Od kad je Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića 2012. godine konsolidirala svoju vlast u Srbiji, zvanična opozicija jedva da postoji. Kompromitirane “demokratske” stranke su krajnje neuvjerljiva alternativa vladajućima. Stoga liberalna javnost neprestano traži druge aktere koji će služiti kao opozicija. Među njima privilegirano mjesto odnedavno pripada ombudsmanu Saši Jankoviću. On se međutim ipak pokazuje kao heroj bez pokrića.
Već nedeljama se u Srbiji polako zahuktava kampanja za predsedničke izbore, a pre nekoliko dana je i zvanično – “nezvanično počela”. Na izjavu premijera Aleksandra Vučića da se neće rušiti nelegalni objekat u centru Novog Pazara koji gradi poslanik vladajuće koalicije Muamer Zukorlić reagovao je zaštitnik građana (ombudsman) Saša Janković, za koga se već godinu dana u medijima spekuliše da bi mogao biti kandidat opozicije za predsednika. On je optužio Vučića da zloupotrebljava funkciju, gasi poslednja svetla vladavine prava i stvara versku netrpeljivost u Srbiji. U saopštenju Janković upozorava da “Aleksandar Vučić nema pravo da suspenduje zakone Republike Srbije po svojoj proceni”, tvrdeći da premijer “pravi svojevrstan državni udar tako što preuzima nadležnosti svih državnih organa i institucija i potčinjava ih političkoj volji i interesima”.
Usledile su reakcije iz vladajućeg tabora. Potpredsednik Glavnog odbora Srpske napredne stranke Milenko Jovanov izjavio je da Saša Janković “najobičniji šibicar i prevarant”, da “u vezi sa svojim poslom ne radi apsolutno ništa, ali uredno pljačka građane uzimajući im 3000 evra mesečno za platu koju nije zaradio” i zaključio rečima: “Zato je toj lopuži, kad već nema ništa pametno da kaže i kad već ne radi ono za šta je plaćen, bolje da bar ćuti i ne pravi se mnogo pametan”. Vučić je dan ranije u TV emisiji Ćirilica rekao da su favoriti za predsedničke izbore zaštitnik građana Saša Janković, bivši ministar inostranih poslova i drugoplasirani kandidat za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Vuk Jeremić te “favorit iz senke” Vojislav Šešelj, a zatim je u svom karakteristično patetičnom maniru “najavio” mogući poraz svoje politike rečima “da li ćemo uspeti, teško je reći, male su nam šanse, ali borićemo se”.
Sa druge strane, dnevni list Informer u službi vladajuće stranke je na Jankovićeve optužbe odgovorio vrlo brutalno – istovremeno najavljujući i brutalnost predstojeće kampanje – tekstom naslovljenim “Braćo Srbi, e sad smo stvarno najebali: Žuta banda se vraća na vlast!” i sa podnaslovom “Zapad i domaći tajkuni spremni da plate desetine miliona evra da na predsedničkim izborima pobedi jedan od dvojice njihovih kandidata – Vuk Jeremić ili Saša Janković!” Sam tekst počinje rečima “Cilj žestoke medijsko-političke kampanje koja počinje ovih dana, a obilato je finansirana sa Zapada i iz crnih fondova ovdašnjih tajkuna jeste da pobedi jedan od dvojice njima podobnih kandidata […] Za ostvarenje tog cilja neće se žaliti para, ali ni birati sredstva!” Pri kraju ovog teksta Informer prenosi i Vučićev komentar da “nije vreme za predsedničke izbore, već za važne projekte.”
Geneza sukoba
Iako tenzija između Jankovića i Vučićeve vlasti datira od ranije, vrhunac je dostigla sredinom januara 2015. godine kada je Janković u svojstvu zaštitnika građana podneo krivične prijave protiv dvojice vojnih policajaca koji su tokom Parade ponosa izazvali incident između Žandarmerije i obezbeđenja koje je čuvalo Andreja Vučića i brata gradonačelnika Beograda Siniše Malog. Janković je tada obavestio tužilaštvo da je Vojno-bezbednosna agencija oduzela snimke videonadzora iz lokala u okolini i razgovarala sa svedocima događaja pre policajaca. Ministar odbrane Bratislav Gašić je podnošenje krivične prijave protiv pripadnika vojne policije kratko prokomentarisao sa “Sramota me je da komentarišem poteze Saše Jankovića”, a Janković mu je, takođe jezgrovito, uzvratio sa “Ministar Gašić zasigurno zna zbog čega ga je sramota i to je dobro”. Sukob ministra vojnog i zaštitnika građana nastavio se narednih nedelja te intenzivirao nakon afere sa (i dalje nerasvetljenim) padom vojnog helihoptera sredinom marta 2015. godine pokraj Beograda.
Vlast i bezbednosne strukture uzvratile su medijskim linčom Saše Jankovića iniciranim u aprilu 2015., neposredno pred parlamentarne izbore, kroz TV Pink i dnevni list Informer, kada je konstruisana “Afera Pištolj”. U stanu Saše Jankovića na Novom Beogradu 1. aprila 1993. pištoljem CZ 99 ubio se Predrag Gojković (26) iz Loznice. Istragom je utvrđeno da je taj pištolj Jankovićev, a da za njega nema oružni list. Čim je afera lansirana “policijski eksperti” su u svojim izjavama pozivali Jankovića da iz moralnih razloga podnese ostavku, a partijski kadrovi SNS-a se čudili kako je Janković uopšte izabran na funkciju ombudsmana. Svega nekoliko dana nakon lansiranja te afere rodila se još jedna – “Rušenje u Hercegovačkoj” – kada je u izbornoj noći 24. aprila 2016. grupa od 30-ak maskiranih ljudi naoružana palicama upala u Hercegovačku ulicu, vezala čuvara i sa tri bagera srušila objekte koji su se nalazili na prostoru predviđenom za građenje međunarodnog projekta “Beograd na vodi”. Ovi napadači sa fantomkama zaustavljali su prolaznike, legitimisali ih i zadržavali, a policija se nije odazivala na pozive građana.
