Nešto slabiji uspjeh Srpske napredne stranke na proljetnim izvanrednim izborima omogućio je, zadnjih godina marginalnijim, snagama konzervativno-nacionalističke desnice da se profiliraju kao “službeni” kritičari režima. Njihova kritika socijalnih posljedica Vučićeve politike zasniva na krajnje neuvjerljivoj kombinaciji zazivanja porodičnog biznisa i ruskog kapitala. Ne samo da sitnoburžoasko pravoslavlje ne predstavlja realnu alternativu, već zauzetom političkom pozicijom intenzivno radi na ometanju njene artikulacije.
Protekle republičke parlamentarne izbore iz aprila ove godine obeležila je apolitična atmosfera, te serija frakcionašenja na desnici, ali i koaliranja, takođe zdesna, sa vladajućom, Srpskom naprednom strankom. Opoziciju i vlast ujedinio je apolitični narativ – manje politike, a više stručnih kadrova na strateškim pozicijama. Dok je opozicija u ofanzivi1, i desno-nacionalistička (koalicija Demokratske stranka Srbije i “pokreta” Dveri, Srpska radikalna stranka) i desno-liberalna (“pokret” Dosta je bilo), svoj program koncentrisala oko apstraktnih floskula o “pristojnom životu” i “odbrani nacionalnih interesa”, neuverljivo kombinujući opšta mesta menadžerske ideologije, social-liberalizma i nacional-konzervativizma, te predstavljajući režim Aleksandra Vučića kao ključnu prepreku tim ciljevima, dotle je Srpska napredna stranka igrala na kartu da je spoljna i unutrašnja politika Aleksandra Vučića jedini način za ostvarivanje “pristojne”, evropske ali i “patriotske”, Srbije.
Iako je tadašnji i sadašnji premijer Vučić izbore raspisao sa ciljem potvrđivanja vlastite moći, te sa željom da učvrsti legitimitet za novi talas antiradničkih reformi, što će nesumnjivo uključivati nastavak evrointegracija i neoliberalne ekonomske politike – nove udare na javni sektor, oštriju privatizaciju javnih servisa i nekadašnjih industrijskih giganata koji su još uvek u javnom vlasništvu – Srpska napredna stranka je, uprkos ubedljivoj pobedi, osvojila manji broj poslaničkih mesta nego u prethodnom mandatu.
“Porodični” biznis i ruski kapital
Ovaj isključivo simbolični poraz je, u sprezi sa oslobađajućom presudom Haškog tribunala Vojislavu Šešelju, te izbornom krađom, kada je navodno jedan glas nedostajao koaliciji DSS-a i Dveri da uđu u parlament, što se i dogodilo nakon pritiska na Republičku izbornu komisiju i ujedinjenog protesta nekoliko opozicionih partija, otvorio je prostor za stvaranje konzervativno-nacionalističke hegemonije nad kritikom ionako desničarske vlasti. Nacionalistički i neoliberalni režim u opozicionim parlamentarnim strankama koje se na ideološkom spektru nalaze desnije u odnosu na Vučićev SNS sada ima deklarativne kritičare neoliberalizma, koji tu ekonomsku politiku kritikuju ne iz nekakve principijelne, antikapitalističke perspektive već iz pozicije podrške malim i srednjim preduzećima, “porodičnom” biznisu, nasuprot krupnom kapitalu sa Zapada. U ovom diskursu je, razume se, geopolitičko poreklo tog kapitala veći problem od njegove inherentne težnje ka akumuliranju, zbog čega je primena socijalnih mera koje je nacionalna desnica u populističkom žaru predizborne kampanje predlagala, nemoguća.
