Početak gradnje tržnog centra u kontekstu predizborne kampanja u Srbiji bio je povod za euforične najave skorog dostizanja Zapada i izlaska iz balkanskog provincijalizma. No ispunjenje srednjeklasnih snova ima svoje posljedice, kako one ekonomske za oslabljenu domaću proizvodnju, tako i one političke za Srbiju i regiju.
Polaganje kamena temeljca za robnu kuću švedske kompanije Ikea bilo je strateški i simbolički važno mesto u predizbornoj kampanji srbijanskog premijera Aleksandra Vučića i njegove Srpske napredne stranke. “Nema investitora koga smo duže čekali. Prethodnih devet godina mnogi političari i vlade su pričali o Ikei, ali ova vlada je uspela da je dovede”, izjavila je tom prilikom Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva. U predizbornoj kampanji u kojoj kao da su se i vlast i opozicija utrkivale u plasiranju apstraktnih, nedorečenih i apolitičnih programa i slogana, Srpska napredna stranka, verovatno u pokušaju da se približi ionako oslabljenoj glasačkoj bazi tradicionalne građanske struje – Demokratske stranke, nastojala je da se dodvori srednjeklasnom snu o navodno uređenom, civilizovanom, bezbrižnom životu nalik onom u Evropi, nasuprot čemu stoji balkanska svakodnevica utemeljena na niskom standardu, korumpiranim i neefikasnim institucijama, nacionalnim sukobima i političkim skandalima. U tom ključu, važna predizborna poruka bila bi da privlačenje investitora i dolazak renomiranog evropskog brenda u Srbiju znače završetak tranzicije i ostvarenje sna o pristupanju Evropskoj uniji.
Entuzijazam kojim je 14. aprila propraćeno postavljanje ovog kamena, za srbijansku elitu i njihove evropske saveznike – kamena temeljca, a za domaću privredu kamena spoticanja, trebalo je da zamaskira činjenicu da je u pitanju paradigmatičan tranzicijski scenario; domaća proizvodnja uništava se do temelja, zbog čega se investicije stranog kapitala, podržane ogromnim subvencijama za otvaranje skromnog broja radnih mesta sa minimalnim zaradama i nepodnošljivim uslovima rada, predstavljaju kao mesijanski čin. Narativom o približavanju evropskom standardu, koji se, posebno u slučaju Ikee, ostvaruje jedino na identitetskom ali ne i na materijalnom nivou, trebalo bi da ućutka sve prigovore na račun deindustrijalizacije (kao mehanizma uništavanja konkurencije) i povećane eksploatacije, iz kojih se interes stranih investitora uglavnom sastoji. Kada se rasprave sa identitetske ravni, pri čemu se prisustvo prepoznatljivih evropskih brendova tretira kao civilizacijska norma, svedu na ekonomsku razinu, suštinski argument u prilog politke privlačenja investicija ostaje onaj o otvaranju novih radnih mesta.
Visoka cena investicija
Naime, Ikea u Beogradu otvara robnu kuću u kojoj će se zaposliti oko 300 radnika. No, proklamovanu korist u vidu novootvorenih radnih mesta neophodno je posmatrati u kontekstu decenijskog urušavanja postojeće drvne industrije, koje će, po svemu sudeći, otvaranje Ikeinih prodavnica dovršiti. Prema podacima sa sajta Privredne komore Srbije, 90% industrije nameštaja i obrade drveta je u privatnom vlasništvu; više od dve trećine svih preduzeća koja posluju u ovoj oblasti bavi se obradom drveta, a nešto manje od jedne trećine proizvodnjom nameštaja. Nekadašnji giganti drvne industrije odavno su pozatvarani, a jedina fabrika koja, još uvek u javnom vlasništvu, (bez)uspešno preživljava tranziciju i pravi nameštaj jeste Ikein sadašnji partner na jugoistoku Srbije – Simpo.
Primoran da sledi uputstva tranzicione dramaturgije, Simpo, fabrika iz Vranja koja je davne 1963. godine započela sa svega 300 radnika, a 2013. brojala preko 4000 radnika, neprekidno se nalazi na ivici odlaska u stečaj, pri čemu je najveći deo non-core businessa, pretežno koncentrisan na obradu drveta, odavno privatizovan. Proizvodnja nameštaja, osnovna delatnost ovog preduzeća, periodično se zaustavlja i obnavlja, a (predizborna) strategija vladajuće partije praktično se svodi na sporadično davanje subvencija za ponovno uspostavljanje proizvodnje, uz obećanje da će država učiniti sve da pronađe adekvatnog investitora, zahvaljujući čemu bi Simpovi proizvodi trebalo da se, zbog nižih troškova proizvodnje, učine konkurentnijim na evropskom tržištu.
