Prema svemu sudeći, džentrifikacijski procesi u Beogradu ušli su u novu fazu, već viđenu u brojnim svjetskim gradovima koji su prošli takav tip urbane transformacije posljednjih decenija. No, zbivanja u kvartu Savamala, oličena u ljudima s “fantomkama” koji ruše objekte i zastrašuju građane, pokazuju da prijelaz u novu fazu ne teče onako glatko kao u nekim drugim primjerima gdje je kultura do samog kraja odradila ulogu društvenog lubrikanta za unosne investicije. Baš zato je cijela ekonomska logika prilično razvidnija.
Napisi o “fantomkama u centru Beograda” već dve sedmice pune srpske medije. Prve vesti nastale su na osnovu navoda svedoka, putem društvenih mreža i izveštaja alternativnih medija, o tridesetak ljudi sa fantomkama preko glave, koji su obezbeđivali rušenje objekata u centru prestonice, u kvartu Savamala, nedaleko od Glavne železničke stanice. Sa opasnim oruđem u rukama, “fantomi” su, prema izjavama očevidaca, presretali građane, pretili im i terali ih sa lica mesta, pa čak i vezivali, štiteći bagere koji su rušili privatne objekte.
Verovatno se malo ko iznenadio kada je čuo na kom mestu se događaj odigrao, a još manje je bilo začuđenih nad političkom igrom koja je usledila. Tokom prebacivanja loptice odgovornosti između gradonačelnika, gradskih službi, policije, tužilaštva i stranaka na vlasti s jedne, a poverenika i zaštitnika građana, stranaka u opoziciji i duhovitih aktivista s druge strane, nagađalo se o tome ko je naručio rušenje, špekulisalo da li su objekti bili predviđeni za rušenje ili ne, da li je u svemu učestovao i Grad, i zašto policija i gradske službe nisu reagovale… U međuvremenu se ništa konkretno nije saznalo, ali jedino što svi komentatori događaja tiše ili glasnije pretpostavljaju jeste da rušenje ima veze sa planiranim urbanističkim promenama Savamale zarad izgradnje “Beograda na vodi”, velikog džentrifikacijskog projekta aktuelne vlasti.
Noćas se Beograd džentrifikuje
Veza misterioznog rušenja i “Beograda na vodi” nije dokazana, a u nekim se izjavama zvaničnika odlučno negira, no argumenti za džentrifikaciju, naprotiv, neprekidno se iznose u javnost, iako je njihova ubedljivost jednako fantomska. Argumenti su deo standarnog repertoara odbrane kapitala od tobožnje radničke razmaženosti: u prvi plan se iznose direktna strana ulaganja, nova radna mesta i povećanje BDP-a, zarad kojih, na bednoj periferiji kapitalizma, manje privilegovani među nama treba da hrabro trpe i postojano ćute. (Iste ideje, u slučaju nedavnog štrajka radnika fabrike “Jura” u Leskovcu, zastupao je i sam premijer Vučić.) Argumenti se uporno ponavljaju, iako od svih obećanih blagodeti većina građana uglavnom vidi šut i bagere, dok su za radnike rezervisani palice, lanci i pelene.
No, “džentrifikacija”, kao uobičajeni naziv za proces povećanja ekonomske vrednosti gradskih kvartova – izmenama u arhitekturi, urbanističkom planu i socijalnoj strukturi stanovnika – kojom se vrši alokacija resursa i akumulacija kapitala, poznat je i naširoko analiziran fenomen. Na primeru Beograda, o džentrifikaciji se kritički relativno često pisalo s levih pozicija, uglavnom u vezi sa “Beogradom na vodi” i Savamalom. Fokus većine tih tekstova bila je, međutim, centralna uloga kulture i umetnosti u promeni imidža kvarta, te u zataškavanju neugodne istorije privatizacija i radničkih borbi tokom preuzimanja društvene svojine u procesu restauracije kapitalizma u Srbiji.
