politika
Srbija
tema

“Predizborna tenzija” i dvorske spletke u Srbiji

Foto AFP / Andrej Isaković

U nedostatku bilo kakve ozbiljne opozicije vladajućoj koaliciji u Srbiji, bilo u ideološkom, bilo u organizacijskom smislu, politički se sukobi nužno sve više vode internim spletkama. I dok tabloidi učestvuju ili kreiraju “afere” koje stvaraju privid politike, stvarni ulozi tenzija unutar političke klase građanima ostaju sve neprozirniji.

U posleprazničnoj atmosferi, dok se stvari na političkoj sceni i institucijama još nisu vratile na uobičajeni nivo aktivnosti, dok mediji pod diktatom neprestanog pritiska da se objavljuju nove vesti moraju da se bave padanjem snega više nego što ta prirodna pojava (skupa sa saobraćajnim metežom koji izaziva) zaslužuje, otpočeli su razgovori dve članice vladajuće koalicije Vlade Srbije – Srpske napredne stranke (SNS) i Socijalističke partije Srbije (SPS). U utorak, 5. januara sastali su se glavni ljudi ove dve partije Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, istovremeno prvi ministar i njegova desna ruka u Vladi. Tema razgovora su, uopšteno rečeno – izbori.

Za ovaj “samit na vrhu” inicijativu je pokrenula SPS, bar u formalnom smislu te reči, ali na vrlo neformalan način: preko medija. SNS je kasnije izdala saopštenje u kome je, bez navođenja detalja, najavljen razgovor sa koalicionim partnerima, a Goran Knežević, potpredsednik SNS je povodom razgovora izjavio da je ovakav sastanak uoči izbora “sasvim normalna stvar”, te da u tome nema ničeg spornog.

Naime, Srbija jeste ušla u godinu lokalnih izbora, a i pokrajinskih u Vojvodini. Da li će biti i parlamentarnih, to ostaje da se vidi, iako za njih po matematičkoj logici parlamentarnih sistema nema razloga – vladajuća većina je ne samo stabilna, već je ništa ne ugrožava čak ni u najavi. Tako bi, dakle, ova situacija slabije informisanoj osobi mogla da izgleda čudna. Onima koji prate politička zbivanja u Srbiji ovde nema ničeg neobično i to iz više razloga: prvo, čitav politički život u Srbiji se od početka njenog višestranačja svodi na česte zahteve za privremenim izborima. A njih je od 1990. godine do danas bilo deset. Pošto je po Ustavu mandat jednog saziva Narodne Skupštine četiri godine, za ove dve i po dekade bilo je četiri izbora više nego što bi trebalo da bude da su održavani samo redovni.

Redovnost vanrednih izbora

Pritom, ovde je reč samo o republičkim parlamentarnim izborima kojima treba dodati federalne iz vremena zajednice sa Crnom Gorom (kojih je bilo šest), a takođe i pokrajinske koji, kao što rekosmo, dolaze na red ove godine i koji su Vučiću bitni jer je to poslednja oaza vlasti koju još uvek nisu zauzeli naprednjaci. Znači, ovakav zahtev je najobičnija stvar, imajući u vidu da se uoči svakih parlamentarnih izbora vodi dugotrajna kampanja ubeđivanja javnosti da su novi izbori neophodni.

Drugo, možda još važnije, jeste manir političkih partija u Srbiji da se neprestano ponašaju kao da je predizborna kampanja, a od tog “sindroma” podjednako su obolele sve vladajuće i sve opozicione stranke od 1990. godine do danas. Ono što razmišljanja o novim izborima čini čudnim jeste da za njih ne postoji razlog koji bi bio opravdan iz perspektive stabilnosti vladajuće većine – nju, naime, niko i ništa ne ugrožava spolja. Opet, sa druge strane, povremena varničenja na liniji kadrova SNS i SPS daju za pravo onima koji očekuju ili priželjkuju izbore, mada je teško tačno odrediti ko bi oni bili, jer opoziciji, odnosno onome što je od nje ostalo, to trenutno nije baš u interesu zbog katastrofalnih rejtinga. Takođe, najave o izborima, koje povremeno zvuče kao pretnja, dolaze od većeg partnera u ovoj koaliciji SNS, mada po tom pitanju očito ne postoji jedinstvo u njihovim redovima.