Državotvorni konsenzus, prema kome se “nacionalni interes” ispostavlja kao kohezivni faktor u klasnim i ideološkim sukobima, predstavlja ideološko jezgro srbijanskih političkih elita od početka dvehiljaditih do danas, od Đinđića do Vučića. Sve stranke desnice u Srbiji se samoidentifikuju kao državotvorne, ali treba uzeti u obzir da je Srpska napredna stranka, paradigmatična stranka desnog centra, na ovom polju napravila specifičan iskorak. Ona je, naime, od svog osnivanja 2008., odvojivši se od Šešeljevih radikala, napravila nedvosmislen zaokret ka proevropskoj spoljnoj politici, ali nikada nije odustala od negovanja proruskih sentimenata. Time je stvorila prostor za saradnju sa marginalnim, krajnje oportunim desnim partijama, poput četničkog Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića i opskurne Srpske narodne partije osnovane tek 2014., koje evroatlantske integracije vide kao mogućnost ojačavanje spoljnopolitičkih pozicija Srbije radi pregovaranja oko Kosova.
Takođe, poklič “I Evropa i Kosovo”, koji čini okosnicu Vučićeve “zdravorazumske” spoljne politike, stavio je moratorijum na rast tvrdo nacionalističke, rusofilske desnice. Međutim, krah ove politike i kriza Evropske unije stvorili su političku klimu u kojoj je nacionalistička desnica mogla da se predstavi kao moralni pobednik, što je, između ostalog, dovelo do toga da se Dveri iz opskurne, antisistemske, protofašističke organizacije sa jakim pravoslavnim predznakom, čije je članstvo pre dve godine izlazilo u javnost sa tvrdnjama da se beogradska Parada ponosa finansira novcem predviđenim za sanaciju štete od poplava, transformišu u relevantnu parlamentarnu snagu. Ovaj identitetski zaokret omogućila je ovogodišnja izborna koalicija sa tradicionalnom strankom građanske desnice – Demokratskom strankom Srbije.
Proturječja socijalne politike desnice
Naime, temelj ove koalicije leži u evroskepticizmu, rusofilstvu i antivučićevskoj retorici. Konzervativizam i patrijarhalnu, homofobnu ideologiju Dveri ublažava “demokratski” tradicionalizam DSS-a, koji ima jako uporište među univerzitetskom i intelektualnom elitom u Srbiji. Vrlo je moguće da upravo u takvoj strukturi glasačke baze DSS-a leži jedan od razloga zbog kojeg je predsednica DSS-a Sanda Rašković Ivić podnela ostavku, budući da su određeni stranački odbori želeli da uđu u koaliciju sa SNS-om na lokalu. DSS svoj opozicioni identitet gradi upravo na intelektualizmu i “građanskom dignitetu” koji Vučićevoj stranci, kao i Dverima i srpskim radikalima nedostaje.
Politička kompromitovanost, nedostatak stručnosti glavnine SNS-ovih kadrova, te niz skandala vezanih za plagirane disertacije istaknutih funkcionera ove stranke neprekidno osnažuje ideju da je ključni problem srbijanske privrede nedostatak obrazovanih ljudi na pozicijama moći. To neizmerno doprinosi održavanju socijal-liberalnih mitova u srbijanskom društvu, u trenutku kada je na globalnom nivou postalo evidentno da se na postojeću krizu kapitalizma kao sistema zaoštrene klasne eksploatacije može odgovoriti jedino klasno osvešćenom politikom. Otuda trend da konzervativna nacionalistička desnica u Srbiji preuzima retoriku socijalne osetljivosti.
Tako poslanici Dveri tvrde da se bore za veće oporezivanje ekstraprofita u bankarskom sektoru i zaštitu prezaduženih porodica uvođenjem instituta ličnog stečaja, te osnaživanje srpskih privrednika, dok Srpska radikalna stranka, grmeći protiv stranih investitora, predlaže da se novac koji se iz budžeta izdvaja za subvencionisanje investitora podeli radnicima kako bi ovi započeli sopstveni biznis, iako ostvarenje populističkih fantazija srbijanske desnice sprečavaju sami principi slobodnotržišne ekonomije, koju desnica niti može niti želi da fundamentalno kritikuje i menja. Suštinska bezalternativnost privrednog modela koji DSS, Dveri i SRS zagovaraju očituje se u njegovom karakteru koji je podjednako neoliberalni i proimperijalistički kao i Vučićev – sa drugačijim predznakom, doduše – ruskim umesto evroatlantskog.
