Uz figuru spasitelja srpskog naroda i “faktora stabilnosti” – kako za Evropsku uniju, tako i za Rusiju – srbijanski se premijer Aleksandar Vučić posljednjih mjeseci nastoji predstaviti i kao vođa procesa “pomirenja” na Balkanu. Pokušaj nije kontroverzan samo zbog njegovog šovinističkog pedigrea, već i zbog činjenice da se njegova “razvojna strategija” za Srbiju i regiju svodi na tzv. trku prema dnu.
Novi parlamentarni izbori u Srbiji, zakazani za 24. april, treći po redu u poslednje četiri godine, doneće još jednu pobedu Sprskoj naprednoj stranci (SNS), predvođenoj Aleksandrom Vučićem. Ta stranka prema svim anketama uživa podršku od skoro 50% glasača. Ipak, novost nakon predstojećih izbora na srbijanskoj političkoj sceni mogla bi biti promena ideološke strukture budućeg saziva parlamenta. Prema rezultatima istih anketa, očekuje se povratak proruskih i antievropskih konzervativaca u parlament, u vidu koalicije Demokratske stranke Srbije i pokreta Dveri, kao i Srpske radikalne stranke (SRS), koju predvodi skorašnji haški oslobođenik Vojislav Šešelj. Kriza je izgleda uticala na uspon desnice, stvorivši pogodnu klimu za ponovno raspirivanje mržnje na ovim prostorima. Kontinuitet trvenja na relaciji Beograd-Zagreb-Sarajevo, kao i Beograd-Priština, ne obećava stabilizaciju odnosa u regionu, uprkos Vučićevom nastojanju da sebe predstavi kao istinskog regionalnog pomiritelja.
Prošlost koja (ne) proganja?
Političar koji je izašao ispod Šešeljevog šinjela, i uz sadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića bio njegova desna ruka, devedesetih je pretio “Muslimanima“, “ustašama”, “Šiptarima”; bio je ministar informisanja u vladi Slobodana Miloševića i učestvovao u donošenju zakona zbog kojih su neki novinari izgubili živote; lepio je po Novom Beogradu plakate sa natpisom “Bulevar Ratka Mladića” itd., sve dok jednog dana 2008. godine nije radikalski dres zamenio novoformiranim naprednjačkim, deklarativno se odrekao nacionalizma i velikosrpskih pretenzija, te krenuo put Evrope, koja ga je naravno zdušno prihvatila. Tako se nametnuo kao Evropejac desne provenijencije, ali i autoritarni vladar po potrebi, tj. jedini dostojan branitelj sprskih nacionalnih interesa po svaku cenu.
Vučić je iskoristio moć koju trenutno poseduje i sam sebi oprostio zločinačku politiku i ratove iz devedesetih. Pored toga, oslobađajuća presuda Šešelju u Hagu može da se tumači kao nagrada za Vučićevo poslušničko sprovođenje neoliberalnih mera “štednje”. Oslobađanje lidera radikala ne samo da je pružilo legitimitet velikosrpskoj politici, već su kompletna zbivanja iz devedesetih svedena na nivo standardne politike, a Šešelju nije trebalo mnogo vremena da u javnom diskursu ponovo zaoštri potpirivanje međunacionalne mržnje. U tom kontekstu, Vučićevo delovanje kao bivšeg Šešeljevog bliskog saradnika u ratnom huškanju i šovinizmu biva oprano, a nagrada za današnju poslušnost je amnestiranje od strane Evrope. Nadovezujući se na to, ne treba da čudi što je fokus Šešeljevih javnih nastupa, od povratka u zemlju iz Haga, uglavnom usmeren na kritikovanje predsednika Tomislava Nikolića, dok su kritike upućene Vučiću, kada se dese, uglavnom sporadične i minorne.
Zbog izricanja oslobađajuće presude Šešelju, ali i ostalim optuženicima sa ovih područja, Haški tribunal ne samo da nije uspeo da pomiri narode Balkana, već je dodatno osnažio nacionalizme na ovim prostorima, pogotovo u periodu nakon 2000. godine. To se jasno vidi na skupovima podrške bivšim generalima i ratnim zločincima, ali i skupovima ultranacionalističkih i ekstremno desničarskih organizacija, kao šta je poslednji održani “Marš sećanja”,1 navodno organizovan radi obeležavanja sedamnaestogodišnjice NATO bombardovanja.
Stanje u regionu
Prošlogodišnji incident prilikom posete Srebrenici u domaćim visokotiražnim tabloidima okarakterisan je kao pokušaj atentata na premijera Srbije. Srpski visoki politički zvaničnici nisu se tu zaustavili. Predsednik Nikolić je istakao: “Aleksandar Vučić je napadnut zato što je predstavljao Srbiju”, dok je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik rekao: “Napad na premijera Srbije Aleksandra Vučića, napad je na srpski narod”, što je ponovni pokušaj potiskivanja krivice za počinjene zločine tokom građanskih ratova, uz predstavljanje srpskog naroda kao žrtvenog, a čija je najveća žrtva upravo premijer Srbije.