Kada je sastanak završen, ispalo je po onoj narodnoj izreci: tresla se gora, rodio se miš. Dve najveće partije će izlaziti samostalno na pokrajinske izbore (kao i do sada), a posle izbora će razmatrati eventualne koalicije (što se podrazumeva). O rebubličkim se ne zna da li će ih biti, ali su oni načelno saglasni da vanredni nisu neophodni. Akteri su davali izjave koje zvuče kao da se i sami čude čitavoj situaciji. “Da li Barselona hoće da izađe iz prve lige? Nisam ja, valjda, toliko glup, da radim na svoju štetu”, zapitao se Dačić, podrazumevajući da je “prva liga” u stvari Vlada, a Barselona je, dabome, SPS, tim koji on predvodi. Rekao je da je glupost kako SPS radi protiv Vučića, podsmehnuo se opoziciji kroz parafrazu Titove izjave koju je on nazvao citatom da vlast koja ima ovakvu opoziciju ne treba da brine za svoju budućnost, ali svi treba da brinemo za budućnost Srbije i tako dalje u tom smislu. Podsetimo se da je sastanak tražio upravo on, i to preko medija, tako bar kažu ti isti mediji, a on ih ne demantuje. Svoje izlaganje zaključio je izjavom: “Ja sam uvek za redovne izbore, ako mora.”

Ko provocira?

Vučić je, sa svoje strane, izjavio da bi on voleo da se sada vanredni izbori izbegnu. Da se nastave reforme, stabilizacija javnih finansija i tako dalje. Naravno, on je ostatak svoje konferencije posvetio i drugim pitanjima kao što je obračunavanje sa tvrdnjama da je bio u Dubaiju, o nemešanju u unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine, o opoziciji i slično. Neko od prisutnih novinara se nije uzdržao da ne postavi pitanje o Branku Ružiću. Fotografija tog mladog funkcionera SPS-a na društvenim mrežama sa izvesnim Igorom Mikićem, koji se proslavio time što je u toku prenosa nesrećne utakmice između Srbije i Albanije koja je prekinuta zbog meteža izazvanog dronom, transparentom i tučom, uleteo u kadar zgranutoj ekipi RTS i u prenosu uživo uzvikivao: “Vučiću, pederu”, uzburkala je duhove. Vučić je odgovorio kako je Ružić, u stvari, vređao svoju stranku.

Ono što je zanimljivo u vezi sa tom homofobnom parolom, jeste da ju je usvojio sav ostatak opozicije, kako desno-radikalsko-nacionalističke, tako i desno-pro-eu-derivati Demokratske stranke. To je, u suštini, najrasprostranjenija parola opozicije koja se često hešteguje na Tviteru i koristi na Fejsbuku čak i od onih koji su tradicionalno osetljivi na homofobiju. U svakom slučaju, ispada da niko nije za vanredne izbore izbore, da svi imaju razumevanja za sve i da postoji opšte slaganje po bitnim pitanjima. Pa, otkud, onda čitava buka? Da li zbog fotografija na društvenim mrežama može da padne vlada koju niko u parlamentu ne ugrožava? Ako za izbore, parlamentarne, nisu ni predsednik ni potpredsednik Vlade, istovremeno čelnici najvećih partija, ko onda jeste?

Neposredno posle sastanka Vučića i Dačića na kome nije zaključeno ništa novo, niti je donesena odluka o raspisivanju izbora, oglasila se Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade i SNS-a, koja je čitavu priču sa izborima vratila na Vučićevu adresu rekavši kako Vučić “voli da održava predizbornu tenziju, jer smatra da će tako Vlada Srbije imati bolje rezultate”. Dakle, po njoj, čitava ova ujdurma je rezultat menadžerskih trikova premijera kojima ministre drži u povećanoj budnosti. Nije, međutim, propustila priliku da kaže da je upravo ona za vanredne izbore i da već duže vreme zastupa taj stav. Ako mladog Ružića možemo uzeti za onoga ko pravi probleme sa strane manjinskog partnera u Vladi, onda tu ulogu kod naprednjaka igra upravo Zorana Mihajlović. Ona je pre nekog vremena za SPS rekla da “nisu ljudi, već skoro bednici”, Dačiću je javno poručila da “sredi SPS ili izađe iz koalicije”, a sada je, evo, jedina deklarisana kao pristalica vanrednih republičkih izbora. Na kraju krajeva, upravo je ona govorila o stalnim predizbornim tenzijama, i pre nego što ih je pripisala Vučićevoj metodologiji predsedanja Vladom.

