Sljedeće bi se godine trebali održati redovni predsjednički izbori u Srbiji. Iako je riječ o funkciji bez prave političke moći, izbor novog predsjednika eventualno bi mogao poremetiti hegemoniju koju je Srpska napredna stranka uspostavila proteklih godina. No potraga za mogućim nasljednikom Tomislava Nikolića se i vladajućima i opoziciji pokazuje kao zahtjevan zadatak.
Pre nego što se prašina od drugih vanrednih parlamentarnih izbora u proteklih par godina slegla, predsednički izbori 2017. godine postali su aktuelna tema u medijima. Trijumfalni ulazak nacionalističke desnice, Dveri i Srpske radikalne stranke u parlament, kao i nedvosmislen uspeh prolibertarijanski orijentisanih tehnokrata iz Radulovićevog “pokreta” Dosta je bilo u srbijanskoj javnosti oživeli su veru u to da se odnos snaga može promeniti nauštrb vladajuće Srpske napredne stranke. Tom talasu entuzijazma može se pripisati (ne)srazmerno veliko interesovanje za spekulisanje na temu kome će fotelja na Andrićevom vencu pripasti.
No uprkos tome što je sama dinamika višemesečnog najavljivanja i odlaganja raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora ukazivala na nestabilnost unutar Srpske napredne stranke i poljuljanost njenog ugleda u biračkom telu, uprkos ulasku novih aktera u parlament, te skandalima vezanim za izbornu krađu i bespravno rušenje objekata u beogradskom naselju Savamala koje se odigralo u izbornoj noći, moć SNS-a i njenog prvog čoveka, Aleksandra Vučića, nije ni za trenutak dovedena u pitanje. U tom svetlu mnogi predsedničke izbore vide kao šansu da se unutrašnji sukobi u SNS-u, koji su najevidentniji u odnosu snaga između premijera Vučića i predsednika Tomislava Nikolića, čija je funkcija proteklih godina praktično svedena na nivo pukog dekora diplomatskih procedura, obelodane i rezultiraju podelom i raspadom stranke.
Ovakve teorije u suštini se zasnivaju na jalovoj malograđanskoj kombinatorici prema kojoj bi kadrovska nedostatnost, bahatost i “nestručnost” članova Srpske napredne stranke nužno morale dovesti do unutrašnjeg razdora, kad već nebrojeni skandali i korupcijske afere nisu donele ni ostavke funkcionera, a kamoli nestanak SNS-a iz političkog života. Dosadašnje iskustvo sve jasnije ukazuje na to da će predsednički izbori 2017. godine imati simboličnu vrednost, te da će izborna volja građana po ko zna koji put biti prekrajana i instrumentalizovana shodno interesima najmoćnije garniture vladajuće stranke.
Izvori autoriteta
Dve ključne reči u koje se politički život u Srbiji u proteklih nekoliko decenija može sažeti jesu kontinuitet i autoritarnost. Dijagnoza koju je sociološkinja Vesna Pešić ustanovila komentarišući rezultate prvog kruga predsedničkih izbora 2012. godine podjednako je validna i primenjiva i na rezultate nedavnih parlamentarnih izbora. “Glavnu ulogu u ovim izborima imale su službe bezbednosti. Sve što gledamo – njihovo je delo. Baš zato izbori nisu čista laž, nego strateški dozirana prevara, fino štimovanje rezultata i proračunato zastrašivanje stanovništva. Ono što ih je odalo je ta preciznost ručnog rada na jednoj strani, i klasično ošljarenje i arogancije pobesnele vlasti, na drugoj”, konstatovala je Pešić.
Poražavajuća dubina kontinuiteta između prethodne i sadašnje vlasti vidljiva je, između ostalog, i u tome što se glavne zamerke režimu bivšeg predsednika Borisa Tadića identičnog sadržaja i intenziteta – kontrola medija i koncentracija moći u rukama jednog čoveka – sada upućuju aktuelnom premijeru Aleksandru Vučiću. Kritike su, nema sumnje, istinite, ali tako formulisane, zasnovane na trivijalnoj psihologizaciji kojom se insinuira nekakva narodna potreba za (ne)harizmatičnim autokratom, ne uspevaju da zagrebu ispod površine. Akumulacija moći personifikovana u jednoj ličnosti, a proporcionalna akumulaciji kapitala, odnosno sposobnosti da se dovedu “strani investitori”, ogoljava fundamentalnu nedemokratičnost na kojoj su institucije neoliberalne države utemeljene.
Odatle potiču autoritarnost i Vučićevog i Tadićevog režima, što se u slučaju ovog potonjeg manifestovalo u nesrazmeri između njegovog real-političkog uticaja i predsedničkih ovlašćenja koja Ustav propisuje? Kult lidera čvrste ruke uistinu je bolest srbijanskog i drugih tranzicionih društava, ali ne zbog represivnog “kulturnog koda”, kako to često tumače Pešić i drugi glasnogovornici liberalnog svetonazora, već usled činjenice da elitama kapitalističkog centra savršeno odgovara kompradorska klasa na periferiji – poslušna spolja i autoritarna unutra. Zbog toga pojedine ličnosti figuriraju kao jezgra političkog života, što birače, empirijski posmatrano, čini pre nezainteresovanim nego bespogovorno odanim autoritetu. Drugim rečima, samovlašće i bahatost nisu kancer koji iznutra izjeda srbijansko društvo, već pre parazit koji iscrpljuje njegove resurse.
