Ni datum ni razlog, pa čak ni samo održavanje vanrednih parlamentarnih izbora još nisu definitivno sigurni, a Srbija je već u predizbornoj groznici. Protivurečne izjave, uglavnom iz pozicije vlasti, neprestano podgrejavaju atmosferu, no neizvesnost je teško održati kada najveće pitanje nije tko će pobediti na izborima, već hoće li uopšte imati opoziciju.
Početkom godine, dve glavne vladajuće stranke održale su sastanak “na vrhu” čija su tema bili: vanredni republički parlamentarni izbori. Nakon sastanka, na konferenciji za novinare, obojica lidera partija i Vlade su iznela svoje mišljenje da oni lično nisu za vanredne izbore, mada nisu do kraja zatvorili tu mogućnost. Posle samo dvanaest dana, 17. januara, nakon sastanka Glavnog odbora Srpske napredne stranke, premijer Aleksandar Vučić je pred javnost izašao sa izjavom koja osporava opredeljenje koje je iskazao samo nekoliko dana pre toga – najavio je vanredne izbore, iako je ostavio mogućnost da ih, ipak, ne bude “ukoliko makar za dan uspore reforme koje Vlada sprovodi”. Dakle, posle sastanka sa predsednikom Socijalističke partije Srbije Ivicom Dačićem rečeno je da izbora verovatno neće biti ukoliko baš nije neophodno, a posle sastanka Glavnog odbora SNS-a zaključili su da će izbora najverovatnije biti, a možda i neće.
Mi u ovom trenutku možemo samo da nagađamo koji je tačan razlog za ovakvu promenu odnosa prema tom, u krajnjoj liniji, skupom pitanju izbornog procesa. Jer, pored svih ovih mera štednje koje na svojoj koži osećaju obični građani – penzioneri, zaposleni, nezaposleni i svi drugi koji ne spadaju u neku od povlašćenih kategorija, od tih istih građana se očekuje razumevanje za trošenje novca iz državnog budžeta za izbore u zemlji u kojoj vlada nije uzdrmana u parlamentu, u kome, za razliku od nekih ranijih perioda, nema tuča i blokade rada, u kome vladajuća koalicija ima većinu koja joj je dovoljna i za promenu Ustava i od tih istih građana se, u konačnici, očekuje i da glasaju. A sve to bez ijednog čvrstog razloga.
Kao što smo već pisali, jedina relevantna politička figura koja zagovara vanredne parlamentarne izbore je Zorana Mihajlović, potpredsednica SNS-a i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Ona je u nekoliko navrata imala medijske sukobe sa čelnicima SPS-a, čije članove je jednom prilikom nazvala “skoro bednicima”. Po najavi izbora, pridružio joj se ministar policije Nebojša Stefanović koji je ovaj sukob nastavio povodom otvaranja železničke stanice “Prokop” u Beogradu, prozivajući počasnog predsednika SPS-a Milutina Mrkonjića za nerad i usput spominjući njegov odnos sa folk-pevačicom Anom Bekutom. Mrkonjić je odgovorio da ne može da razmišlja o tim izjavama jer “prepisuje doktorat” aludirajući na afere sa kupljenim diplomama i doktoratima ministra policije i gradonačelnika Beograda, te predsednika države.
Dve, tri “cenzus” kolone
Pored ministarke Mihajlović, od relevantnih političkih figura političke scene u Srbiji za izbore se izjasnio i odlazeći američki ambasador Majkl Kirbi, iako se u jednom intervjuu ranije začudio što ga prati reputacija nekoga ko stalno želi da menja vlade u Srbiji. Taboru zagovornika izbora pridružuje se i šef poslaničke grupe SNS-a Zoran Babić, koji je pored svojih gafova poznat i po svom nenadmašnom poltronisanju premijeru Vučiću. Tako se jednom javno u TV prenosu kritikovao zato što nije mogao da izdrži da ne ode u toalet za razliku od Vučića koji se nije pomerio sa svog mesta. Tom prilikom je, pored samokritike na račun svojih fizioloških slabosti, izjavio da se on premijeru Vučiću divi “psihički i fizički”. Babićevom taboru naknadne pameti sada se pridružuje i pomenuti ministar unutrašnjih poslova Stefanović koji svaku kritiku doživljava kao pokušaj rušenja Vlade. I Babić i Stefanović su, naravno, postali javni zagovornici izbora tek posle Vučićeve objave.
