Iako proglašena uspješno održanom, beogradska parada ponosa postigla je veći interes među političarima nego javnosti i LGBT zajednicom. Dok se političari se nisu libili pokazati svoj stav, sama zajednica izignorirala je događaj, jasno pokazavši kako je naslikavanja bez političkih rješenja ne zanimaju. Unatoč tome, jasno je poslana poruka da LGBT prava apsolutno nisu politički prioritet.
U Beogradu je pre nekoliko dana održana parada ponosa pod sloganom “Ljubav menja svet”, što je ujedno poslednji događaj u nizu kojim je mirno privedena kraju ovogodišnja Nedelja ponosa. Šetnji od Trga Slavije do Trga Republike prisustvovalo je svega nekoliko stotina ljudi (znatno manje nego lane), a učešće u paradiranju uzeli su i predstavnici vlasti, međunarodnih delegacija, ali i nekoliko članova opozicije. Centralne gradske ulice bile su zatvorene za vozila, dok je kompletan događaj obezbeđivalo oko 5.000 policajaca uz helikopterski nadzor. Žurkom na Trgu Republike završena je parada, nakon čega je usledila složna konstatacija od strane organizatora i vlasti da je ovo još jedna uspešno održana šetnja u nizu. Ono što je na prvi pogled upitno u celoj priči jeste na koji način i kako se meri uspešnost ovog (državnog) Prajda?
Iako je homofobni diskurs kod šire javnosti bio u nešto manjem procentu zastupljen u odnosu na prethodne godine, konzervativna proruska desnica je svakako iskoristila zicer priliku za sopstvenu promociju u okviru “Nedelje porodičnog jedinstva“, što je svojevrsni pandan Paradi ponosa. Sada već tradicionalno u danu koji prethodi Prajdu, uz blagoslov Srpske pravoslavne crkve (SPC) održava se “Porodična šetnja” od strane klerikalno-pravoslavnog pokreta Dveri sa ciljem promovisanja “tradicionalnih porodičnih vrednosti”. Za razliku od ostalih parlamentarnih partija ideološki profilisanih desno od centra (Demokratska stranka Srbije i Srpska radikalna stranka) koji se uglavnom drže narativa da “LGBT populaciju niko ne sme da bije, ali neka rade to u četiri zida”, Dveri uvek imaju najbučniju pro-porodičnu i “anti-homoseksualnu” kampanju, posebno izraženu u periodu oko prajda. Podsećanja radi, reč je o pokretu čiji lider Boško Obradović zastupa tezu da “seksualna orijentacija nije ljudsko pravo” te nedvosmisleno dodatno targetira LGBT populaciju kako bi politički profitirao od homofobičnog glasačkog tela.
Treba pomenuti organizaciju “Porodični sabor” pod čije se okrilje okupilo desetak domaćih desničarskih, ali i ruskih organizacija, koje se većinski zalažu za uvođenje putinovskog modela, kako prema porodici, tako i prema LGBT populaciji. Njih takođe podržava SPC, a kampanjski slogan im je “Rađajte se i množite”. Nije nevažno istaći da je nakon Parade ponosa tridesetak pristalica “Srpske istinske pravoslavne crkve” protestovalo protiv te manifestacije, da bi na kraju uz crkvene pesme “osveštali” mesto na kom se održala paradna žurka.1
Depolitizacijom do partikularizacije
Kako se približavala ovogodišnja Nedelja ponosa tako su rasle trzavice i prepucavanja na relaciji između čelnih ljudi nevladinih organizacija i viđenijih aktivista. Pojedinci sa aktivističke scene uputili su oštre kritike glavnim organizatorima prajda Bobanu Stojanoviću i Goranu Miletiću, za kontinuiran porast LGBT osoba koje bojkotuju Prajd zbog ignorisanja potreba i kritika dobijenih od gej zajednice. Najdalje je otišao Predrag Azdejković, rekavši u intervjuu za list Danas kako je LGBT populacija dobila “jedno privatno preduzeće koje organizuje žurku na ulicama Beograda i koncert Nataše Bekvalac”. Ako ostavimo po strani interpersonalne sukobe unutar nevladinih struktura, probleme oko borbe za LGBT prava lako je identifikovati i spolja.