Ovakva slika devastirane industrije nameštaja i obrade drveta – velike fabrike u javnom vlasništvu koje su zapošljavale hiljade radnika ugašene su, privatizovane, rasparčane, zamenjene privatnim, malim i srednjim preduzećima, koja u proizvodnji ne mogu da konkurišu inostranim brendovima – savršeno se uklapa u koncept “privlačenja investitora”. Očekivano bi bilo da će pompezno proslavljen Ikein dolazak u Srbiju rezultirati gašenjem jedinog domaćeg brenda nameštaja – Simpa, usled nemogućnosti da konkuriše Ikeinim cenama i renomeu, te da će od nekad uspešne i razvijene industrije nameštaja preživeti nekoliko prerađivača drveta, od kojih će strani proizvođači kupovati materijal za proizvode koje će plasirati na evropkom i srpskom tržištu. Tu se jasno očituju siledžijska logika i cinizam obećanog prosperiteta. U sprezi sa krupnim kapitalom iz inostranstva političke elite onemogućavaju uspostavljanje proizvodnje u nekad uspešnim preduzećima, oko kojih je često koncentrisan razvoj čitavih okruga, a zatim otvaranje novih radnih mesta, uz prećutkivanje nehumanih uslova rada, u okolnostima vešto orkestrirane, višedecenijske devastacije privrede, proglašavaju trijumfom racionalne i održive ekonomije.
Snovi regionalnog lidera
Slučaj Ikee važan je i kao simbolički supstrat političkog imidža srbijanskog premijera Aleksandra Vučića. Ključni slogan njegove kampanje – Budućnost u koju verujemo – zapravo je jezgrovita referenca na njegovu racionalu, kvazimirovnu, proevropsku orijentaciju, nasuprot kojoj stoje regresivne sile oličene u onima koji bi, kako je predsednik vlade u predizbornoj kampanji neumorno ponavljao, “da nas vrate u prošlost”. U tom diskursu investicije se predstavljaju kao ključni faktor u prevazilaženju balkanske prošlosti i postizanju evropske budućnosti, a Aleksandar Vučić kao dosledni zagovornik pragmatičnih i utilitarnih tj. evropskih vrednosti, a time i kao čuvar stabilnosti u regionu. Jasno je da se poruka koju srbijanski premijer želi da pošalje mora čitati u kontekstu jačanja desnice i etnonacionalističke retorike, specifično u Srbiji i Hrvatskoj, ali i drugde na Balkanu. Dok se drugi bave neplodnim otvaranjem rana iz prošlosti i apstraktnom ideologijom, mi se bavimo konkretnim rešenjima i za to nas Evropska unija nagrađuje – ovim rečima mogle bi se sažeti ključne poente na kojima Vučić gradi svoj identitet najmilijeg evropskog đaka.
No, upravo je podsticanje konkurentnosti, od koje je ekonomska i politička praksa Evropske unije neodvojiva, ključna prepreka na putu regionalne saradnje, koja bi načelno mogla biti najlogičnija alternativa evrointegracijama kao produbljivanju veze između dužničkih ekonomija na balkanskoj periferiji i centra, kome takav zavisni položaj balkanskih društava odgovara. Nacionalizam u bivšim jugoslovenskim republikama više se ne oslanja na mit o barbarogeniju već postaje integralnim delom proevropske retorike u vidu takmičenja u postizanju neophodnog civilizacijskog standarda za približavanje Evropi. A otvorenost za interese evropskih investitora u tom je diskursu ključni parametar civilizovanosti. Takođe, dok god (među)etničke tenzije podstiču zavisnost slabijih ekonomija spram evropskog centra, te omogućavaju neometanu invaziju krupnog kapitala, evropske tehnokrate će nacionalističke izgrede osuđivati sporadično i isključivo deklarativno.
“Liderstvo u regionu” meri se odanošću interesima stranih investitora, te služi kao sredstvo za uspostavljanje lokalne verzije hijerarhijskog odnosa između jakih i slabih ekonomija Evropske unije, o čemu simbolično svedoči i Vučićeva izjava prilikom postavljanja kamena temeljca za Ikeinu robnu kuću – “mi ćemo se potruditi da otvorimo još jednu robnu kuću u Nišu, da bude bliže Skoplju, a možda i u zapadnoj Srbiji da bude bliže BiH”. No, čini se da je cena evropskog identiteta, kako to razotkrivaju primer Ikee i dugoročne posledice po srbijansku privredu koje će ove nove investicije imati, za jednu perifernu dužničku ekonomiju isuviše visoka.