Sa druge strane, među opozicionim političarima nema oduševljenja. Naprotiv, vlada konfuzija, jer se još ne zna ko će sa kim moći da izađe na zajedničkoj listi. Stvari tako stoje da niko sa sigurnošću ne može da očekuje prolazak cenzusa ako izađe samostalno. Pošto na prvim sastancima Demokratsku stranku (DS) nije predstavljao njen predsednik Bojan Pajtić, nego bivši lider Dragoljub Mićunović, postavljalo se pitanje koliko je široka koalicija uopšte moguća. Iako je zvanično objašnjenje za Pajtićev izostanak bilo njegovo prisustvo sastanku Socijalističke internacionale, odmah su počele spekulacije o izlasku “proevropske” opozicije na izbore u “dve kolone”, koje se sada ispostavljaju kao realnost. U ovom trenutku najveći kamen spoticanja za pravljenje zajedničke liste stranaka koje sebe nazivaju proevropskim jeste odnos Pajtića prema bivšem predsedniku DS-a Borisu Tadiću, koji je pred prošle izbore napustio DS i osnovao Socijaldemokratsku stranku.
DS je već održala čitav niz sastanaka, i veći deo njene koalicije je napravljen. Nju za sada, po svemu sudeći, čine manji otpaci od DS-a poput Nove stranke i Zajedno za Srbiju, regionalne stranke Zajedno za Šumadiju bivšeg gradonačelnika Kragujevca Verovljuba Stevanovića te slična grupacija bivšeg gradonačelnika Zaječara Boška Ničića Živim za Krajinu, kao i čitav niz organizacija među kojima su dva sindikata (Sloga i Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata), zatim stranke nacionalnih zajednica i manjina poput Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, Mađarskog pokreta, Demokratske unije Roma, onda dve stranke koje su u okviru širih koalicija bile parlamentarne i u nekim prethodnim periodima poput Socijaldemokratske unije i Reformista Vojvodine, te još nekoliko malih partija kao što su Reformistička stranka, Zelena stranka i Narodni pokret Srbije. Među svim koalicionim partnerima daleko najznačajnije ime predstavljala bi Stranka demokratske akcije Sandžaka Sulejmana Ugljanina sa kojim je najavljeno sklapanje dogovora.
“Evropska” i “patriotska” opozicija
Drugu grupaciju (“kolonu”) partija koje računaju na bivše glasače DS i njenih derivata čine Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića, Tadićev SDS i Liga socijaldemokrata Vojvodine koje, uprkos otvorenom Pajtićevom odbijanju, još uvek pokušavaju da objedine liste. Mogući razlog za gutanje ponosa jeste vrlo neizvestan prelazak cenzusa u ovom sastavu. Opet, bez dogovora sa Ugljaninom, na primer, i sama DS bi morala da se bavi sličnim razmišljanjima. DS-ov problem s Tadićem jeste ocena da je, posle niza godina loših političkih poteza koji su doveli do poraza te stranke, on povrh svega izdao i napustio DS u najgorem trenutku njene dotašnje istorije. U tom smislu postoji čitava kolekcija oštrih izjava koje su svojevremeno davali sadašnji članovi Pajtićeve koalicije o Tadiću. A opet, ne treba smetnuti sa uma da je, po objavljivanju Vučićeve najave vanrednih izbora, Tadić uredno pozvan na prve sastanke o koalicijama. U vreme održavanja tih sastanaka jedino je Saša Radulović, po Pajtićevim rečima, izrazio rezervu prema “nekim ličnostima”, te nije ni došao na sastanak.
Na koga je Radulović tačno mislio, možemo samo da pretpostavljamo. U međuvremenu, taj se bivši ministar ekonomije u prošloj vladi SPS-SNS sa svojim pokretom Dosta je bilo najviše približio najnovijem proizvodu podela u DS-u, Borku Stefanoviću i njegovoj Levici Srbije. Iako su šanse za ulazak u parlament ove grupacije za sada vrlo male, vredi je pogledati na trenutak, jer ona dobro oslikava političku konfuziju koja trenutno vlada. Radulovićev pokret je po njegovom izlasku iz Vlade počeo vrlo optimistično, fokusirajući se na nešto što su oni nazivali “budžetskim pijavicama”, “štetočinama” i slično. Sada se udružuju sa Stefanovićem koji je posle Sirizine pobede u Grčkoj, a naročito posle referendumskog “Ohi”, otkrio levičara u sebi. Iako do sada nisu potpisali nikakav dogovor, ova moguća koalicija će imati vrlo male šanse da preskoči cenzus od pet odsto.