Kritička oštrica u nekoliko tekstova bila je s pravom usmerena ne samo na posledice takvog prekrajanja grada u vidu veće klasne nejednakosti, socijalnog inženjeringa, prisvajanja javnih prostora i manje dostupnosti grada većini građana, već i na konfliktne klasne i ekonomske odnose unutar same kulturno-umetničke scene koja je postala saučesnik u ovoj igri “Monopola”. Tako se u tekstu Ivana Zlatića i Noe Treister može naći analiza uspona firme “Mikser House”, kao brenda koji je postao sinonim za privatno preduzetništvo u kulturi, a jednako je učestvovao u privatizaciji društvenih preduzeća i tzv. revitalizaciji Savamale putem “useljavanja kulturnih sadržaja u bivše poslovne prostore opustošenih društvenih preduzeća”. Vida Knežević se, pak, bavila ideološkom ulogom “menadžera u kulturi”, njihovom manipulacijom umetničkim radom prekarnih umetnika i volontera, te preuzimanjem kritičkih glasova nezavisne scene zarad kreiranja ideološkog paravana kojim se prikrivaju procesi eksploatacije u promeni vrednosti gradskog jezgra, dok se Danilo Prnjat odvažio da preispita klasnu dinamiku i prikrivenu klasnu hijerarhiju unutar same nezavisne kulturne scene.
Od karnevala do krupnog kapitala
U međuvremenu, pod sloganom art menja kvart, Savamala zaista je postala popularna “boemska” četvrt, mesto za provod i naviku na noćni život, gde izlazak jeste nešto skuplji, ali i dalje pristupačan i “isplativ”, naročito za mlađu srednju klasu, kvart čija se ekonomija, pod vođstvom “malih privrednika”, zasniva na ugostiteljstvu i turizmu, a čije naličje su radnici na crno, afektivni rad, izbegavanje poreza… Osim toga, uspeh privatnog preduzetništva u kulturi Savamale umnogome je rasteretio gradske i državne institucije organizovanja kulturnog programa – tako se ogroman broj popularnih i isplativih rok koncerata pre “revitalizacije” Savamale realizovao u Domu omladine Beograda ili Studentskom kulturnom centru, koji su potom ostali bez znatnog dela tog kolača, ali i, što je zapravo veći gubitak, simboličnog kapitala, te svoju dublju vezu sa omladinom i studentima održavaju uglavnom na nivou naziva i istorije. Budžetskim institucijama tako je na srcu ostao još samo kamen optužbi za koncepcijsko tavorenje, parazitizam i nepotističko zapošljavanje, dok su privatnici u kulturi dobro zarađivali, a publika svejedno punila kafiće i koncertne sale u Savamali. Činilo se da su s te strane svi zadovoljni.
Međutim, bageri za izgranju solidne baze ubrzo su uklonili privremenu nagradnju. Nakon fantomskog rušenja u Savamali, usledilo je legalno rušenje i iseljavanje “Miksališta”, jednog od projekata pomenutog “Mikser Housea”, ovaj put po zakonu i pod nadzorom gradskih službi. Pažljivi pratioci noćnog života u Beogradu mogli su primetiti i da se nezavisna kultura i umetnost, i s njima povezano ugostiteljstvo, iz Savamale već neko vreme sele na drugu stranu brda, u Cetinjsku ulicu nedaleko od Skadarlije, tradicionalne “boemske četvrti” u gradskom središtu. Nekoliko klubova niklo je u ruiniranim prostorijama na mestu nekadašnje pivare Beogradske industrije piva (BIP), oko koje se, inače, poslednjih sedam-osam meseci vodi borba radnika, malih akcionara i države zbog proglašenja stečaja, koji se takođe povezuje sa “Beogradom na vodi”.
Iz svega toga čini se razvidnim da se jedna faza akumulacije kapitala u procesu džentrifikacije bliži kraju, i da u ovoj fazi nema više mesta za cool mesta i sitan obrt malih preduzetnika, već da je vreme za ozbiljnije i agresivnije igrače. Beslovesni karneval kulture izvršio je svoju misiju, svesno ili nesvesno, i sada se premestio na drugu livadu – do novog stečaja, fantomki i bagera.
