Nakon što je predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik najavio još jedan referendum koji izravno osporava odluke Ustavnog suda BiH, očekivalo se da će institucije “međunarodne zajednice” spriječiti njegovo održavanje. No čini se da zapadne zemlje sada prije svega očekuju intervenciju nacionalističkih, ali “prozapadnih” vlasti u Beogradu koje nastavljaju slati vrlo ambivalentne poruke. I dok je rasplet političke krize još uvijek neizvjestan, pogled na historijat odnosa Beograda i Banja Luke daje dobar uvid u sve nijanse problema.
Odnosi između Republike Srbije i Republike Srpske formalno su regulisani dokumentom koji se od 2006. godine zove “Sporazum o specijalnim paralelnim odnosima”. On je prvobitno potpisan 2001. godine, ali je nakon 2006., kada je Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) kao jedna od potpisnica prestala postojati, obnovljen. Sporazum je u Srbiji ratifikovan u Skupštini, što mu daje snagu zakona. Čak i površni posmatrači videće da su oba sporazuma potpisana posle pada Miloševićevog režima, odnosno dok je Vojislav Koštunica obavljao visoke državne funkcije. Ovo je činjenica koja ne bi smela da zavara: ovi odnosi plod nisu većeg stepena nacionalizma Koštuničine Demokratske stranke Srbije od ostalih stranaka.
Pođimo redom: Republika Srpska je proglašena u januaru 1992. godine. Parlament današnjeg entiteta činili su poslanici koji su izabrani na izborima za parlament BiH da bi ga kasnije napustili i formirali posebni parlament samo za Srbe. U početku, ovo novo telo nazvano je Skupštinom srpskog naroda u BiH. Ubedljivu većinu u ovom paralelnom parlamentu imali su članovi Srpske demokratske stranke koji su nakon prvih višestranačkih izbora u BiH formirali vlast zajedno s bratskom nacionalističkom Strankom demokratske akcije i Hrvatskom demokratskom zajednicom. Za manje od godinu dana koalicioni partneri su rasturili parlament, a nedugo zatim počeli da pucaju jedni na druge. O formiranju SDS-a i izboru njenog rukovodstva, prvenstveno do tada malo poznatog psihijatra i nešto poznatijeg pesnika Radovana Karadžića, postoje nekolike verzije. Naime, na početku se smatralo da je Radovan Karadžić, na neki način, iznuđeno rešenje, odnosno da on nije bio prva opcija za lidera u trusnim vremenima koja su dolazila.
Osnivanje SDS-a je podrobno opisano u knjizi “Balkan bluz” autorki Medine Delalić i Suzane Šačić. U ovoj knjizi se vidi da su u početku postojala dva inicijativna odbora – jedan u Sarajevu, drugi u Drvaru. U knjizi se navodi da su članovi SDS-a u Drvaru prvo popunjavali pristupnice nešto ranije osnovanom kninskom SDS-u. Ne može se prenebregnuti uloga koju je hrvatska SDS pod rukovodstvom Jovana Raškovića odigrala u stvaranju SDS u BiH, ali se takođe ne može prenebregnuti ni uloga beogradske centrale Državne bezbednosti, tajne policije, kojom su u to vreme rukovodili Jovica Stanišić i Franko Simatović. Mnogobrojni novinski članci, knjige, kao ni zapisnici sa haških suđenja nisu do kraja rasvetlili ove veze, ali da ih je bilo – u to nema nikakve sumnje. Kako bilo, Karadžić je izabran za prvog predsednika SDS-a u BiH, kojim je rukovodio do kraja rata.
Projekt koji se oteo
Ono što je važno da se istakne u vezi sa odnosima između zvaničnog Beograda i ratnih lidera bosanskih Srba jeste da taj odnos, uprkos jasnoj situaciji ko je veliki, a ko manji brat, jeste da oni nisu bili tako šematizovani i jednodimenzionalni kao što bi se moglo pretpostaviti i kao što ih veći deo javnosti doživljava. Ima nekoliko dobrih primera za to; jedan od njih je odbacivanje Vens-Ovenovog plana, jednom od mnogih propalih planova za okončanje ratnih sukoba. Ovaj plan prihvatili su predstavnici Bošnjaka i bosanskohercegovačkih Hrvata, a prihvatio ga je i Milošević. Zatim je vodstvo tadašnje SRJ, zajedno sa grčkim premijerom Konstantinom Micotakisom, otišlo na Pale da ubeđuju poslanike Narodne skupštine RS da ga prihvate, ali je ta misija bila vrlo neuspešna.