Kolone “proevropskih” stranaka nisu jedina opozicija režimu. Postoji i nešto što se kolokvijalno naziva “patrotskim blokom” ili “patriotskim strankama” koji čine desne, konzervativne i nacionalističke snage. Na ovoj strani je Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja koja je ostala ispod cenzusa na prošlim izborima, dok je Šešelj još bio u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu. Po njegovom povratku, aktivnosti stranke su živnule, a on je svojim uobičajenim cirkusom uspeo da privuče malo medijske pažnje i uzburka duhove. Radikali od svog nastanka ostaju dosledni u odluci da ne prave predizborne koalicije, pa će oni sami na izbore. Po nekim istraživanjima javnog mnenja, oni će preći cenzus, a sami optimistično najavljuju rezultat do 20%. Zanimljivo da je Šešelj izjavio da je moguće da pravi post-izbornu koaliciju i sa DS i sa naprednjacima, ukoliko oni promene svoju politiku i od EU se okrenu Rusiji.
Pripreme za neizvesne izbore
Pored radikala, tu su još i Demokratska stranka Srbije (DSS) koja je u koaliciji sa kleronacionalističkim “Dverima”. DSS je inače godinama u svojevrsnom raspadanju i po svemu, osim po uspesima u prošlosti, sada predstavlja manjinskog partnera u ovoj koaliciji. Dakle, na ovoj strani stranačkog spektra ima mnogo manje konfuzije, mada nema mnogo razloga za optimizam. Ono što je zajedničko i “proevropskoj” i nacionalističkoj opoziciji jeste da i jedni i drugi sa mnogo manje entuzijazma očekuju ove izbore od SNS-a koji ima i proevropsku politiku i nacionalističku prošlost, kao i glasačku bazu. Ne može se reći da vladajuća stranka nema razloga za blagu zabrinutost, jer se sve češće govori o trendovima pada popularnosti i uticaja, ali nepostojanje ozbiljne opozicije daje priličnu dozu samopouzdanja SNS-u koji takođe na svojoj listi vuče čitavu gomilu malih partija koje radikalima konvertiranim u “evropske” političare daju dozu nadrealizma i stvaraju potpuni ideološki haos, ukoliko o ozbiljnim ideologijama može biti reči.
Te male partije uključuju Pokret socijalista Aleksandra Vulina, bivšeg partijskog druga supruge Slobodana Miloševića, zatim Srpski pokret obnove Vuka Draškovića, još jednog konvertita iz etno-četništva ka NATO i evrofanatizmu, zatim živopisni ministar Velja Ilić, medijski heroj Petog oktobra, Rasim Ljajić, ministar u praktično svim vladama u poslednih 15 godina (računajući Zajednicu Srbije i Crne Gore) itd. Dakle, i sama lista vladajuće partije predstavlja jednu dosta široku koaliciju jedne masovne i nekoliko patuljastih partija. Pomenuti trendovi navodnog pada popularnosti SNS-a se smatraju, za sada, za najozbiljniji razlog za raspisivanje izbora. Dosadašnje tranziciono iskustvo nam govori da je najbolji način za propast jedne političke stranke da uzme vlast. To mogu posvedočiti Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije. Od svih bivših partija na vlasti od početka višepartijskog sistema u ovom trenutku ubedljivo najvitalniji je SPS sa Dačićem na čelu koji se grčevito drži u Vladi i nema te uvrede od “partnera” koju neće progutati sa osmehom na licu. Ako su kalkulacije o padu podrške naprednjacima tačne, SPS može sa velikom verovatnoćom računati na novi poziv u vladajuću koaliciju.