Sama zajednica je tokom cele kalendarske godine gotovo nevidljiva, osim u slučajevima kada neko od aktivista na ulici bude napadnut, pa se to provlači kroz medije nekoliko dana. Inicijativa za osvajanje javnog prostora je jako slaba, dok oblici okupljanja “u četiri zida” (radionice, treninzi, kulturni događaji itd) manje-više savršeno funkcionišu. Ako iz godine u godinu broj učesnika Prajda opada, to je više nego dovoljan signal da vertikalni pristup rešavanja ovog problema očigledno ne daje željene rezultate, jer kada na red dođe održavanje parade – što je kontroverzni politički čin u sferi javnog – izostaje podrška šireg dela stanovništva, a čemu, kao što smo se uverili, prethodi nesaradnja između organizacije i zajednice.
Zadržavanje borbe u okviru vladajuće ideologije dovodi do njene partikularizacije čiji se krajnji dometi svode na politike identiteta. Slogan “Ljubav menja svet” ima poprilično depolitizujuć ton, a sama karnevalska atmosfera karakteriše manifestaciju kao izrazito komercijalnu, te čitav događaj svodi na šetnju radi šetnje. Tu se promiče onaj momenat proširenja područja borbe i stavljanje iste u horizontalnu ravan, kako bi se ostvario emancipatorski potencijal solidarisanja sa drugim potlačenim grupama. Status potlačenog je najmanji zajednički sadržalac koji bi mogao da poveže ljude u organizovani jedinstveni front. Iz tih razloga, socijalna podređenost onemogućuje ljudima identitetsku samopotvrdu zbog konstantnog previđanja veze između klasne pozicije i predstavnika manjinskih grupa. Jer, ako neko nema novca da iznajmi stan, ne može da bude gej ni u četiri zida. U tom smislu, sadašnji Prajd reprodukuje postojeće klasne razlike.
Aleksandrov izbor
To potvrđuju u svojim izjavama i visoki predstavnici vlasti, od kojih su neki paradirali ove godine. Naime, ministarka Ana Brnabić, prva autovana osoba na ministarskoj funkciji, istakla je da ide na Prajd “kako bi pokazala da Srbija nije homofobična”, kao i da “zahtevi LGBT zajednice nisu prioritet, ali jesu važni”. Iako na prvi pogled izazivaju kontrakcije, ove izjave to nisu. Reč je upravo o tome da ljudi sa pozicija odlučivanja politički trguju LGBT pravima u zavisnosti od trenutnih interesa vlasti. A sada je u interesu odražavanje parade.
Predsednica odbora za evropske integracije Marinika Tepić je pored čestitanja uspešno održanog Prajda poručila da se “planira Deklaracija protiv homofobije”, kao i “Nacionalna strategija za borbu protiv nasilja”, koja bi trebalo da zaštiti LGBT osobe od nasilja i diskriminacije, ali i pripadnike drugih manjina. Burleskna izjava ove vrste se u najmanju ruku neozbiljno odnosi prema svim potencijalnim ugroženim grupama. Donošenje i implementiranje deklaracija ovog tipa bez jake obrazovne kampanje od početka školovanja neće smanjiti izloženost LGBT populacije, kao i nivo homofobije u društvu.
Trenutan odnos države prema LGBT populaciji, a ujedno i prema Prajdu kao takvom najbolje ilustruju reči najmoćnije političke figure u zemlji, premijera Aleksandra Vučića. Naime, on je neposredno nakon prajda rekao: “Nisam neki pristalica te šetnje, a da sam imao vremena, pre bih išao na svadbu sina Bate (Bratislava) Gašića, gde se okupilo pet puta više ljudi. To govorim kao građanin, a kao predsedniku vlade, obaveza mi je da obezbedim sigurnost svima”.
Ovom izjavom predsednik vlade postavlja distancu prema LGBT populaciji, uz jasno konzervativno pozicioniranje kako bi stavio javnosti do znanja da je u mogućnosti da stopira održavanje parade. Suštinski, on dozvoljava paradu kako bi svoju vlast Briselu i Vašingtonu predstavio kao liberalnu spram seksualnih manjina, što radi isključivo sa ciljem političkog poentiranja u sklopu dominantnog političko-ekonomskog sistema evroatlantksih integracija.
U tom kontekstu, ovakav Prajd reprodukuje vladajući neoliberalni obrazac, jer se politika organizovanja svake godine oslanja na pomoć države kako bi se održala šetnja, a uspešnost šetnje određuje po tome da li je neko pretučen od strane ekstremista ili ne. Izvođenjem jakih policijskih snaga na ulice vlast demonstrira moć kako bi ujedno zaplašila svaku potencijalnu pobunu. Zato je važno postaviti pitanje kakav nam je prajd potreban u budućnosti. Upravo ovde se otvara ogroman prostor za intervenciju levice i formulisanu političku strategiju u kojoj borba za LGBT oslobođenje nužno mora biti neotuđiva od borbe za elementarnu jednakost.