Iako balkanske zemlje ne predstavljaju nikakvu relevantnu vojnu silu u globalnim ili regionalnim razmerima, u poslednje smo vreme svedoci sve glasnijih najava zaokreta prema naoružavanju u svrhu regionalnog nadmetanja. Novopronađena strast za oružjem na pacificiranom Balkanu čini se ipak ima prije svega unutarnjopolitičku logiku.
Nakon sistemske deindustrijalizacije Srbije od početka dvehiljaditih, što je svakako jedna od ključnih posledica tranzicione politike, o namenskoj industriji, jednoj od najrazvijenijih privrednih grana u bivšoj Jugoslaviji, govorilo se nedovoljno i to prevashodno u negativnom tonu – najčešće povodom štrajkova i brojnih neisplaćenih zarada, doprinosa, regresa – što je zajedničko iskustvo radnica i radnika svih preduzeća “u restrukturiranju”. Reč je o dobro poznatom scenariju: desetine uništenih preduzeća, nekadašnjih industrijskih centara i središta urbanog razvoja, sa hiljadama zaposlenih, danas se u procesu tzv. “restrukturiranja” suočavaju sa evidentnom tehnološkom zaostalošću, masovnim otkazima, prinudnim godišnjim odmorima, talasima privatizacije te neuspelim pregovorima sindikata i države.
Predsednik vlade Aleksandar Vučić i ministar odbrane Bratislav Gašić naizgled su uspeli da odbrambenu industriju Srbije “vrate u igru”, ali prvenstveno intenzivnom i neumesnom medijskom eksploatacijom u kontekstu borbe protiv terorizma i izmaštanog takmičenja u naoružanju među bivšim jugoslovenskim republikama, a ne zahvaljujući ozbiljnom planu reindustrijalizacije, čiji bi neizostavni deo trebala da bude i proizvodnja oružja i municije.
Priču o oživljavanju vojne industrije u Srbiji neophodno je sagledati u odnosu prema spoljnoj politici prethodne vlasti, ali i prema agresivnoj propagandi Gašićevog ministarstva odbrane, tj. pokušaju vladajuće Srpske napredne stranke da rehabilituje Srbiju kao vojnu silu, u čemu udeo ima i degutantno rabljenje ikonografije Prvog svetskog rata u sklopu reklamnih kampanja Vojske Srbije. Sledeći logiku srbijanskih vlasti, državotvorni patos i oduševljenje spram narastajuće represije trebalo bi da, pod izgovorom uspostavljanja stabilnosti i samoproklamovanog liderstva u regionu, opravdaju sve veća ulaganja u naoružanje i diskutabilne spoljnopolitičke saveze.
Proveren kadar
U toku mandata Demokratske stranke vojna neutralnost Srbije predstavljana je kao suštinska prednost u procesu evrointegracija, a reforma vojske i oživljavanje vojne industrije, koje Vučić otvoreno proklamuje kao prioritete trenutne vlade, nisu bili shvaćeni kao relevantani politički ciljevi. Opsesija borbenom gotovošću i jačanjem represivnog aparata okosnica je svake desničarske politike što nije, imajući u vidu političku prošlost srbijanskog premijera, nimalo iznenađujuće. Dok je savršeno jednostavno uočiti metode zastrašivanja i onemogućavanja subverzivnog političkog delovanja kojima se Srpska napredna stranka služi od početka svog mandata, teže je dopreti do složenih političkih mehanizama koji stvaraju spregu represivne unutrašnje politike i interesa stranog kapitala.
Naime, kada je u aprilu 2014. godine Gašić imenovan za ministra odbrane, parlamentarna opozicija bavila se prvenstveno spekulacijama o tome da li je Gašić služio vojni rok, podozriva spram njegovog stepena obrazovanja, licemerno lamentujući nad mogućnošću da je srbijanski ministar odbrane po struci keramičar. Liberalno-građanska opozicija svoje kritike već dugo zasniva na tehnokratskoj kritici Vučićevih ministara kao nedovoljno obrazovanih i stručnih. Međutim, u lovu na lažne diplome zvaničnika Srpske napredne stranke, politički daleko relevantniji detalji nisu zapaženi.
Javna je tajna da je Bratislav Gašić kao gradonačelnik Kruševca u periodu od juna 2012. do aprila 2014. uspešno rukovodio zataškavanjem i gušenjem radničkih štrajkova nekoliko preduzeća u stečaju. Njegovo postavljanje na mesto ministra odbrane nije, dakle, posledica nedostatka visokokvalifikovanih kadrova u redovima SNS-a, već je simptom dobro promišljene strategije državne represije i zastrašivanja svih onih koji se aktivno suprotstavljaju neoliberalnoj agendi. Time je moguće objasniti i zašto Gašić, uprkos brojnim finansijskim aferama, optužbama za zloupotrebu službenog položaja i čak pravim tragedijama, nije smenjen niti je podneo ostavku.
Lideri u dodvoravanju
Insistiranje na “ugledu” vojske, bilo realno (kroz finansijsku podršku i investiranje u tehnologiju), bilo kroz niz simboličkih manifestacija snage, moći i efikasnosti (od kojih je nedavna “antiteroristička taktičko-pokazna vežba Štit 2015” samo vrhunac ledenog brega) neophodno je za učvršćivanje nacionalnog identiteta i posledično nacionalnog jedinstva, koje u suštini podrazumeva predstavljanje interesa političkih i ekonomskih elita kao zajedničkog i univerzalnog.