Naravno, postoje različita tumačenja ovih događaja, ali su oni u tom trenutku delovali kao težak šamar Miloševiću pred uglednim gostom iz Grčke, a na kraju i pred domaćom javnošću. Milošević je na to odgovorio “blokadom na Drini”, odnosno sankcijama Srbije prema Republici Srpskoj, a vlasti na Palama tako što su počele da koketiraju sa tadašnjom opozicijom u Srbiji. Iz tog doba potiče ono poznato solidarisanje budućeg premijera SRJ Zorana Đinđića sa Karadžićem kojom prilikom je, politička anegdota kaže, stradao jedan vo.
Đinđić i uopšteno vlasti u Beogradu nisu bile jedine koje su svoje nacionalističke politike prilagođavale situaciji. Dobar primer je Biljana Plavšić, naslednica Radovana Karadžića na mestu predsednika RS. Ona je u vreme svog ratnog entuzijazma odbila da se rukuje sa Miloševićem, zato što je, po njenom mišljenju – komunista. Za vreme ratnih dejstava isticala se kao ratna huškačica i rasistkinja, jer je, kao profesorka biologije, tvrdila da ima dokaze da su Bošnjaci biološki inferiorni. Kasnije je promenila politiku, bila je miljenica Zapada, pa je i priznala svoje učešće u zločinima, posipala se pepelom i osuđena je na zatvorsku kaznu koju je izdržala u Švedskoj.
Političke razlike
Veze između političkih partija u Srbiji i RS i danas postoje, ali je zanimljivo da nijedna partija iz Srbije nije do kraja uspela da napravi svoje ogranke u Republici Srpskoj, iako je bilo mnogo pokušaja. Razlog za to može da bude stav koji je formulisao Vojislav Šešelj za vreme rata rekavši “svi smo mi sada SDS”. Pomenuti SDS je imao svoj ogranak i u Srbiji, njega je predvodio književnik Radomir Smiljanić, ali oni su sve vreme svog postojanja bili na margini, pa su se na kraju utopili u Koštuničin DSS kolektivno mu pristupivši. Toj je stranci inače do nedavno na čelu bila Sanda Rašković Ivić, kći Jovana Raškovića (osnivača SDS-a u Hrvatskoj), koja je na poslednjim izborima ušla u parlament, a onda podnela ostavku na predsedničko mesto u stranci.
Stranačke razlike ipak nisu poremetile odnose između vlasti. Period devedesetih je obeležila Karadžićeva zavisnost od Miloševića, mada je (kao što smo videli) bilo trenutaka kada ni on nije mogao da ostvari potpunu kontrolu. Taj odnos se malo promenio u vreme Biljane Plavšić, jer se ona okrenula “međunarodnoj zajednici”, dok eru Milorada Dodika obeležavaju bliži odnosi, ali manja zavisnost od Beograda. U tom odnosu Dodik ima svoje adute: svojevremeno je agitovao za Borisa Tadića, bio vrlo blizak sa njim, pokušao da predstavi i ideološku, socijaldemokratsku bliskost sa Demokratskom strankom, ali je posle Tadićevog poraza bez problema ostao blizak Aleksandru Vučiću, koji nema ogranke svoje partije zapadno od Drine. Odgovor na pitanje zašto nema zvaničnih stranačkih odbora Srpske napredne stranke u RS bi mogao da leži u njihovoj politici. Takozvani “evropski put Srbije” nije popularna parola među Srbima u Bosni i Hercegovini.
Sada se nalazimo u specifičnoj tački u kojoj se sve protivrečnosti prelamaju kroz pitanje referenduma o “Danu Republike Srpske” na kome Dodik insistira. Taj referendum koji već mesecima drži tenziju balkanskih nacionalističkih političara, kao i za njih nadležnih međunarodnih faktora, dolazi u trenutku povećanih napetosti koje rastu već čitavu godinu, naročito posle neslavne Vučićeve epizode u Potočarima i obeležavanja dvadesetogodišnjice “Oluje”. Spirala pretnji i inata se razvija iz izjave u izjavu, iz pres-konferencije u pres-konferenciju, uprkos povremenim sastancima na kojima se izražava i razumevanje i spremnost da se problemi rešavaju. Referendum i ono što je vezano za njega dokazuju da su sve te spremnosti i poštovanja obične fraze ili mrtvo slovo na papiru.