Šešeljeva taktika prema Vučiću
Zahtev za zaštitom domaćeg tržišta razotkriva se kao zahtev za uplivom ruskog kapitala. “Gde su Vam ruski investitori?” upitao je poslanik i lider Dveri Boško Obradović, kritikujući Vučićev ekspoze u skupštini. Pored proruskog konsenzusa, nivo ideološkog i programskog podudaranja između građanske (DSS), klerikalno-pravoslavne (Dveri) i četničko-nacionalističke desnice (SRS) uistinu je veliki.
Demografska politika koju Obradović zastupa zasniva se na najreakcionarnijoj antiženskoj i anti-LGBT propagandi, kao i na širenju moralne panike od “izumiranja” srpskog naroda. Stoga Obradović ispostavlja zahtev za uvođenjem majčinstva u kategoriju zanimanja, kao i za osnivanjem ministarstva za Srbe van Srbije. Ovoj patrijarhalnoj i etnonacionalističkoj viziji društva komplementarna je Šešeljeva velikosrpska ideologija i militantna retorika, koja umesto otvaranja ministarstva za Srbe van Srbije poziva “da vratimo ono što je naše”.
No, za razliku od doslednog istrajavanja DSS-a i Dveri u želji da se bude opozicijom, Šešeljev servilni oportunizam prema Vučiću, primetan još od njegovog povratka iz Haga, sugeriše drugačije. On, naime, pokušava da jeftine političke poene pokupi upornim vređanjem i difamiranjem Vučićevih saradnika, te pohvalama koje iz poslaničke klupe posredno upućuje Vučiću. Budući da su svi politički akteri, s izuzetkom Šešelja i Srpske radikalne stranke, pretrpeli izvesne transformacije u odnosu na svoj identitet iz devedesetih, Šešeljev u osnovi pozitivan odnos prema Vučiću zaista izgleda kao burleskna replika njegovog odnosa prema Miloševiću i ostatku Socijalističke partije Srbije.
Jaka glasačka i klimava socijalna baza
Okretanje ruskim investicijama, jačanje privatnog sektora i iredentizam predstavljaju tačke konvergencije između stranaka parlamentarne desnice u Srbiji. S obzirom da u klasno-socijalnom smislu desnica ne nudi ništa što prethodne vlasti nisu obećavale ili sprovodile, izmene Ustava, do kojih nužno mora doći usled nastavka evrointegracija tj. zbog usklađivanja nacionalnog i evropskog legislativnog okvira, predstavljaju strateški važno polje na kome će desničarska opozicija pokušati da mobiliše potencijalne birače. Već neko vreme spekulisanje da je usklađivanje srbijanskog i evropskog zakonodavstva samo povod da se promeni preambula Ustava kojom je Kosovo određeno kao sastavni deo teritorijalnog integriteta Srbije, podgrevaju izjave raznih partijskih funkcionera i pravnih eksperata.
Desnica u Srbiji ima jaku glasačku, ali klimavu socijalnu bazu. Zato ona (još uvek) nije u mogućnosti da izađe iz Vučićeve senke, jer ili teži da stupi u koaliciju sa vladajućom partijom ili svoju agendu zasniva na negiranju dominatnog političkog kursa, a sposobna je da kao alternativu ponudi veće učešće ruskog kapitala i deklarativno nepriznavanje Kosova.
No, imajući u vidu monopol koji desnica uživa nad kritikom NATO imperijalizma i evroatlantskih integracija, čija izvesnost postaje sve očiglednija, kao i legitimitet koji je desnica stekla velikim povratkom u parlament, levica ne sme da potceni njen mobilizacioni potencijal, te mora da na tu potencijalnu opasnost odgovori adekvatnom artikulacijom konkretnih klasnih politika nasuprot apstraktnim “nacionalnim” interesima.
- Demokratska stranka je, za razliku, od liberalnih tehnokrata iz “pokreta” Dosta je bilo, predvođenih Sašom Radulovićem, i nacionalne desnice, koalicije Demokratske stranke Srbije i Dveri, te Šešeljevih radikala, od pobede Napredne stranke na izborima 2012, sve vreme u defanzivnoj poziciji, budući da se nije mogla predstaviti ni kao nova ni kao sveža ili u odnosu na Vučića radikalnija politička snaga. [↩]