Iako se pompozne “Reforme” zdravstva u Srbiji redovito izjalovljuju, zbivanja u samom sektoru upućuju da se dubinske reforme odvijaju kontinuirano već duži period. Njihov rezultat je postepeno širenje prostora za ulazak privatnog kapitala, kao i najava njegova subvencioniranja javnim novcem od zdravstvenih doprinosa. Posebna je ironija u cijeloj priči što se reforme provode pod izlikom korupcije u javnom zdravstvu čiji je primarni uzrok toleriranje privatnih praksi liječnika zaposlenih u javnim bolnicama.
U Srbiji je za 2016. godinu ponovo najavljen početak reforme zdravstvenog sistema. U septembru prošle godine je na konferenciji imena Stalne konferencije gradova i opština (SKGO) u Beogradu formirana mreža za zdravlje čiji je cilj poboljšanje primarne zdravstvene zaštite, a Državni sekretar Ministarstva zdravlja Srbije, Berislav Vekić, izjavio je tom prilikom da će do 2016. biti završeno IT umrežavanje zdravstvenih ustanova u Srbiji i da će reforma moći da počne. Tom je prilikom dodao i da je u skladu sa Uredbom o racionalizaciji u državnom sektoru “prirodnim odlivom” otišlo 4.500 zaposlenih i da do marta 2016. godine treba da ode još njih 3.500.
Reforma zdravstvenog sistema u Srbiji se dugo i često najavljuje, ali do sada u stvarnosti nije bilo ozbiljnijih i većih konkretnih pomaka. Međutim, to što nema velike “Reforme” ne znači da nema promena u zdravstvu u Srbiji. Čitav zdravstveni sektor u Srbiji već godinama prolazi kroz promene koje su uslovljene procesom pridruživanja Evropskoj uniji, kao i konkretnim klasnim interesima i “kretanjima na tržištu”, odnosno ukrupnjavanjem kapitala u ovom sektoru i rastom njegove moći.
Prva velika promena od koje je sve počelo bilo je uvođenje privatne zdravstvene prakse početkom devedesetih godina kada nastaju prve privatne ordinacije od kojih su neke tokom 25 godina izrasle u privatne poliklinike i domove zdravlja koji zapošljavaju desetine, pa i stotine lekara, medicinskih sestara i drugog osoblja.
Privatni interesi lekara
Mnogi smatraju da uzroke katastrofalnog stanja u kome se nalazi celokupni zdravstveni sistem u Srbiji treba tražiti ne samo u činjenici da je tokom devedesetih sistem zdravstvene zaštite bio zanemaren i postepeno urušen, ili u korupciji na najvišem nivou prilikom ulaganja u zdravstvo i kupovine opreme, već i u konkretnim materijalnim intersima veoma velikog broja lekara koji su istovremeno deo javnog i privatnog sektora. Jedan od uzroka redova, čekanja, neefikasnosti sistema i otpora koji se javljaju unutar institucija je činjenica da zahvaljujući nezadovoljstvu pacijenata u javnom zdravstvu veliki broj medicinskih radnika, pre svega lekara specijalista, koji istovremeno rade i u privatnom sektoru zarađuje dodatni novac. Koliko god lekari bili etični ili posvećeni svom pozivu, nemoguće je zanemariti uticaj ovih objektivnuh materijalnih interesa na dinamiku promena unutar zdravstva u Srbiji.
U međuvremenu je u javnom sektoru postala ustaljena praksa da mnogi lekari šalju pacijente u svoje privatne prakse na određena snimanja i analize za koje se u državnim ustanovama čeka i po više meseci. Iako lekarima nije dozvoljeno da budu vlasnici privatne prakse ukoliko su zaposleni u javnom zdravstvu, mnogi se snalaze tako što otvaraju privatne ordinacije uz pomoć davno penzionisanih kolega na koje se formalno vode firme. Umesto čokolada i kafe nakon operacija, ozbiljnije oboleli pacijenti lekarima nose koverte sa stotinama evra kako bi brže stigli na red za operaciju ili kako bi imali više šanse da prežive operaciju i postoperativni period u bolnici.
