Izostanak relevantne stranačke opozicije vladi Aleksandra Vučića učinio je da se politički obračuni u Srbiji prebace u sferu medijskih “dimnih bombi” i zavjereničkih konstrukcija. Dok se komične epizode obračuna smjenjuju s ne toliko komičnim demonstracijama moći, izvan pažnje javnosti odvija se presudnije poslagivanje političkih i ekonomskih odnosa u skladu s tržišnim imperativima i sustavnim zakidanjem demokratskih i materijalnih interesa širih društvenih slojeva.
Dva vodeća tabloida u Srbiji, Informer i Kurir, već neko vreme vode rat u kom njihovi urednici i vlasnici optužuju jedni druge za neetičko novinarstvo i nedoličnu poslovnu praksu, kojima omogućavaju finansiranje svojih medija: korupciju, zakulisne dogovore sa biznismenima i kriminalcima, nekritičku podršku političarima. Rat se uglavnom vodi informativnim dimnim bombama, uz prepoznatljiv povišeni ton i panične priče, izmišljanje ekskluzivnih i spektakularnih sukoba, poglupa objašnjenja i manipulativno izveštavanje.
Čini se, međutim, da je, u atmosferi dovršene privatizacije medija (uz novi set zakona koji omogućava taj proces), obesmišljenosti svake efikasne i razumne regulacije medijskog polja, i svakog razgovora o definisanju javnog interesa koji bi stajao iza regulacije, čak i pripadnicima “medijske zajednice” koji su podržavali takav scenario postalo razvidno da ova verzija slobode medija ima nepoželjne posledice po društvo. Na početku nevesele priče, i tokom godina tranzicije, društveni interes zapravo je bio definisan slobodom vlasnika krupnog medijskog kapitala da biraju saveznike među ekonomskim i političkim elitama (samo dok ne rade baš previše nelegalno), i beskrajnom slobodom građana da te saveze i tokove novca shvate i raskrinkaju svojim skromnim moćima i novčanicima, te njuhom za istinite informacije. Sada, na kraju priče, deluje da imamo ekstremno nejednak raspored moći, i da su građani samo nemoćni svedoci političkih igara oko prestola i riznice sa zlatom.
Ništa novo pod suncem tržišne slobode, reklo bi se.
Spektakl bez granica
Ipak, sukob je postao dramski intrigantan kada je objavljen tekst Aleksandra Rodića, vlasnika Kurira i direktora jedne od najvećih medijskih kuća u Srbiji Adria Media Group (AMG). U nekoj vrsti otvorenog pisma kolegama, pod nazivom “Srbijo, izvini“, Rodić je tvrdio da je, u saradnji sa premijerom Aleksandrom Vučićem, kao deo tajnog dogovora u izbornom štabu, “učestvovao u projektu ulepšavanja stvarnosti, zajedno sa 80 odsto drugih vlasnika medija”. Rodić je prozvao Željka Mitrovića, vlasnika kompanije Pink, i Dragana J. Vučićevića, urednika Informera, i zaključio da su mediji u Srbiji pod ekonomskim i političkim pritiskom vlasti, i da, prema tome, nisu slobodni.
Rodić, kao ni drugi vlasnici medija, ništa nije rekao o godinama eksploatacije novinara, neplaćanja ili davanja plata “na ruke”, ugovora o privremenim poslovima, neuplaćenih doprinosa, dugovanja zarada, gašenja prezaduženih firmi i brzog otvaranja novih, sa istom delatnošću, ali sa nerešenim dugovima prema zaposlenima – što je sve bila, i još uvek je, uobičajena praksa za “80 odsto vlasnika medija u Srbiji”, uključujući i Rodićevog oca Radisava, od kog je Aleksandar nasledio početni medijski kapital. Valjda je, u odnosu na pitanje slobode, ovo isuviše banalan problem da bi se ijedan vlasnik medija izvinjavao Srbiji i kolegama, ili, ne daj bože, promenio praksu.
Bilo kako bilo, posle Rodićevog teksta u Kuriru, Dragan Vučićević, prozvani urednik konkurentskog Informera, rešio je da potegne tešku artiljeriju logičkih grešaka, trudeći se da dokaže kako mediji ni pre Vučića nisu bili slobodni, a da Rodić nije moralno kvalifikovan da priča o neslobodi – što, dakako, ne dokazuje da Rodić sada nije u pravu i da mediji nisu pod pritiskom vlasti. Svejedno, Vučićević je pozvao telefonom biznismena Miroslava Bogićevića, kom je baš tih dana ukinut šestomesečni kućni pritvor i elektronski nadzor zbog optužnice za zloupotrebu službenog položaja (nezakonit kredit, 30ak miliona evra protivpravne koristi). Bogićević je izjavio da je Rodiću pre nekoliko godina, po nalogu političara iz Demokratske stranke, tada na vlasti, a danas u opoziciji, pod političkim pritiskom i pretnjama dao milion evra da bi Rodićev AMG ušao u proces kupovine lista Politika.