Dejtonski ćorsokak
Taj referendum, zapravo, treba da demonstrira nezadovoljstvo Srba trenutnim poretkom stvari unutar Bosne i Hercegovine. Njegov cilj je da suspenduje nadležnost Ustavnog suda kakvu trenutno ima. Suština je, naravno, dublja od pitanja jedne institucije, a najveći problem u svemu jeste začuđujuća lakoća kojom se poništavaju godine u kojima je ostvaren kakav-takav napredak u prevazilaženju skorije prošlosti i još svežih rana. Međunarodne institucije koje su angažovane na ovim prostorima za sada bezuspešno pokušavaju da izvrše uticaj. Od Vučića se očekuje da u tome pomogne, a on, barem javno, to i pokušava. Za sada bez rezultata.
Pitanje ovog referenduma je samo još jedan odraz bezizlaznosti situacije u kojoj se nalazi u prvom redu BiH, ali i Srbija i Hrvatska povodom BiH. Ne treba zaboraviti, takođe, ni predstavnike stranih sila. Stiče se utisak da Dejtonski sporazum, na kome počiva trenutni odnos snaga, već izvesno vreme ne odgovara nikome, ni nacionalističkim lokalnim političarima, ni stranim političarima i faktorima, ali u ovom trenutku nema ni naznake da bi nešto bolje moglo da ga zameni, jer su mu trenutno jedina alternativa novi sukobi. Tako da se, paradoksalno, nacionalisti međusobno optužuju zbog podrivanja Dejtona, ali istovremeno niko suštinski ne drži do njega.
Sam Dodik je u intervjuu beogradskom Blicu početkom godine definisao svoj odnos prema BiH, rekavši da BiH određena Dejtonom “više ne postoji” i da je za Republiku Srpsku prihvatljiva samo BiH “kroz koju Republika Srpska ima karakter države”. Takođe, izjavio je da su “izmislili neku navodnu BiH koja ni na šta ne liči”. Ta depersonalizovana sila koja je “izmislila” ovakvu BiH jeste zapravo Visoki predstavnik međunarodne zajednice. Dodik o odnosima sa Srbijom kaže da Republici Srpskoj “ne dozvoljavaju da se integriše sa Srbijom u meri u kojoj to želi”. Iako je sve što je rečeno u suprotnosti sa proklamovanom politikom Vlade Republike Srbije, odgovora iz Beograda nije bilo. Istini za volju, treba reći da nema ni podrške referendumu. Sve izgleda kao da je ovaj problem ne samo nepotreban novoj-staroj Vučićevoj vladi, nego bi ga oni najradije prespavali. Jer, sve više pritisaka dolazi iz centara na koje se sadašnja politika Vlade oslanja, a nedovoljno je uticaja za sprovođenje tih očekivanja.
Neuspešna potraga za stabilnošću
Sve u svemu, dešavaju se preteća gibanja zbog nagomilanih kontradikcija ispod površine jednog zaustavljenog, ali neokončanog ratnog sukoba. Uopšte se ne postavlja pitanje da li su izmučena, opljačkana i uništena društva spremna da izdrže novi krug nasilja i rata. Ali verbalne municije ima dovoljno kod lokalnih političara i njihovih pristaša, a ni faktora sa strane ne nedostaje. Razna međunarodna tela i sama upadaju u krizu, kao što je, na primer, “Veće za implementaciju mira” koje u svom radu trpi sve posledice zaoštravanja na liniji Zapad-Rusija. Uopšte uzev, celokupna situacija je takva da sve ide u prilog huškačima i nacionalistima. A njih, još uvek, ima više nego dovoljno, sa obe strane Drine, kao i u svim entitetima. Jer, izbori su uvek tu negde, iza ugla. Ili referendum. Ili kakav nenaplaćeni račun.
Za srpske nacionaliste, one koji nisu u formalnoj vlasti, Republika srpska predstavlja utehu i adut. Utehu, zato što ostavlja utisak da rat(ovi) nisu potpuno izgubljeni u onom najsirovijem, teritorijalno-ekspanzionističkom smislu, a adut u odnosima sa “međunarodnom zajednicom” oko pitanja takozvane regionalne stabilnosti koja je postala još jedan od onih izraza bez sadržaja u vremenu u kome svako od aktera doprinosi nestabilnosti onoliko koliko može. Sada je ovaj “adut”, uticaj iz Beograda, na ispitu. Naravno, vlast i stranke koje računaju na podršku zapadnih sila moraju da poštuju integritet BiH, ali za nacionaliste Republika Srpska je “bastion srpstva”. Odnosi između Srbije i Republike Srpske samo su jedan deo balkanskog čvora koji se sve više mrsi kako vreme prolazi. Epizoda sa referendumom je samo jedna u sapunskoj operi u izvedbi nacionalista sa prostora bivše Jugoslavije. Ta serija će trajati sve dok oni koji najviše plaćaju za njeno postojanje, a to je običan svet ili narod, ne odluči da otpusti loše glumce i scenariste.