nekim, pa je izbor pao na SPS iz niza razloga. Da li će se to pozitivno ili negativno odraziti na buduće rezultate SPS-a, to ćemo morati da čekamo.
Jer, kao što smo videli, SPS je prešao put od najjače stranke na početku svog postojanja, preko skoro samog dna po padu svog osnivača do druge stranke po snazi u aktuelnom trenutku; ne samo što su drugi, već se trenutno ispod njihovog imena podvlači crta kada je u pitanju siguran prelazak cenzusa na eventualnim izborima. Preživeli su raspad SFRJ, promenu iz SRJ u državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, a onda i njeno rasturanje. Preživeli su Miloševića, poraz, uključili su u svoje redove neke od svojih bivših protivnika i kritičara poput Srđana Dragojevića, reditelja, Borisa Milićevića, gej-aktivistu, novinara i antiratnog aktivistu, te istoričara Predraga Markovića; dakle, preživeli su i promenu svog identiteta. Sa druge strane, nikako da podvučemo crtu ispod onih koji nisu preživeli ovaj njihov politički rollercoaster.
- Na čuvenoj Osmoj sednici Predsedništva Centralnog komiteta SKS održanoj krajem septembra 1987. godine, Milošević je eliminirao svoje konkurente iz rukovodstva SKS, pre svega Ivana Stambolića kojeg je neposredno pred svoj pad dao i likvidirati. [↩]