Ekskluzivno: državni udar
Magla spektakla zgusnula se paničnim, mada konfuznim, najavama urednika Informera da će doći do državnog udara, jer određene političke figure i struje rade na rušenju premijera Aleksandra Vučića. Pomenuti su neki članovi vladajuće Srpske napredne stranke, ugledni novinari, ali i strane ambasade, o čemu se, negiranjem tvrdnji da “Amerika ruši Vučića”, izjasnio čak i ambasador SAD u Srbiji Michael Kirby – dva puta. Svi znaju da se s tim, posle ubistva Zorana Đinđića, nije šaliti, ali optužbe i odgovori na optužbe pljušte i dalje: Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), izjavio je da mu sve liči na širenje panike i straha, a NUNS je dao i saopštenje da je ugrožena bezbednost jednog novinara optuženog za pripremu državnog udara. Ako strahu malko smanjimo oči i otvorimo se za komediju, odlazak Vučića na testiranje poligrafom, povodom optužbi Kurira da je premijer učestvovao u pokušaju podmićivanja bivšeg urednika tog lista, možemo smatrati jedino vrhuncem cirkusa. Vučić je, naravno, “prošao poligraf”, a javnosti se povodom toga obratio i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, zastrašujuće okružen policijskom svitom, uzgred pomenuvši da su pohapšeni i neki sumnjivi pojedinci koji su hteli da “budu blizu premijera”. To već nije bilo tako smešno.
Još manje humora moglo se pronaći u fizičkom napadu na Miroslavu Milenović, članicu Saveta za borbu protiv korupcije, koji se dogodio u istom periodu.1 Slučajno ili ne, napad se dogodio nakon izveštaja Saveta o sumnjivoj vlasničkoj strukturi medija, te izveštaja o poslovanju Diposa, preduzeća koje upravlja državnim nekretninama, usred najave novog Zakona o javnoj svojini, kojim bi državna imovina lako prelazila u privatne ruke. Savet je takođe najavio izveštaj o koruptivnom trošenju budžetskih novaca na marketinške usluge privatnih kompanija, u kom se očekuju i informacije o umešanosti brojnih pripadnika medijske elite u tu praksu. Iako je reč o navodima o ozbilljnoj korupciji i pljački koja traje, i u koju su umešani moćni igrači, što bi građane trebalo i te kako da zabrine, niti su tabloidi oko toga pravili veliku paniku, nitu su ministar i premijer javnost udostojili barem teatralnih obraćanja, ni povodom izveštaja Saveta, ni povodom napada na njegovu članicu.
U brojnim kolumnama o “tabloidnom državnom udaru”, novinari su najčešće zastupali tezu da je reč o medijskoj najavi preslagivanja pozicija unutar vladajuće koalicije i SNS-a kao glavne partije u njoj, a u svetlu novog saveza u opoziciji – Socijaldemokratske stranke (SDS) Borisa Tadića i Liberalno demokratske partije (LDP) Čedomira Jovanovića. Oni koji ne bi da rizikuju ako stvarno bude državni udar (šta znaš, nije to šala), nagađali su o širem sukobu u koji su, možda, uključene i bezbednosne strukture i, dakako, sudar ruskih i američkih interesa – što je večito objašnjenje koje na Balkanu niti možeš dokazati, niti možeš opovrgnuti, ali uvek deluje mudro.
Ko vas, bre, finansira: retorika stranog faktora
U takvoj situaciji, jasno je da opozicija zna isto što i vlast: da u sadašnjim društvenim uslovima nema osvajanja moći ukoliko uza sebe nemaš jak medij, koji za tu vrstu političke podrške mora imati pre svega oglašivače i finansijere spremne da investiraju, i novinare spremne da rizikuju otvorenu političku podršku.2 Međutim, današnji nedostatak značajne političko-ekonomske opozicije u Srbiji, koja nema nikakav uticaj na bilo koji uticajan medij, dopušta premijeru da svaki pokušaj kritičkog pisanja diskredituje starom retorikom “stranog faktora”. Pod pretpostavkom da finansijer direktno utiče na uređivačku politiku medija, i kada se građani drže u stalnom strahu od neprijatelja i zavera, svako pominjanje omraženih stranih fondacija ili ambasada koje su dale novac za neki medij – lako dezavuiše glasove kritike koji dolaze iz tako finansiranih medija.
