Rezultati konkursa srpskog Ministarstva kulture za finansiranje scenskog stvaralaštva očigledno predstavljaju novu, ekstremniju fazu kulturne politike, ali iziskuju i nove metode otpora zakinutih aktera. Za početak, nužno je napokon utvrditi izlišnost podjela institucionalno/nezavisno i mejnstrim/subverzivno, do sada glavnih kriterija (neuspješne) političke profilacije.
Prošlo je već više od mesec dana otkako su objavljeni rezultati konkursa Ministarstva kulture za finansiranje scenskog stvaralaštva, u oblasti pozorišta i umetničke igre, a reakcije se ne stišavaju. Umetnici i umetnička udruženja su protestovali, pisali demarše i govorili na konferencijama za štampu, ukazivali na posledice po lokalnu scenu i sukobe interesa, što je izazivalo i reakcije sa “druge strane”. Ministarstvo je naravno odbacilo pritužbe, potezalo se pitanje zavidne čaršije, i tako, svašta je bilo. Ali šta je to što je reakcije na ovaj konkurs napravilo toliko bučnim?
Prvo, njegovi uslovi i rezultati sasekli su nezavisnu scenu i njenu produkciju za narednu godinu, što posebno važi u oblasti savremenog plesa. Otprilike polovinu ukupnog godišnjeg budžeta za savremeni ples dobio je Beogradski festival igre (BFI), privatni komercijalni festival koji već godinama privlači čitav niz sponzora, i poznat je po svojim skupim i rasprodatim kartama. Istovremeno sva savremena koreografska produkcija je sasečena: od velikog broja prijavljenih odobren je samo jedan projekat koji podrazumeva proizvodnju nove predstave. Kada je u pitanju pozorište, novac za nove produkcije dobio je vrlo mali broj projekata, čiji nosioci su većinom poznata i etablirana imena.
Od “svima po malo” do velikima sve
Iz ličnog iskustva rada u komisiji za oblast pozorišta prethodne godine, znam koliko je to jedan težak, nezahvalan i đavolski posao, jer je ukupna suma novca koja se godišnje raspoređuje na projekte – popularno rečeno, kikiriki. Taj kikiriki (u protivvrednosti otprilike pola miliona evra za celokupnu godišnju pozorišnu i 150.000 evra za plesnu produkciju, festivale i gostovanja) se raspoređuje na ogroman broj kandidata, koji se ravnomerno takmiče i ukupno im je za realizaciju projekata potrebno barem pet puta više novca. Na konkurs se istovremeno se prijavljuju i za novac nadmeću i pozorišne institucije i akteri nezavisne scene, lokalne institucije kulture i najveći festivali u zemlji. Konkurs Ministarstva je tako nešto od čega živi i stvara tzv. nezavisna scena, ali i dobar deo institucionalnih pozorišta koja se zbog smanjivanja svojih budžeta, takođe okreću konkursu Ministarstva.
Poznata praksa “svima po malo”, kako se uglavnom na ovim konkursima raspoređivao novac, ove godine je radikalno ukinuta, odnosno postavljeni su donji limiti sume koja se može dobiti po projektu (pola miliona dinara za gostovanje, milion za produkciju i tri miliona za festival). Samim tim, mali projekti kojima milion dinara realno nije bio potreban, nisu ni imali šansu da se takmiče, i redom su zbrisani. Ove godine, već sa uslovima konkursa bilo je jasno da samo veliki projekti mogu da računaju na podršku države. Iza nominalne dobre volje Ministarstva da se podela para odrazi na uspešniju produkciju, krije se zapravo čist neoliberalni ideološki zahvat.
Konkurs je tako logično ishodište kulturne politike koju forsira Ministarstvo kulture, odnosno poslednji ekstremni primer toga šta se desi kad se izvođačke umetnosti izbace na tržište. Ali na tom tržištu uskoro neće biti proizvoda. Kontraverzni ovogodišnji konkurs iza sebe je ostavio opustošenu nezavisnu scenu, pre svega u oblasti savremenog plesa. Međutim, važno je napomenuti da ni nezavisnu scenu ne možemo posmatrati kao nekakvo homogeno telo, čiji akteri imaju podjednake šanse za takmičenje na konkursu, da ne kažem utakmici, po pravilima koja je ove godine postavilo Ministarstvo.
