Unatoč višedecenijskim pokušajima centralnih vlasti da ograniče autonomiju Vojvodine uspostavljenu u bivšoj Jugoslaviji, pokrajina i dalje zadržava svoje političke specifičnosti. Stranka premijera Aleksandra Vučića, koja na republičkoj razini ostvaruje apsolutnu premoć, još uvijek ne kontrolira Vojvodinu. Pokušaj da preuzme tu, posljednju instancu vlasti, znatno utječe na politički život i izvan pokrajine.
Izbori za Skupštinu Autonomne pokrajine Vojvodine koji se održavaju paralelno s drugim izborima u Srbiji na svim nivoima sem predsedničkih, a koji će se – sad je to već izvesno – održati 24. aprila ove godine, mogli bi biti najneizvesniji u poslednje dve decenije. Vojvodina je još uvek jedini deo Srbije kojim ne vlada “gospodar Vučić” i to je ujedno poslednje uporište vlasti Demokratske stranke. Političke i tehničke pripreme za ove, po mnogo čemu jedinstvene izbore, već su davno započeli. Politička i ideološka ofanziva Srpske napredne stranke na Vojvodinu pokrenuta je još 2012. godine odlukom ustavnog suda kojom je Autonomnoj pokrajini ukinut niz nadležnosti. Nedugo posle toga SNS je pokušala da “miloševićevskom metodom” natera političku većinu u pokrajinskoj administraciji na prevremene izbore, no rezultat nije bio spektakularan. Na “mitingu za jedinstvo Srbije” okupilo se oko 5.000 ljudi što je bilo nedovoljno za zastrašivanje uvek poslovično zastrašenog DS-a.
Nacionalistička politička platforma u odnosu na Vojvodinu ne menja se od početka parlamentarizma u Srbiji. Sve nacionalističke stranke većinskog naroda smatraju Vojvodinu komunističkom konstrukcijom koja je napravljena kao brana srpskom nacionalizmu uperena “protiv očuvanja biološke supstance srpskog naroda”. Desničarska propaganda tvrdi da Vojvodina sa njenim imenom i autonomijom mora nestati sa političke mape da bi Srbija mogla da preživi! Sa druge strane, iredentistička politika Mađara u Vojvodini tvrdi takođe da je Vojvodina proizvod “komunističkog zločina nad mađarskim narodom” i da kao takva ne treba da postoji, već traže da se umesto nje formira unija osam opština na severu Bačke i Banata gde živi najviše Mađara, a koje bi (ako treba) bile pripojene matici. Imajući ovo u vidu, nije čudno što je veoma lako uspostavljena saradnja i saglasnost između predstavnika većinskog nacionalizma i manjinskog iredentizma (koalicija Srpske napredne stranke i Saveza vojvođanskih Mađara na republičkoj razini).
Posljednji neosvojeni nivo vlasti
Ustav koji je donet pre 10 godina i u kome se nalazi stavka o famoznih 7% koje Autonomna pokrajina Vojvodina dobija iz budžeta Srbije jeste samo jedan od načina manipulacije i ucenjivanja pokrajinske od strane centralne vlasti. Zanimljivo u svemu tome jeste da je upravo Demokratska stranka, koja poslednjih godinu dana igra na autonomističku kartu i predstavlja se kao glavni i jedini zaštitnik interesa Vojvodine, nije učinila ništa za donošenje sistemskih zakona koji bi se odnosili na Vojvodinu dok je imala apsolutnu vlast na svim nivoima državne administracije. Onog momenta kad su vlast izgubili setili su se da bi trebalo doneti zakone o finansiranju, imovini i visokom obrazovanju koji bi se odnosili na Vojvodinu, jer je to ustavna obaveza, ali tu obavezu čitavih 6 godina nisu hteli da ispoštuju. Srpska napredna stranka, koja očekuje da prigrabi vlast posle izbora, učinila je sve da finansijski skrši Vojvodinu, a u budućnosti namerava Autonomnoj pokrajini da oduzme i to malo nadležnosti koje još ima te da ostavi golu administraciju za uhlebljenje sopstvenih kadova. U tome se suštinski ne razlikuje od ostalih nacionalističkih stranaka, a ni od politike koju je devedesetih godina prošlog veka vodio Slobodan Milošević.
“Hoću da kupim vaše glasove”. Ova rečenica Ričarda Prajora iz filma “Brusterovi milioni”, postala je antologijska i veoma se često upotrebljava kao primer otuđenosti parlamentarne demokratije u odnosu na birače, kao i na kapitalistički sistem uopšte, gde je sve – pa i čovekovo pravo da odlučuje kako će živeti – podložno kupovini. U Vojvodini, i u njenom glavnom gradu posebno, ovu su parolu izgleda shvatili doslovno, pa su razvili ozbljan biznis kupovine glasova. Počev od 2012. godine taj je biznis u potpunosti promenio političku sliku, kako u Novom Sadu, koji je bio početni eksperiment, tako i u mnogim lokalnim skupštinama. Politička grupacija koja je sve to navodno organizovala za uzvrat je dobila mesta direktora nekoliko javnih preduzeća i nekoliko odbornika u lokalnim skupštinama. Takođe, osobito od momenta kad je Vlada republike Srbije 2008. godine prodala Naftnu industriju Srbije ruskoj kompaniji Gazpromneft, u Vojvodini počinje uspon proruske ekstremne desnice. To su uglavnom parapolitičke grupacije klerofašista i neonacista, a njihov je zadatak da ustoliče ekstremno desničarsku alternativu koja bi štitila ruske interese u Srbiji.