Predizborne aktivnosti su uveliko otpočele, ima se utisak, više nevoljno nego voljno kod većine učesnika, a još se ne zna ni kada će izbora biti. Termin koji je za sada jedini spomenut je 24. april. Nije jasno zbog čega baš taj dan, osim što je naveden kao prvi pogodan na konferenciji za novinare posle sastanka Glavnog odbora SNS. Međutim, Vučić je tada, setimo se, ostavio mogućnost da izbori i ne budu raspisani. Tako da ispada da je datum, zajedno sa izborima samim, još uvek samo špekulacija, iako su se propagandne mašinerije pokrenule. Ukoliko se ostaje pri datumu koji je naveden na pomenutoj konferenciji za novinare, to znači da Tomislav Nikolić treba da ih raspiše najkasnije 23. februara. Još jedan od simptoma koji ukazuju da na to da će izbora biti, bez obzira na njihov uticaj na navedene reforme, je dugo najavljivana smena ministra odbrane Bratislava Gašića. Vučić je, naime, potpisao ukaz kojim se njegovo razrešenje predlaže parlamentu gde ono mora biti potvrđeno, a kao zamena je određen ministar finansija koji će tako voditi dva ministarstva, kako je rečeno, dok se ne formira nova vlada.
Bezidejnost i apatija
Na ovom mestu dolazimo do zanimljivog pitanja: kako će se obrazložiti raspuštanje parlamenta? Naime, u nadležnosti Predsednika je raspuštanje Skupštine, ali on za to mora imati neki valjani razlog. U ustavnim ovlašćenjima Skupština se raspušta kada ne može da izabere Vladu u predviđenom roku, kao i na “obrazloženi predlog Vlade”. Očito je da je u ovom slučaju neophodan “obrazloženi predlog Vlade”, pa će biti zanimljivo da se čuje to obrazloženje. Jer osim pretpostavke o padu podrške ne postoji očigledan razlog za ove vanredne izbore. Jeste, publika je zviždala predstavnicima vlasti među kojima nije bio Vučić tokom vaterpolo prvenstva Evrope, ali da li se zbog zvižduka u hali raspisuju izbori? Vučić je i sam našao za shodno da prokomentariše situaciju sa vaterpolo utakmica i dodele medalja, rekavši da nije to razlog za izbore, već potreba da se na izborima napravi takav odnos snaga da se sprovede ono što sada ne može. Nije nas udostojio objašnjenja zašto sada, kada ima apsolutnu prevlast u parlamentu, nije moguće da se uradi to što treba, kao ni šta je to uopšte, ali na osnovu prethodnih izjava u vezi sa tim, jedino možemo zaključiti da to “nije matematika”.
Još jedno je važno: opozicija u ovom trenutku ne računa ni na mogućnost pobede na parlamentarnim izborima. Tu sada dolazimo do važnosti redovnih lokalnih i pokrajinskih izbora koji se održavaju paralelno s republičkim. Kao i uvek, pobeda u nekom od većih gradova, ili na nivou Vojvodine, potpuno bi mogla da promeni sliku na sceni parlamentarnih partija. Kako stvari stoje, na pokrajinskim izborima verovatno se neće dogoditi neočekivana pobeda opozicijskih stranaka, ali u bar jednom od većih gradova – možda, naročito ako se ove procene o padu popularnosti SNS ispostave kao tačne, a ne kao medijski spin. To bi donelo jednu drugačiju sliku i uspostavilo nešto drugačiji odnos snaga. Ukoliko SNS pobedi svuda, onda je to konačni znak da opozicione partije kakve su sada jednostavno ne treba da postoje.
Ono što se sa sigurnošću može konstatovati jeste da je čitav politički proces u bezidejnosti i ćorsokaku. Nema šta da se ponudi, nema kome da se ponudi. Iluzije su razbijene, dobrim delom. Na prošle izbore izašlo je oko 52% glasača. Nevažećih listića bilo je četiri odsto. Pri najprostijoj računici vidi se da je manje od polovine upisanih birača glasalo za nekoga sa liste, a to nije prvi put. Dakle, više od polovine Srbije ne vidi u postojećim akterima izbornih igara nekoga dovoljno vrednog makar jednog poteza olovke. Sistemske stranke, dakle, nemaju većinsku podršku. Dosadašnje reforme, privatizacije, štednje, afere, neprincipijeni savezi, gaženje sopstvenih reči i obećanja doveli su do političke apatije. U vazduhu se oseća potreba za novom politikom koja će prvo morati da se izbori sa apatijom i opštim nepoverenjem kao posledicom navedenih politika. Ne samo u Srbiji, dapače.