Micanje države iz medijskih kuća u Srbiji trebalo je, prema novinarskim nadama i predviđanjima, konačno osigurati preduvjete za razvitak kvalitetnog novinarstva i održivih medija. No, naivna vjera u tržišnu meritokraciju nasukala se, po tko zna koji put, na hridi kapitalističke realnosti.
Srpska medijska elita, istraumizirana vladavinom Slobodana Miloševića, već više od 20 godina zagovara privatizaciju u medijima u nadi da će pluralizam informacija, sloboda u izveštavanju i sveopšta briga za javni interes procvetati u izvedbi nekakvih ideal-tipskih novinara izniklih iz udžbenika žurnalizma. Vođeni zovom liberalne demokratije i tranzicionim narativom o “pristojnom društvu” sa Zapada, novinarska struka usvojila je trzišni diskurs precizno sažet u dogmatskom stavu profesora radijskog novinarstva Radeta Veljanovskog da je “status javnog preduzeća najgori status za jedan medij“.
No, 15 godina nakon famozne “Petooktobarske revolucije” i “pravog” početka tranzicije (iako je tranzicija počela i pre dolaska Miloševića na vlast), diskurs deregulacije vratio se kao backstabbing bumerang, doprinoseći – gle čuda! – neželjenoj “komercijalizaciji, tabloidizaciji i snižavanju kredibiliteta informativnih medija, smanjenja udela analitičkog i istraživačkog novinarstva… i poštovanja etičkih standarda”, kako kaže istraživanje Medijske opservatorije za jugoistočnu Evropu. Nakon poslednjeg talasa privatizacije koji je počistio lokalne medije, doveo do otkaza preko 1000 zaposlenih i državno-partijsku kontrolu medija transformisao u tržišno-partijsku kontrolu, mučeni novinarski esnaf lišen konceptualnog oslonca, ostao je u situaciji da više nema koga da krivi za ovakvo stanje – naime, i država i tržište su ga “prodali”.
Naravno, kao i obično, stvari su mnogo složenije od puke dihotomije tržište/država, jer se kontrola medijskog polja odvija kroz sinergiju međusobno povezanih koncentričnih obručeva oglašivača, privatnih vlasnika medija i partija na vlasti, čineći tradicionalnu brigu o javnom interesu prekarizovanog novinara u istoj ravni težine sa cirkuskim akrobacijama gutanja vatre, žongliranja otrovnim zmijama i preskakanja bodljikave žice – istovremeno.
Privatizacija i nevidljiva ruka (vladajuće stranke)
U Srbiji je fama o “izlasku države iz medija” počela 2002. godine, a proces je zvanično završen krajem 2015. Od 73 medija koja su izašla na tržište, privatizovano je 34, ugašeno je 20, kod dva medija se promenila delatnost dok je njih 16 dobilo mogućnost da se privatizuje prenosom kapitala bez naknade. Međutim, mnogo značajnija od kvantitativne jeste kvalitativna analiza vlasničke strukture privatizovanih medija koja pokazuje jasan trend koncentracije medijskog vlasništva u rukama ljudi/porodica bliskih vladajućoj partiji. Takođe, činjenica da većina novih vlasnika nema nikakvo iskustvo sa medijima, razgolitila je razbarušeni privatizacijski narativ o većoj medijskoj slobodi i svela ga na ono što suštinski jeste – “nothing personal, just bussines“.
Glavni (anti)junak poslednjeg kruga privatizacije bio je saradnik Vučićevog kuma Bratislava Gašića i član SPS-a, Radoica Milosavljević, koji je uspeo da pazari čak osam medija (RTV Pančevo, RTV Kruševac, RTV Kragujevac, RTV Caribrod, RTV Brus, TV Požega, TV Pirot i Centar za informisanje Novi Kneževac). Milosavljević je za glavnog i odgovornog urednika “RTV Pančevo” postavio Miroslava Milankova, predsednika Saveta za informisanje Gradskog odbora SNS, a da njegovi mediji otvoreno favorizuju “naprednjake” postalo je očigledno u predizbornoj kampanji za aprilske parlamentarne izbore. Takođe, na Radoicinom RTV Kruševcu bivšem ministru odbrane Bratislavu Gašiću u proseku je posvećeno gotovo polovina dnevnika, dok je u centralnim informativnim emisijama on glavni akter u tri do pet priloga.
Još jedna SNS-friendly kompanija “Kopernikus cable network” kupila je tri medija: Radio Šid, RTV Raška i preduzeće Novi put iz Jagodine koje u svom sastavu ima radio, TV i nedeljne novine. Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, Kopernikus se smatra bliskim SNS-u od kada je njen treći program tokom izborne kampanje 2011/2012. zakupljen od strane naprednjaka. Takođe, na TV Kopernikusu autorsku emisiju ima narodni poslanik SNS-a Vladimir Đukanović, dok je Tatjana Vidojević, članica GO SNS-a bila glavni odgovorni urednik trećeg kanala “Kopernikus” televizije. “Kupljeni” mediji u Nišu i Novom Pazaru zaokružili su naprednjački ton srpske lokalne medijske scene. Slađana Ostojić i konzorcijum niških Narodnih novina, takođe poznati po bliskosti sa Gašićem, “osvojili” su Nišku TV, dok je Denis Mavrić, čovek trenutnog ministra trgovine, turizma i telekomunikacija Rasima Ljajića, postao novi vlasnik novopazarske Regionalne TV.