Reformisani reformski kadrovi

Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, koloritna ličnost kojoj ovo nije prvi sukob u kome učestvuje, predstavlja ključnu ličnost u stvaranju pune slike o karakteru dominirajuće političke snage u Srbiji, Srpske napredne stranke, a na neki način i Vlade čija je članica. Naime, često se SNS tumači kao oportunističko, konvertitsko krilo Radikalne stranke Vojislava Šešelja, koje je antizapadni nacionalizam preko noći zamenilo za prozapadni nacionalizam. Nije nepoznanica da je ta podela imala moralnu i političku podršku tadašnje vlasti i njenih zapadnih mentora. Međutim, taj “preobražaj” ne bi bio moguć da se, od samog početka, u projekat nisu uključili i do tada osvedočeni prozapadni aparatčici iz postmiloševićevskog perioda.

Među takvima bili su Goran Knežević, visoki funkcioner Demokratske stranke i bivši gradonačelnik Zrenjanina koji je uhapšen i smenjen za vreme predsednikovanja Borisa Tadića, zatim Goran Vesić, takođe bivši demokrata, blizak saradnik Zorana Đinića i Mila Đukanovića, koji je bio osumnjičen za špijunažu u Miloševićevo vreme, i tako dalje. Među njima je naposletku i Zorana Mihajlović, bivša članice partije G17 plus Mlađana Dinkića, u čije ime je obavljala savetničke poslove u Vladi Srbije u periodu 2004.-2006., te savetnica za energetiku u Vladi Republike Srpske. Dakle, proces stvaranja SNS je sveobuhvatniji i složeniji fenomen od skidanja bedževa sa Šešeljevim likom sa revera. Da je tako, potvrđuje i sastav sadašnje Vlade. U njoj je, na primer, i Kori Udovički, sada ministarka lokalne samouprave i državne uprave, koja je u Đinđićevoj Vladi bila ministarka rudarstva i energetike.

Dakle, postoji razlog za stavljanje akcenta na Zoranu Mihajlović, više nego na Ružića i njegove aktivnosti na društvenim mrežama. Prvo, ona ima istoriju sukoba sa raznim ljudima, počev od predsednika Tomislava Nikolića koji je na kraju sve pripisao njenom temperamentu, zatim sa njegovim savetnicima Oliverom Antićem i Stanislavom Pak. Ti sukobi su imali različite pozadine – od opskurnih poput onog sa Nikolićevim avionskim kafe-incidentom na letu za Vatikan, do toga da ona, iako nadležna ministarka, prvobitno nije bila pozvana na ceremoniju otvaranja “Južnog toka”, koji je, podsetimo se, u međuvremenu propao zbog ukrajinske krize i sankcija Rusiji. Takođe, određeni tabloidi su spekulisali da je, za vreme neodržanog, a najavljenog “državnog udara” i Vučićevog boravka u Kini, išla po podršku kod Nikolića u slučaju njenog eventualnog sukoba sa premijerom. U sumanutom tempu smenjivanja afera skoro da je pala u zaborav vest iz prve polovine prošle godine da je Nikolić preko svojih savetnika spremao isključenje ministarke iz stranke.

Zamagljeni interesi

U svim ovim sukobima do sada nije bilo jasnih pobednika. Zorana Mihajlović nije nikoga pomerila sa funkcije, kao što ni njenu poziciju niko nije pomerio. Bez obzira na to šta je, pored nekih bizarnih razloga za sukob, poput fotografija na Fejsbuku, tu bilo i ozbiljnih pitanja oko kojih su se lomila koplja. Dakle, ona ima dovoljno moći da se odbrani i dovoljno samopuzdanja za javne prozivke, od predsednika države nadalje. Postavlja se pitanje: ima li ona dovoljno moći da sada sruši Vladu i da li je moguće da se sve ovo uzburkava zbog uverenja jedne osobe, pa bila ona i potpredsednica Vlade i vladajuće stranke, da su vanredni izbori potrebni? Naravno, kada se tako postavi pitanje, onda deluje smešno. Da je samo stvar u jednoj osobi, njeno smenjivanje bi rešilo stvar. Mihajlović ne samo da niko ne smenjuje, već se na to više i ne pomišlja. Znači, nije stvar u jednoj osobi. Ako je samo jedna osoba izjašnjena za to, ne znači da je jedina, nego pre da ona predstavlja nečiji glas.