Prva Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji usvojena je 2005. godine, a Akcioni plan 2006. godine. Osam godina kasnije, u uvodu Nacionalne stretegije za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji za period od 2013. do 2018. godine navodi se da je nekonzistentna sadržina Strategije iz 2005. godine i Akcionog plana iz 2006. godine, uzrokovala nedoumice u pogledu toga koje je aktivnosti potrebno sprovesti i u čijoj su one nadležnosti. U istom dokumentu zaključeno je da iz Izveštaja Agencije za borbu protiv korupcije o oblicima, uzrocima i rizicima korupcije u sistemu zdravstva, iz 2012. godine, proizlazi da polje rizika na korupciju predstavljaju javne nabavke, dopunski rad lekara, trošenje sredstava (iz budžeta ili donacija), primanje poklona, sukob interesa, liste čekanja, pružanje vanstandardnih usluga, odnos između farmaceutskih kuća i lekara, prijem u radni odnos zdravstvenih radnika i saradnika.
Neadekvatna rešenja
Što se tiče konkretnih rešenja, ilustrativan primer je intervju iz 2007. za dnevni list Danas u kome, na pitanje novinarke da li se to što u Srbiji ima veliki broj nezaposlenih lekara može oceniti kao poraz države, tadašnji ministar zdravlja, Tomica Milosavljević, izjavljuje da u Srbiji ima oko 1.500 nezaposlenih lekara i objašnjava da nije sve tako crno rečima: “Evropska unija je naša porodica kroz koju godinu, i u njoj, globalno gledano, postoji manjak i lekara i medicinskih sestara.”
Krajem 2008. godine usvojen je novi pravilnik o radu lekara u kome je “tezgarenje” regulisano tako da privatni poslodavac, ukoliko želi konsultanta iz državne ustanove, mora da plati ne samo dopunski rad, nego i jedan deo radnog vremena tog lekara. Ministar Milosavljević je tada, na pitanje novinara kako lekari mogu da raspodele radno vreme, izjavio: “Lekari će moći da rade privatno, ali uz uslov da puno radno vreme podele između državne i privatne ustanove. Najpoželjnije je da lekar, recimo, od pet radnih dana, četiri dana radi u državnoj ustanovi, a jedan dan u privatnoj, pod uslovom da taj radni dan bude 20 odsto radnog vremena. To automatski znači da će privatni poslodavac plaćati lekaru doprinose i platu za taj dan”, uz objašenjenje da će se tako otvoriti nova radna mesta “Ako bi, recimo, pet lekara 20 odsto radnog vremena radili u privatnoj ustanovi, onda je tako u državnoj ustanovi oslobođeno jedno radno mesto. Tako bi na 5.000 ljudi bilo 1.000 novih radnih mesta. To je odlično, pogotovo što u 2009., 2010. i 2011. godini skoro da neće biti novih radnih mesta u zdravstvu.”
Mnoga očigledno neadekvatna “rešenja” za probleme u zdravstvu implementirana su bez entuzijazma i od njih se brzo odustajalo. Početkom 2010-tih javni i privatni zdravstveni sektor u velikoj meri se preklapaju, a u privatnom sektoru nastaje sve više privatnih praksi i manjih medicinskih ustanova. Ovo se bitno menja krajem 2012. godine kada na scenu stupa privatni investicioni fond Blu si kapital (Blue sea capital) iz Holandije koji u novembru preuzima polikliniku “Dr Ristić”, a koja je sa preko 170.000 pacijenata godišnje u tom trenutku najveća privatna poliklinika u Srbiji.
Koncentracija kapitala
Naredne 2013. godine Blu si kapital preuzima još dve privatne zdravstvene ustanove – privatnu ginekološku bolnicu Jevremova i privatni dom zdravlja Jedro koji preuzima od kompanije Delta Generali osiguranje. Ovakva “konsolidacija tržišta” privatnog zdravstva u Srbiji nije ništa čudno ili neočekivano, u većini zemalja u okruženju uveliko postoje lanci privatnih zdravstvenih ustanova. Blu si kapital zatim krajem 2013. objedinjuje ove zdravstvene ustanove u “privatnu zdravstvenu platformu MediGroup” kojoj 2014. godine pridodaje i oftamološku kliniku Miloš Klinika.