Reforma vojske i težnja da se izgradi poverenje u institucije represivnog aparata treba da omoguće političku platformu sa koje Vučić može da se nametne kao “državnik” i reformator od istorijskog značaja. Najdalje što Vučić odlazi u svojim reformama jeste pokušaj da ujedini tipično desnu retoriku (do iznemoglosti eksploatisan mit o tradiciji rusko-srpskog prijateljstva) te ideju snažne ruke pravne države (koja postoji zahvaljujući oslanjanju na svoju vojnu silu) sa imperativima zapadnog kapitala i njegovog ključnog sredstva “demokratske” represije – vladavine prava.
Izbeglička kriza pokrenula je sezonu takmičenja zemalja u regionu, ponajviše Srbije i Hrvatske, u dodvoravanju zahtevima Evropske unije. Tako su se “stabilnost” i “sigurnost” ispostavili kao ključni faktori za sticanje simpatija iz Brisela i Berlina, te presudni kriterij u borbi za poziciju “lidera u regionu”. Ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja Aleksandar Vulin više puta je sugestivno izjavljivao su “uspesi” Vučićeve vlade proizvod političke stabilnosti kakvom ne može da se pohvali nijedna druga zemlja u regionu, dok se Vučić, u svom prepoznatljivom kvazipomirljivom tonu, u pravilu referira na “neke druge”.
Stalne pretnje
Ovakvi nastupi srbijanskih zvaničnika u javnosti predstavljaju najpodliju nacionalističku propagandu, ali budući da realne spoljnopolitičke okolnosti, srećom, ne dozvoljavaju istinsku kompetitivnost u naoružanju, fiktivnog neprijatelja, koji će opravdati snažno promovisanje vojske Srbije i njenih kapaciteta, treba pronaći unutar granica zemlje. Medijski spinovi o državnom udaru, te upiranje prstom na sve one koji “ruše Vučića”, iako svojom repetitivnošću i upornošću izazivaju uglavnom burleskne efekte, ipak bacaju sasvim novo svetlo na vesti poput one da je vojska Srbije oformila specijalni štab radi zaštite predsednika vlade koji je, prema tvrdnji ministra odbrane, “najugroženija ličnost u zemlji”. Tako se kreira atmosfera u kojoj se jačanje represivnog aparata doživljava kao opravdano i, štaviše, neophodno zarad sprečavanja političke destabilizacije, za koju, sudeći po trenutnom stanju stvari, ne postoje ni najmanje naznake.
No, jasno je da ovakva unutrašnja politika, konstantno podgrevana demonstracijom sile od strane represivnog aparata, mora biti svojevrsno ogledalo spoljne politike. Prećutna kompetitivnost među susednim zemljama uslovljena je tržišnim mehanizmima i evroatlantskim integracijama. Izvesni politički incidenti, poput izbegličke krize ili terorističkih napada, čine da istrajni politički animoziteti, privremeno zataškani načelima liberalne demokratije, isplivaju na površinu.
Pored toga što je teroristički napad u Parizu 13. novembra omogućio mnogim vladama da svoje militantne, imperijalističke i proratne planove prodaju pod krinkom borbe protiv terorizma, na Balkanu je zatrovana politička klima dodatno opterećena istorijom lokalnih sukoba. Nakon terorističkog akta u Sarajevu, srbijanski mediji su se za šaku profita na svojim naslovnim stranama utrkivali u brojanju džihadista “koji nam prete iz Bosne i Hercegovine”. Ovi nemili događaji bili su jedinstven povod za srbijanskog premijera da promoviše “sposobnost” srbijanskih vlasti da obezbede stabilnost i sigurnost svojim građanima.
Čvrsta ruka i evroatlantski smer
Najavljena ulaganja u namensku industriju, te serijska proizvodnja novog oklopnog vozila “Lazar 2” i NORA (Novo oruđe artiljerije), nažalost, nisu deo plana za reindustrijalizaciju i revitalizaciju privrede, već manifestacija novih odnosa moći, u koje se savršeno uklapa Vučićeva politika “neutralnosti” koja podrazumeva otvorenost prema zahtevima investitora sa obe strane – iz Rusije i sa Zapada.
Fokusiranost srbijanske vlade na vojni sektor te njegovo neopravdano, neumereno i odnosu prema ostalim privrednim granama krajnje neproporcionalno osnaživanje posebno pažljivo treba sagledati u svetlu skorašnje posete generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga, sa ciljem što brže implementacije Individualnog akcionog plana partnerstva između Srbije i NATO, kojim se osigurava i podstiče međusobna saradnja Srbije i NATO. Nekadašnji proizvodni kapaciteti, danas opustele fabrike iskorišćeni su kao pokriće za izmaštanu regionalnu utakmicu u naoružanju, dok se imperijalne politike neometano sprovode.
No, kako svaki novi talas zaoštravanja takvih politika nailazi na neposredan otpor radništva i svih onih koji su oštećeni izumiranjem socijalne države, vladajućoj klasi je neophodna jača kontrola, te u tom smislu treba tumačiti i toliki značaj koji se u poslednje vreme pridaje vojsci. Slučaj Vojske Srbije i aktuelnih dešavanja, počevši od antiterorističke vežbe Štit, preko formiranja specijalnog štaba sa ciljem sprečavanja navodne destabilizacije državnog aparata, do nove opreme i municije, odlično ilustruje kako je čvrsta ruka države u unutrašnjoj politici zapravo ključni saveznik elita u procesu evroatlantskih integracija.