Ko stoji iza tog glasa, u ovom trenutku može samo da se nagađa. Jedno je sigurno: to nije glas naroda, većinske Srbije. Većinska Srbija u ovom trenutku ne učestvuje u ovim dvorskim spletkama; ona je opterećena svojom teškom materijalnom situacijom, malim platama i sve većim nametima, a sve to u okviru politike štednje, zatim nezaposlenošću koja je sve veća, nepostojanjem snage koja bi, ne pretendovala na mesta u vladi, nego predstavljala nekoga ko će većinu koja je na udaru mera takozvanih reformi da organizuje, koja bi ga artikulisala i zaštitila njegove interese. Njoj izbori u ovom trenutku ni najmanje ne deluju neophodno.

Zahvaljujući tome što veći deo političkog bića Srbije nema svoj glas, moguća je ovakva pat-pozicija između različitih struja unutar vladajuće strukture. Ne možemo sa sigurnošću reći ko su ti glasovi čiji su interesi zastupljeni u tim različitim strujama; uopšteno, pojedini mediji ponekada upotrebe izlizane i uopštene podele na “proruske” (Tomislav Nikolić i SPS-ovci, prvenstveno vezani za Naftnu industriju Srbije kojim upravljaju, a koja je sada u ruskom vlasništvu) i “proevropske”, gde bi mogla biti ubrojana i Zorana Mihajlović, pored još nekih koji predstavljaju sponu između raznih postmiloševićevskih vlada i ove sadašnje.

Pola zemlje niko ne predstavlja

Ta pat pozicija, sigurno je, biće nastavljena definitivno ukoliko vanrednih izbora ne bude. Što se tiče pokrajinskih, sve osim pobede naprednjaka bilo bi veliko iznenađenje. Za predsedničke se, naprotiv ništa ne zna – ni da li će se Nikolić ponovo kandidovati, ni ko bi bio kandidat vlasti u slučaju da se on ne kandiduje. Uostalom, u sadašnjem odnosu snaga, predsednička funkcija je od sekundarnog, simboličnog značaja. Štaviše, kako stvari stoje, čak i u slučaju vanrednih parlamentarnih izbora, nema mnogo mesta za promenu. Jer, kada bi Vučić hteo samo naprednjačku Vladu, on bi mogao da je ima odmah, bez izbora, jer ima većinu u Skupštini. Ova koalicija je posledica ne nužnosti, već njegovog izbora kao premijera. Nije nebitno ni to što će neke “rekonstrukcije” ipak morati da bude, makar se sve svelo samo na obećanu i najavljenu smenu ministra vojnog Bratislava Gašića, na koju javnost u Srbiji željno čeka.

Sem toga, na eventualnim izborima, vladajuća stranka bi dobila nesumnjivu većinu. SPS je takođe izvesna kao druga. Ostali su na ivici cenzusa, i niko nije siguran, bar tako pokazuju sondaže javnog mnenja. Ono što niko ne navodi jeste da je ovo mišljenje samo polovine Srbije, onog njenog dela koji glasa. Skoro podjednak broj stanovnika Srbije ne vidi u trenutnoj ponudi svoje moguće političke predstavnike. Kako sada stvari stoje, pomenuta pat-pozicija između različitih struja unutar režima bi mogla da potraje sve dok ta polovina koja odbija da učestvuje u izbornim procesima ne artikuliše svoju politiku i tako prekine začarani krug pljačke, povećanja nezaposlenosti, poslušnosti imperijalističkim centrima i sveopšteg obespravljenja.

Dakle, Nova godina počinje starim zapletima u teatru apsurda i sapunskoj operi politike na kapitalističkoj periferiji. Nastaviće se…