Novac ne spava ako grad ne spava
U beogradskom slučaju džentrifikacije i urbane transformacije nema mnogo toga što nije viđeno u neslavnim epizodama drugih evropskih gradova. Zadnjih godina najupadljiviji primer svakako je agresivna politika urbane transformacije Istanbula, koju sprovodi predsednik Erdogan, a u čiju svrhu je nedavno najavljeno rušenje 6 miliona kuća. Ceo projekat prate nebrojene optužbe za korupciju, izbegavanje zakona i zaobilaženje demokratskih procedura, te kritike vodećih organizacija arhitekata za urušavanje kulturnog nasleđa Istanbula, ekološku katastrofu i uništavanje mogućnosti održivog razvoja grada.1 Pre petnaestak godina, u Budimpešti je počeo trend “kafića u ruševinama” (romkocsma) u Jevrejskoj četvrti, ispod kog je sporo tekao proces džentrifikacije, dok je uloga kreativne klase u urbanoj transformaciji možda najintrigantnija u berlinskom Kreuzbergu. Kontroverzan primer je i Rim, gde su od 1993. do 2008. centrističko-leve vlade sprovodile projekat Modello Roma, koji je imao dva cilja – s jedne strane, da poveća učešće građana u razvoju grada aktivacijom civilnog sektora, decentralizuje grad osnaživanjem “kvartovskih kultura” i načini ga “policentričnim”, a da, s druge strane, putem podsticaja malih i srednjih preduzeća podstakne ekonomiju i učini grad “kompetitivnim”. Nije teško pogoditi koji od dva cilja je na kraju postao važniji i pojeo onaj prvi i njegove plemenite namere.
Scenariji u svim tim slučajevima zaista imaju nešto zajedničko. David Harvey još krajem 1980-ih branio je tezu, imajući u vidu pre svega velike gradove u razvijenom/kasnom kapitalizmu, da se urbane transformacije od sredine 1970-ih više ne odigravaju po “menadžerskom modelu”, koji podrazumeva centralno planiranje i konfliktnu dinamiku između radnika, građana, investitora, gradskih menadžera i državnih birokrata oko pitanja “ko i kada dobija gradske resurse?”, već po znatno složenijem “preduzetničkom modelu”, čije su ishodište građevinski sektor i finansijski kapital, ali do kog se u praksi dolazi korak po korak, putem javno-privatnog partnerstva, podsticanja lokalnih inicijativa i inovativnih preduzetnika, međugradske konkurencije, klasne raslojenosti prema krajevima grada… U takvoj konstelaciji, klasni sukobi izmeštaju se iz proizvodnje i podele rada u potrošnju, a kultura, “gradske atrakcije” i životni stilovi služe da te sukobe prikriju i ublaže.
S tim na umu, mogla bi se postaviti hipoteza da je završetak prve faze džentrifikacije u Beogradu upravo prelomni trenutak tranzicijske logike u Srbiji. Reč je svakako o kulminaciji menadžerskog modela upravljanja gradovima, kada stranački prvaci i državne birokrate odlučuju kome će od investitora i vlasnika kapitala podeliti javne resurse i ko će se koliko “ugraditi” u tom poslu. Istovremeno, međutim, odigrava se i prvi čin preduzetničkog modela, mnogo perfidnije igra kapitala, koja u svoju kompetitivnu logiku lako uvlači uspešne menadžere u kulturi, lokalne umetničke i privredne inicijative, udruženja građana, inovativne poduhvate “socijalnog preduzetništva”, pa čak i naizgled subverzivne akcije kojima je cilj da se suprotstave džentrifikaciji. U takvim okolnostima, vreme između žurke na ruševinama nekog bivšeg društvenog preduzeća i iznenadne pojave bagera i batinaša sa fantomkama – sve više će se skraćivati.