Ne treba, takođe, smetnuti s uma da su veliki medijski privrednici objavili rat jedni drugima otprilike u vreme kada se javnost počela zabavljati Izveštajem Evropske komisije o Srbiji za 2015. godinu. Po tom izveštaju, Srbija je u domenu ekonomije “umereno spremna” za strašne mehanizme evropskog tržišta, ali u načelu “dobro napreduje”, s tim što mora “preduzeti dodatne mere kako bi se obezbedili uslovi za potpuno ostvarivanje slobode izražavanja i transparentnosti vlasništva i finansiranja medijskog sektora”. Na to je Vučić odgovorio da i EU (tj. neke fondacije iz zemalja EU) finansira brojne medije, a da ne znamo koje i kako – te da je njihov deo odgovornosti za “netransparentnost finansiranja” možda i veći.
U celoj gužvi zanimljivo je da su, na optužbe o pritiscima na medije, i bivši i sadašnji predstavnici vlasti, pa i Evropska komisija, odgovarali istom tezom: treba samo da znamo ko finansira medije, a potom su svi učesnici medijske i tržišne igre slobodni da rade po svojoj volji, i manje-više po zakonu (koji će uskoro biti promenjen u pravcu “reforme”). Prema tome, urednici koji podržavaju vlast naprosto iskreno podržavaju njenu politiku, biznismeni koji stoje iza medija i stranaka sve rade prema proceni svojih poslovnih interesa, a građani imaju slobodu izbora.
Sloboda po standardima kapitala
Ipak, ima indicija da ta idilična slika ne funkcioniše u korist građana ni u boljim kućama. Nemačka je, recimo, nedavno imala svoju verziju novinara koji se posipa pepelom. U obraćanju koje bi se moglo, po ugledu na Rodićevo, nazvati “Nemačka, izvini”, Udo Ulfkotte, dugogodišnji urednik Frankfurter Allgemeine Zeitunga, tvrdio je da su nemački mediji potplaćeni da podržavaju Zapadne intervencije, a da je on kao novinar treniran da “laže i obmanjuje čitaoce”. U Britaniji je kolumnista Peter Osborne napustio Daily Telegraph besan što list, da bi zaštitio veliku banku HSBC, svog bogatog oglašivača, ne izveštava o aferi sa izbegavanjem poreza i švajcarskim računima u HSBC-u. Nedavni izveštaj organizacije Ethical Journalism Network, koji su pisali novinari iz 18 zemalja, otkriva da su mediji i u velikim demokratijama duboko u mrežama korporativnog interesa.
Uprkos tome, u Srbiji, na periferiji kapitalizma, nije se mnogo obaziralo na moguće posledice deregulacije i privatizacije: “medijska zajednica” (novinarska udruženja i istaknuti novinari) gotovo zdušno podržala je usvajanje Zakona o elektronskim medijima, Zakona o javnim medijskim servisima i Zakona o javnom informisanju, slaveći povlačenje države iz medija i sveopštu privatizaciju. Nedavno su neki od njih priznali da su pogrešili. Naime, na debati “Ekstremizam u medijima – opasnost po demokratiju”, koji je u oktobru organizovao list Republika, Vukašin Obradović iz NUNS-a smatrao je da novi zakoni nisu dali željene rezultate, zbog nedostatka “demokratske kulture”, a Teofil Pančić, kolumnista Vremena, otvorio pitanje odgovornosti “medijske zajednice” za loše stanje u medijima, koje je “ishod te mantre da ćemo pukom privatizacijom sve da rešimo”.
Taj uvid jednog dela medijske scene svakako je značajan, ali pitanje je kako da se, polazeći od njega, situacija promeni. Prvi korak moglo bi biti pomeranje novinarske scene i opozicije više ulevo, uz otvaranje konkretnih socijalnih problema u medijima, poput radničkih prava novinara. Jedan od iznuđenih poteza u toj borbi svakako će biti hvatanje za slamku javnog servisa: ipak, strateška bitka za RTS, kako za finansijsku i programsku nezavisnost i raznovrsnost, tako i za uređenje samog RTS-a i okončanje korupcije unutar kuće, jedna je od onih principijelnih bitki u kojima vredi učestvovati. Drugi iznuđen, i daleko neizvesniji, potez je samoorganizovanje, udruživanje i pokretanje kritičkog medija kakvog želimo da vidimo, i rad na širenju njegovog uticaja.
Svi ti pokušaji promene, međutim, neće puno vredeti ako se sistemska pravila ne budu konstantno dovodila u pitanje, odnosno, ako se sloboda medija ne bude definisala prema drugačijim standardima.
- Savet za borbu protiv korupcije jedno je od retkih tela u srpskoj Vladi koje, još od vremena njegove pokojne predsednice Verice Barać, odista radi na demokratizaciji, uspostavi pravne države i socijalne pravde. [↩]
- Afere od pre nekoliko godina, oko vlasništva u listovima Press i Politika, bile su deo iste igre, a trenutne izjave Miroslava Bogićevića samo neslavni završetak jedne od njih. [↩]