Socijalizam vs. kreativne industrije
Već letimičan pogled na rezultate pozorišnog konkursa pokazuje da su, sa nezavisne scene, sredstva dobili njeni veliki igrači, odnosno organizacije koje već imaju izgrađene biografije, infrastrukturu, simbolički kapital i visoko su pozicionirani “na sceni”. Nije pitanje da li je neko od ovih koji su dobili zaslužio da dobija pare, kao što se vodila polemika po društvenim mrežama i čaršiji. Među autorima sa pozorišnog konkursa ima ljudi sa priznatim biografijama kao i sa dugačkim stažom “društveno angažovanog” teatra, što ukazuje na to koliko je klasična podela na mejnstrim i subverzivne autore prevaziđena i neadekvatna da objasni procese u kojima se nalazimo. U celoj ovoj priči zasluga je pogrešna reč, odnosno potezanje radnih biografija zamagljuje fakat da smo se našli u neravnopravnoj utakmici u kojoj će veliki postajati još veći, a malih još malo pa neće ni biti, barem ne van domena samoeksploatacije i prekarnih poslova.
U reakcijama na konkurs ujedinila su se i umetnička udruženja i pozorišne kuće i nezavisna scena. Na širem planu, razotkrila se lažna podela između institucija i “nezavisnih”, podela koja se često prevodila u binarnu opoziciju tzv. uparloženih ostataka socijalizma i tzv. kreativne industrije. Na primeru BFI vidi se šta je prihvatljiva nezavisna produkcija, odnosno festival ili inicijativa – kroz konekcije i javno privatna partnerstva velikim i “nezavisnim” umetnicima-preduzetnicima van institucija omogućuje se sticanje simboličkog kapitala, dok oni istovremeno preko svoje “radikalnosti” i/ili “uspešne prakse” u svakoj prilici ističu koliko su institucije učmale i treba ih preuzeti i reformisati. Istovremeno, većina scene kojoj nije omogućen takav pristup resursima biće tretirana slično kao i institucije – kao marginalni paraziti koji troše državni novac. A svi zajedno, idemo na tržište čije je da odredi, šta su i koje su umetnički relevantne, korisne i uspešne prakse.
Izašli na tržište bez sopstvenog znanja
Tako se u politici Ministarstva Ivana Tasovca vidi kontinuitet sa npr. Đilasovom gradskom vladom u Beogradu – u pitanju je čitav niz godina neoliberalizacije kulture, nevidljive pre svega njenim akterima koji ili nisu videli ili su odbijali da vide razvoj ovog procesa tranzicije. Naravno, ovo ne znači da su pozorišne institucije dobro funkcionisale ili da funkcionišu, niti da su se pokazale spremnim da angažuju umetničke saradnike van svojih ustaljenih obrazaca, ali političke elite se nisu zdušno angažovale na primer na unapređenju repertoara, nego na sistemskom ukidanju uslova za rad.
Obračun sa institucijama deo je šireg obračuna sa javnim sektorom i to nije ništa novo. Dok se one izdržavaju na poslednjem minimumu sredstava, pojedinci i organizacije poput BFI predstavljene su kao primer uspešne privatne prakse, i mogu da preuzmu primat i novac, po sličnom modelu po kom je Exit festival gutao budžet za kulturu Novog Sada. I tako je kompletna scena izvođačkih umetnosti Srbije izašla na tržište, očigledno, bez sopstvenog znanja. Moguće da je jedan od razloga ovog neznanja i ideološki – deo kulturne scene, tradicionalno blizak Demokratskoj stranci, i dalje teško i sa bolnim čuđenjem prihvata činjenicu da prošla kao i sadašnja vlast sprovodi jednako pogubne prakse u kulturi. Ništa iznenađujuće, s obzirom na njihove ideološke platforme u kojima je mnogo više sličnosti nego razlika.
Mobilizacija pre svega plesne, ali i pozorišne scene uzrokovana konkursom nosi sa sobom veliki potencijal, ali njena meta ne bi smeo da ostane samo jedan konkurs. Problem se tiče koliko “nezavisne scene” toliko i institucija kulture, kao i kulturnih politika. Ovo je dobra prilika za preispitivanje podeljenosti scene izvođačkih umetnosti (zaposleni-nezaposleni/prekarni, institucije-nezavisni), i prilika da se poradi na strategijama izlaska iz tržišne utakmice koju je država počela da forsira na mala vrata, i kako da se ponudi drugačija kulturna politika za izvođačke umetnosti. I institucije i nezavisna scena, odnosno većina njih, imaju istog neprijatelja – neoliberalni kulturni model, stoga hajde da ga već jednom imenujemo pravim imenom i odredimo se u skladu sa tim. Da parafraziramo onu poznatu: progresivne politike, braćo, a ne partikularni interesi i elitizam.