Naoružavanje Hrvatske novim raketnim sistemima u Srbiji protumačeno je kao potencijalna pretnja, a problemi na graničnim prelazima Srbije i Hrvatske nisu nikako mogli biti drugačije predstavljeni u domaćim medijima no kao “carinski rat“, u kom smo, po rečima predsednika vlade Srbije, “mi” pobedili. Poslednje “očekivano spoticanje“, kako kaže premijer Vučić, dogodilo se nakon odluke Zagreba da stopira otvaranje poglavlja 23 u pregovorima o priključivanju Srbije EU.
Dok Dodik na Palama otvara studentski dom nazvan po Radovanu Karadžiću promovišući se u zaštitnika srpstva, nakon izricanja presude Karadžiću i negodujuće reakcije Beograda, u kojoj se brže-bolje stalo u zaštitu Republike Srpske, uz ponovno isticanje da su “Srbi žrtve”, opet su se pogoršali odnosi sa BiH. Član predsedništva BiH Izetbegović izjavio je da pravni stručnjaci BiH analiziraju presudu bivšem predsedniku Republike Srpske kako bi utvrdili da li ima novih elemenata “za pokrenuti reviziju postupka po tužbi za agresiju i genocid”, na šta je Vučić groteskno replicirao sa: “Srbija u Sarajevu nema partnera za mir”.
Evropa (ne) voli nacionalizam?
Doniranje pet miliona evra Srebreničkoj opštini kao formalan dokaz navodne političke katarze, sasvim dovoljan evropskim tehnokratama, je u stvari jeftin i uvredljiv manevar pokušaja kupovine titule pomiritelja. Zato pored upornog insistiranja na odricanju od prošlosti tokom javnih obraćanja u nastojanju da sebe predstavi kao nekog ko je raskrstio s prošlim političkim životom – uz sadašnje težnje i zalaganja za regionalnim pomirenjem – jednostavno ne ulivaju poverenje, jer se Vučić u praksi sam demantuje svojim postupcima.
Vučićevo sadašnje propagiranje politike neutralnosti, koju je vodila i prethodna vlast, u situaciji kada je zemlja na poziciji između dva imperijalna centra (Brisela i Moskve), nije ništa drugo do neprestano pravljenje prilika za izvlačenje koristi domaćih političkih i biznis elita od pomenutih centara moći, a sve zarad “interesa nacije”. Zauzimanje Rusije za pomoć Srbiji oko (ne)priznavanja nezavisnosti Kosova je ništa drugo do ostvarivanje njenih geostrateških ciljeva radi boljeg pozicioniranja na Balkanu, kao i izgradnje gasovoda “Južni tok” (privremeno stopiran).
Uživanje pune podrške Zapada nedvosmisleno potvrđuje da se aktuelna politika vlade zasniva upravo na podređenosti kapitalu i stranim interesima, gde je nacionalizam poprilično efikasan instrument u ostvarivanju imperijalnih ambicija velikih sila, ali i domaćih elita koje im služe. Jer, sve dok se po diktatu poslušnički štiti kapital i slobodno tržište, neće izostajati neretke pohvale od strane evropskih tehnokrata na račun uspešnog sprovođenja reformi, što ukazuje da Evropa dozvoljava nacionalistička previranja ukoliko je to u njenom interesu.
Pomirenje ili “pomirenje”?
Vučić ni u kom slučaju ne može da se smatra pomiriteljem, za početak jer njegova vlada ne podstiče npr. održavanje komemorativnih skupova koji bi nastojali da suoče javnost sa ratnom prošlošću, dok se s druge strane osuđivani generali dočekuju iz Haga kao heroji. No, možda manje očigledno, ekonomska politika “štednje” i neoliberalnog restrukturiranja, vođena pod pritiskom međunarodnih finansijskih institucija i EU, zapravo perpetuira međusobno nadmetanje svih (dužničkih) zemalja regiona. Kako smo videli, ekonomsko nadmetanje se i dalje često preliva u “nacionalno”.
Politika pomirenja balkanskih naroda podrazumevala bi ne samo utvrđivanje svih zločina uz procesuiranje i osudu svih ratnih zločinaca, kojima bi sudili domaće demokratski formirane komisije i sudovi, bez uplitanja stranih faktora, nego i propitivanje uzroka ratova devedesetih, ekonomske i geopolitičke interese EU, te interese političkih elita formiranih u novonastalim državama nakon raspada SFRJ. U tom smislu, Haški tribunal je samo instrument čije su presude u osnovi kalkulacije za održavanje statusa quo u regionu, dok su sve regionalne vlade na svoj način “nastavljači” nacionalističkih i ratno huškačkih vlada devedesetih.
Trenutna stranačka ponuda na političkoj sceni Srbije pokazuje ozbiljan nedostatak ideološke različitosti, jer aktuelna raznovrsnost politički istog ne uliva poverenje u prevazilaženje nacionalnih trzavica – pa ni svih drugih problema. U toj situaciji, sigurni pobednik Aleksandar Vučić sa svojim lažnim političkim katarzama nastavlja da služi kao normalizator permanentne napetosti na Balkanu. Zapravo, on je traženi profil političara koji je u isto vreme garant lake zapaljivosti tinjajućeg nacionalizma, uz servilnost imperijalnim pretenzijama, koje se na Balkanu često lome kao lažne dihotomije Istoka i Zapada.