Liberali, desnica, ekstremna desnica
Širom pokrajine niču ruski domovi, radnje sa ruskim proizvodima, izdavačke kuće… Ova mreža organizacija je po svemu sudeći obilato finansirana i politički instruirana od strane Ruske Federacije, a incidenti sa etničkom, verskom ili ideološkom pozadinom sve su češći. U stanju takve političke napetosti Vojvodina dočekuje izbore u aprilu. Politički galimatijas koji čine nacionalisti u naletu, ekstremni desničari finansirani ruskim novcem, uplašena i korumprirana vladajuća partija, zbunjeni autonomisti i mađarski iredentisti veoma je teško razmrsiti. Činjenica je da vladajuća partija u Srbiji ne može da računa na tako veliku podršku u Vojvodini, pre svega zbog svojih slabih lokalnih kadrova koji nisu u stanju da vode iole ozbiljniju politiku. Zbog toga su i raspisani republički izbori jer se vlastodršci u SNS nadaju da će republička kampanja povući pokrajinsku i da će Vučićevo ime na listiću doneti veći procenat glasova.
Ovaj, u panici iznuđen potez rukovodstva SNS, usledio je posle istraživanja javnog mnjenja u Vojvodini koje je pokazalo da je podrška toj stranci u Vojvodini (osobito nekim mestima) čak do 20% manja nego što je to slučaj u ostatku Srbije. Ona se na pokrajinskoj razini kreće najviše do 38%, što je mnogo, ali ipak nije dovoljno za samostalno formiranje Vlade. U prilog tome koliko je naprednjacima važno da pobede na izborima govori i činjenica da je Andrej, rođeni brat premijera Aleksandra Vučića, odnedavno koordinator ove partije za Vojvodinu i stanovnik Novog Sada. Sa druge strane, liberalne i “levoliberalne” partije kao što su Demokratska stranka, Liberalno-demokratska partija, Socijaldemokratska stranka i Liga socijaldemokrata Vojvodine dele oko 25% biračkog tela. Najveća među njima, Demokratska stranka, iako je u procesu raspadanja još od 2012. godine, stoji bolje u Vojvodini nego u ostatku Srbije. Socijaldemokratska stranka i Liberalno demokratska partija su prema istraživanjima na ivici cenzusa, dok je autonomistička Liga socijaldemokrata Vojvodine stabilna na oko 10%.
Promjena vlasti, zadržavanje stanja
Tu je još i Socijalistička partija Srbije, koja u Vojvodini može da računa na manji procenat glasova nego u ostatku Srbije, ali ipak dovoljan za ulazak u pokrajinski parlament. Za Savez vojvođanskih Mađara važi tzv. prirodni prag i oni ne moraju da se brinu za cenzus, ali se očekuje da dobiju nekoliko poslanika manje, jer su se mnogi njihovi glasači, zahvaljujući dvojnom državljanstvu, odselili iz Srbije. Na ekstremnoj desnici je gužva: Srpska radikalna stranka te koalicija Demokratske stranke Srbije i pokreta Dveri dele oko 12% glasova i može se desiti da obe ove grupacije uđu u parlament. Oni kojima se ne daju nikakve šanse za ulazak u pokrajinski parlament su pokret “Dosta je bilo” bivšeg ministra u vladi republike Srbije Saše Radulovića i novoformirana Levica Srbije čiji je predsednik, takođe bivši funkcioner Demokratske stranke, Borko Stefanović. Ukoliko 6 lista uđe u parlament Vojvodini može se desiti “španski scenario”, odnosno da ni jedna grupacija ne bude u mogućnosti da obezbedi većinu za formiranje Vlade, što može rezultirati ili kupovinom poslanika ili ponavljanjem izbora.
Šta god da se desi, najveći gubitnici ovih izbora biće građani Vojvodine jer se njihov život neće promeniti na bolje ma ko da zasedne u Banovinu. Neće se rešiti masovna nezaposlenost, status ljudi koji su kroz proces restrukturiranja i privatizacije (što je blaži izraz za pljačku kojoj su bili izloženi) ostali bez posla, bez penzija, bez zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Neće se popraviti ni razorena i zapuštena infrastruktura, niti će se zaustaviti beg mladih ljudi u inostranstvo. Sve to i nije na dnevnom redu ni jedne partije ni pokreta koji učestvuje u cirkusu parlamentarne demokratije i borbi za fotelje u Vojvodini jer oni predstavljaju sami sebe. Konstituisanje političke alternative aktuelnom neoliberalnom sistemu je nužnost, ali taj proces se odvija veoma sporo. Sve dok se ne pojavi politička alternativa koja će svoju politiku usmeriti protiv interesa kapitala, protiv tajkuna i latifundista, protiv otimanja prirodnih resursa, protiv međunarodnih finansijskih institucija i koja će voditi računa o tome da ljudi budu zaposleni, zdravi i obrazovani, Vojvodina, a sa njom i Srbija i čitav region, ostaće u statusu kolonije ma koliku autonomiju ili samostalnost na papiru imala!