U prestonici je situacija takođe prilično “zaključana”. Početkom 2015-te kultna beogradska RTV Studio B otišla je u ruke grupacije Maksim Media koja nije direktno povezana sa SNS-om, ali je dobro upoznata sa nepisanim trgovačkim pravilom da je sukob sa vlašću vrlo “loš za posao”. Pa, tako Beograđani danas imaju priliku da uživaju u uzbudljivom takmičenju između Studija B i televizije Pink u beskupuloznom udvorništvu premijeru Aleksandru Vučiću.
Ko riskira budžetski profitira
No, nasuprot dominantnom mišljenju o neisplativosti medijskog posla, novim se medijskim vlasnicima uloženi kapital ekspresno vraća. Za stvaranje ovakve regionalne mreže medija u Srbiji, većina investitora je dobro nagrađena od strane vladajuće većine. Radoica Milosavljević svoj je lukavi biznis-plan razotkrio odmah nakon kupovine “na veliko”: “Sam odlučujem gde ću da ulažem novac zarađen privatnim biznisom. Siguran sam da smanjenjem broja zaposlenih u medijima koje sam kupio i stavljanjem ovih kuća u sistem privatnog preduzetništva, mogu da zaradim”.
Rečeno – učinjeno. Novokomponovani “medijski magnat” dao je 281.280 eura za kupovinu svih 8 medija, a samo tri meseca kasnije država mu putem budžetskog finansiranja vraća oko 220.000. Uprkos tome, biznismen Milosavljević je za nepunih godinu dana uspeo da dovede na rub propasti čak polovinu medija – RTV Brus i Centar za informisanje Novi Kneževac ne emituju program, prekid programa je najavila Televizija Požega, dok je zbog dugova i kašnjenja zarada zaposlenima pod znakom pitanja i opstanak Radio-televizije Kragujevac. I druge dve pro-naprednjačke akvizicije napravile su dobar “dil” s obzirom da je kompaniji Maxim Media na konkursu grada Beograda dodeljeno skoro pola sume od 530.000 evra kolika je bila prodajna cene Studija B, dok je TV Novi Pazar – kupljen za “tričavih” 89.000 eura – na konkursu Komisije za medijske projekte “zaradio” milion i 200 hiljada eura za naredne tri godine.
Posljedice “pravog” kapitalizma
No, ovakva koncentracija medijske scene u Srbiji zajedno sa komercijalizacijom, smanjenjem raznovrsnosti sadržaja i nebrigom o javnom interesu, ne treba nikog da čudi. To je sasvim uobičajen rezultat proizvodnje medija u kapitalizmu, a i medijske proizvodnje u kapitalizmu. Preslikavanje ekonomsko-političke moći u medijsko polje kroz tržišni filter inherentno je samom tom procesu filtracije, te je moralistički lament od strane čuvara srpske žurnalističke baklje nad ovakvim ishodom “izlaska” države iz medija potpuno promašen i obogaljen provincijalizmom nesposobnim za uviđanje šire slike funkcionisanja globalne ekonomije.
Medijska scena sa “humanim” likom Radojice Milosavljevića, dinamikom rijaliti programa i Vučićem koji iskače iz frižidera, nije nikakvo iščašenje ili odstupanje od “pravog kapitalističkog takmičenja”, već njegova sasvim legitimna replika. Kao što su višemesečno tabloidno takmičenje u lešinarenju ubijene pevačice Jelene Marjanović, otpuštanje novinarske “ikone” Olje Bećković zbog “komercijalnih razloga” i “medijska ćutnja” oko rušenja u Savamali, samo naličje širokog društvenog konsenzusa oko ideologije deregulacije i liberalizacije medijskog sektora. Tu monopol nije falinka, već ultimativni cilj kapitalističke igre, jer on obezbeđuje veću tržišnu šnitu, omogućuje niže troškove i bolju pregovaračku poziciju, a tu javnog interesa nema ni od korova. Takođe, medijska strahovlada SNS-a nije nikakav “nesrećni izuzetak“, već rezultat pravila igre u kojoj naprednjačka bulumenta botova samo vozi po dobro utabanoj stazi Demokratske stranke – sa malo jačim stiskom na gasu.
Između čekića proždrljive partijske mašinerije i nakovnja privatnog kapitala koji dominira nad medijskom proizvodnjom, distribucijom i tržištem oglašavanja – prostor za manevar watchdog novinarstva je negde između improvizacije i projektnog granta. Sa tako šizofrenom strukturnom pozicijom u medijskom polju, prekarizovani novinar nema previše opcija. U situaciji kada je cena novinarskog rada na istorijskom minimumu, kada hiljade medijskih radnika ostaje bez posla u redakcijama koje postaju sve manje, ali zaposlenije, i kada novinar da bi stigao do “javnog interesa” mora da se probije kroz mrežu državne vlasti, komercijalnog pritiska vlasnika i oglašivača – ideal novinara iz udžbenika sa početka teksta deluje kao neslana šala.
Paradoksalno, olakšavajuća okolnost ka promeni liberalne hegemonije u srpskim medijima može biti upravo autoritarni lik neoliberalnog premijera Srbije koji “nije jedan od nas, niti će ikada biti” i koji izaziva inat, prezir i gađenje sitnoburžoaske profesije. Ako ne to, onda – jebiga – objektivno niska klasna pozicija novinarske struke u neoliberalizmu, kruljenje u crevima i realna pretnja od izumiranja.