Nikolićeve perspektive
Evrointegracije i priznavanje nezavisnosti Kosova jesu ključni spoljnopolitički činioci oko kojih će se, predvidljivo, okretati retorika predsedničkih izbora, imajući u vidu da se predsednik, prilikom stupanja na dužnost, prema 114. članu Ustava obavezuje na čuvanje teritorijalnog suvereniteta, “uključujući i Kosovo i Metohiju”. Predsednički izbori 2008. godine, uoči proglašenja nezavisnosti Kosova, odigrali su se u napetoj “ili Evropa ili Kosovo” atmosferi, kada je Boris Tadić, zagovornik evroatlantskih integracija, pobedio sadašnjeg predsednika Srbije, a tadašnjeg kandidata Srpske radikalne stranke Tomislava Nikolića, nakon čega su se Nikolić i Vučić odvojili od radikalskog jezgra i osnovali Srpsku naprednu stranku. Na sledećim izborima u užem krugu su se opet našli Tadić i Nikolić, ali tada je već bilo jasno da se preuzeti evroatlantski kurs neće i ne može menjati ni po cenu interesa na Kosovu.
Rekordno niska izlaznost od oko 46% u drugom izbornom krugu 2012. naspram 70% iz 2008. godine bila je prvi indikator postepenog obezvređivanja predsedničke funkcije, što je, ironično, Nikoliću i omogućilo da se, usled dominantno proevropske klime, ne odrekne svog rusofilskog identiteta. Predviđanje rezultata predsedničkih izbora 2017. godine zasniva se na pitanju može li se scenario sa izbornim porazom i slabljenjem stranke, kao što se dogodilo sa Srpskom radikalnom strankom, kao i sa Tadićevim odlaskom iz Demokratske stranke nakon gubitka izbora, ponoviti. Drugim rečima, hoće li Vučić svoju moć u stranci iskoristiti da podrži Nikolićevu pretenziju na drugi mandat ili će pak želeti da na tom mestu vidi nekog od svojih bliskih saradnika. Već duže vreme u medijima se spekuliše da bi to mogla biti Zorana Mihajlović, potpredsednica vlade i ministarka građevinarstva.
Budući da je Nikolićeva pobeda na izborima 2012. postignuta zahvaljujući protestnim glasovima, te da je njegov ugled na istorijskom minimumu, vrlo je verovatno da će Vučić prvom prilikom pokušati da se trajno distancira i ogradi od Nikolića. Jedan od mogućih scenarija bila bi izmena Ustava, kojom bi se sa direktnih izbora prešlo na biranje predsednika u parlamentu.
Nestanak političkog sadržaja
Za razliku od 2008. godine, danas više nije moguća ni iluzija da političke elite, čak i otvoreno desničarske, žele ili imaju (adekvatnu) alternativu evrointegracijama. Demokratska stranka Srbije i Dveri su u predizbornoj kampanji znatno ublažile svoju antizapadnu retoriku, što u velikoj meri učinio i Šešelj. On je, naime, u svom huškačko-kafanskom maniru neumorno napadao Nikolića, ali ne i Vučića, štaviše. Dalje, indikativna je činjenica da dok sve opozicione stranke kritikuju vlast zbog izborne krađe i nerazrešenog incidenta u Savamali, Srpska radikalna stranka mudro ćuti, zbog čega se može zaključiti da se, sa osvojenih 8% na parlamentarnim izborima, sprema za poziciju SNS-ovog koalicionog partnera u formiranju vlade. Očekuje se da će Srpska radikalna stranka na predsedničkim izborima kandidovati Šešelja, u čemu će, kako se čini, imati zakulisnu podršku nekadašnjih saboraca u redovima SNS-a.
Potencijalnu dinamiku u kolotečinu predvidljivih kandidatura i režirane opozicije mogla bi eventualno da unese Vučićeva odluka da se sam kandiduje u želji da zagarantuje, odnosno produži kakav-takav opstanak na političkoj sceni. Ukoliko bi mu Šešelj bio protivkandidat, bila bi to krajnje farsična replika događaja iz 2008. godine. No da je predsednička funkcija u suštini počasnog karaktera, vidi se prvenstveno iz reakcija opozicije, koja s rezverom progovara o potencijalnim kandidaturama, svesna da je ipak mnogo važnije pitanje ko će biti sledeći premijer. O tome svedoči i izjava Saše Radulovića, lidera “pokreta” Dosta je bilo da “pokret smatra da je potrebno da kandidat bude nestranačka ličnost, sa velikim autoritetom i integritetom”, odakle verovatno potiču i nagađanja da je zaštitnik građana Saša Janković jedan od potencijalnih kandidata opozicije.
Ovakav pokušaj depolitizacije bazičnih političkih funkcija prirodno se uklapa u ideološki arsenal tržišno orijentisanih tehnokrata, ali je sasvim moguće da će uskoro postati preovlađujući stav, budući da, nakon demistifikacije evrointegracijskih procesa i nezavisnosti Kosova de facto, sve postojeće političke stranke u Srbiji ostaju bez ikakvog političkog sadržaja koji bi mogle da ponude višestruko izneverenim i rezigniranim biračima.