Slučaj Hercegovačka
Zaštitnik građana Saša Janković je ubrzo utvrdio da je policija uporno odbijala da izađe na teren i pored poziva građana koje su presretali ljudi sa fantomkama. Oko četiri ujutru, kako se navodi u njegovom izveštaju, izvesni Đ.Đ. pozvao je broj 192 i zatražio od dežurne policijske službenice da njegov poziv preusmeri na stanicu Savski venac. “Savski venac? Ne možemo da vas prebacimo, naređenje od vrha policije je da vam damo komunalnu policiju, kao što vam je koleginica dala”, bio je odgovor policijske službenice. Janković je imao prilike da čuje i razgovore koje je policijska službenica obavila sa svojim šefom. U jednom od njih traži njegovu pomoć jer su pozivi građana sve brojniji. “Šefe, Bilja. Samo jedna pomoć, ovo što mi Ivana javila, ovaj što je vezan dole, zove komunalnu, odbili su ga. Je l’ ništa da mu ne dajemo. Ništa? – Pa, ništa”. Gradonačelnik Beograda Siniša Mali izjavio je da “grad Beograd nema nikakve veze sa ovim događajem”, a nedugo zatim je Vučić rekao da upravo vrh gradske vlasti stoji iza rušenja ali da su to radili “u najboljoj nameri”.
Pomirenje Vučića i Jankovića desilo se tek u maju 2015, kad su se dogovorili da će imati sastanke svake prve nedelje u mesecu – Janković je nedavno izjavio da premijera nije video više od godinu dana, na šta mu je Vučić odgovorio da je prezauzet i da će ga primiti sledeće godine. Nedeljnik Vreme je Sašu Jankovića proglasio za ličnost 2015. godine zbog doprinosa unapređenju društvenih institucija u javnom interesu, sa obrazloženjem da je Janković “u više navrata 2015. godine postavljao ključna pitanja i nametao važne teme od javnog interesa za građane Srbije. Svoj posao radio je beskompromisno i hrabro. Zbog toga je bio izvrgnut medijskom i političkom linču kakav Srbija u svojoj skorijoj istoriji nije videla.” Sa druge strane, početkom novembra 2016. godine Aleksandar Vučić, gostujući u emisiji Upitnik na Radio-televiziji Srbije, komentarišući otkivanje oružja u blizini njegove porodične kuće u Jajincima i oružje koje je dan kasnije nađeno na Novom Beogradu kod stana u kojem stanuje njegov brat između ostalog je rekao: “Tačno je da mi je brat slaba tačka i volim ja njega i on mene. Smeta im čovek samo zato što svoga brata voli. On se ne bavi politikom i pogrešio je samo zato što je jednom rekao da mu smetaju i Devenport i Saša Janković i to mu nikada nisu oprostili.”
Zaštitnik radnika ili samo građana?
Videli smo kako Saša Janković ume da bude oštar, a sada ćemo videti i kako ume da bude formalan i neodređen, na primeru njegovog Mišljenja od 18. avgusta 2012. godine na osnovu pritužbe radnika građevinskog preduzeća Trudbenik iz 2009. godine. Tri godine su radnici Trudbenika čekali da bi Janković u svom Mišljenju upućenom Vladi Srbije, Ministarstvu finansija i Agenciji za privatizaciju napisao niz opštih mesta.
On konstatuje da je “nesprovođenje pravosnažnih i izvršnih sudskih odluka donetih u korist radnika društvenih preduzeća obuhvaćenih postupkom privatizacije, odnosno nemogućnost isplate zaostalih zarada i drugih potraživanja u postupku njihovog restrukturiranja, uočeno kao jedan od sistemskih problema u Republici Srbiji od strane Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.” Naime reč je o povredi prava na mirno uživanje imovine i prava na suđenje u razumnom roku. U Mišljenju stoji da “veliki broj pritužbi zaposlenih i bivših zaposlenih u društvenim preduzećima potvrđuju da je reč o problemu koji izaziva opravdano nezadovoljstvo radnika”, pa se Vladi Srbije savetuje da “preduzme sve neophodne i celishodne mere kako bi omogućila pravičnu isplatu zarada radnika u privatizovanim društvenim preduzećima, a na osnovu pravosnažnih sudskih presuda.” Vlada Srbije bi tako “doprinela kako sprovođenju odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, tako i namirenju svih dugovanja društvenih preduzeća po osnovu pravosnažnih presuda sudova u Republici Srbiji”.
Zaštitnik građana je mišljenja “da bi ovakav pristup otklonio uočene negativne posledice privatizacije”. Međutim, ovakav pristup “negativnim” posledicama privatizacije jasno pokazuje da se, ograničavajući se na okvir zakona i dajući ovako formalizovano Mišljenje, Zaštitnik građana pokazuje bukvalno kao zašitnik građana shvaćenih kao onih koji imaju vlasništvo, a ne celokupnog društva. Situacija u Srbiji je nesumnjivo veoma teška zbog brutalne neoliberalne politike koju sprovodi vlast autoritarnog i populističkog SNS-a, ali ispravno razumevanje pozicija na kojima se nalazi Saša Janković je istovremeno opomena i upozorenje onima na “levici” ili levici koji možda već razmišljaju da javno ili polu-javno podrže ovakvog “kandidata opozicije”.