Vrlo brzo se u javnosti postavilo pitanje kolika je vrednost ulaganja Blu si kapital fonda prilikom preuzimanja ove tri ustanove u Beogradu, ali su novinari umesto odgovora dobili objašnjenje da po ugovorima nije predviđeno objavljivanje ovih podataka. Drugo neodgovoreno pitanje, daleko važnije od pitanja visine ulaganja, jeste pitanje identiteta vlasnika finansijskog kapitala koji su formirali Blu si kapital.
Već tada se u javnosti mogu čuti zabrinuti glasovi koji su ukazivali na problem netrasparentnosti prilikom preuzimanja najvećih privatnih zdravstvenih ustanova u Srbiji od strane Blu si kapitala. Tako je Miroslav Petrović iz udruženja Pravo na zdravlje za dnevni list Alo izjavio: “Sve što se tiče života i zdravlja građana Srbije mora biti jasno i transparentno. Pogotovo kada se radi na izjednačavanju privatne i državne prakse, mi moramo da znamo ko su vlasnici bolnica u kojima se lečimo.”
Ipak, ono što jeste javno su podaci o menadžmentu Blu si kapitala. Reč je o grupi ljudi u tridesetim i četrdesetim godinama, koji su poreklom sa naših prostora ali su fakultetsko obrazovanje iz oblasti biznisa i finansija uglavnom stekli u anglo-saksonskim obrazovnim ustanovama, nakon čega su radili u finansijskom sektoru. Takođe, troje od šestoro rukovodećih ljudi Blu si kapitala zauzimali su vrlo visoke pozicije u Agrokoru, najvećoj privatnoj industrijskoj grupaciji u Jugoistočnoj Evropi. Pre manje od godinu dana, u aprilu 2015, Blu si kapital je kao deo konzorcijuma okupljenog oko investicionog fonda Mid Europa Partners učestvovao u preuzimanju kompanija Imlek, Bambi i Knjaz Miloš.
Antikorupcija kao priprema terena za privatizaciju
U proteklih deset godina je bilo više kampanja protiv korupcije u zdravstvu, od kojih je najpoznatija vođena pod sloganom “Ne primam mito, radim za platu”, vođena od strane organizacije “Srbija u pokretu” i podržana od strane fondacije USAID koja je istovremeno zagovornik javno-privatnih partnerstava u zdravstvu. Ovakve kampanje kao jedan od latentnih ciljeva imaju ideološko pripremanje terena za dalje demontiranje sistema javnog zdravstva u korist privatnog zdravstva u ekspanziji. U međuvremenu, kada se govori o reformi zdravstva ključno pitanje koje se iznova eksplicitno postavlja u medijima je – “Kada ćemo sa zdravstvenom knjižicom moći kod privatnog lekara?”
Ovo pitanje jasno pokazuje u kom pravcu se kreću namere onih koji u čitavoj priči oko reforme zdravstva lobiraju za interese privatnog kapitala. Ministar zdravlja, Zlatibor Lončar, govoreći o predstojećoj reformi najavio je da će građani “uskoro svog lekara opšte medicine, pedijatra i ginekologa moći da izaberu o trošku zdravstvenog osiguranja i u privatnom sektoru”, što su mnogi dočekali sa odobravanjem i pohvalama.
Krajnji ishod čitave igre je zdravstveni sistem u kome će, zahvaljujući “javno-privatnim partnerstvima”, korisnici obaveznog zdravstvenog osiguranja moći da sa zdravstvenom knjižicom idu u privatne zdravstvene ustanove. Na taj način će se novac iz budžeta Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koji iznosi oko 1,5 milijarde evra godišnje, u koji svi zaposleni i penzioneri u Srbiji izdvajaju za zdravstveno osiguranje, odlivati iz javnog u privatni sektor umesto da bude iskorišćen za obnovu sistema javnog zdravstva. To su finansijski interesi koji iza kulisa vuku konce reforme i u čijem se interesu menja zdravstveni sistem Srbije.