Unatoč formalnom rješavanju pitanja koja su dovela do rata 1990-ih godina te zajedničkom “europskom putu”, lokalne elite postjugoslavenskih država i nakon 20 godina pokazuju se nesposobnima izaći iz spirale neprestanog međusobnog sukobljavanja. Unutrašnji odnosi i međunarodni položaj novih država kao da uvjetuje da poslušnost prema velikima uključuje i neprestano obnavljanje neprijateljstva prema susjedima.
Završetak 2016. godine obeležile su diplomatsko-medijske čarke na liniji evropejci nacionalisti na vlasti u Srbiji protiv evropejaca i nacionalista na vlasti u Hrvatskoj. Iako je ovakvo stanje uobičajeno, a tenzije na linije vlastodršci te nacionalistički ideolozi Beograd-Zagreb već predstavljaju deo folklora, ipak su neke od poslednjih manifestacija ove pokazno-propagandne vežbe nadmašile dosadašnja iskustva, pa i očekivanja. Možda bi se neko zapitao šta još može da bude dramatično posle rata devedesetih godina prošlog veka i užasnih zločina počinjenih u njemu: rušenja gradova, ubijanja zarobljenika i civila, zlostavljanja, proterivanja i etničkog čišćenja…
Stvar je, međutim, u tome što ne mora svaka drama da ima elemente tragedije, poneka može da bude i tragikomedija, kao što deluju ove poslednje epizode iz istorijskog rivaliteta koji je novijeg datuma proizvodnje (gledano u istorijskim skalama), ali je zato dovoljno intenzivan da deluje kako je oduvek bio tu. Šta, u stvari, znači – noviji datum? Ako bismo pogledali unazad sto godina, preci današnjih nacionalista i njihovi duhovni oci bili bi verovatno iznenađeni kada bi videli ovako uzavrelu situaciju. Početkom 20. veka u Srbiji Hrvate niko nije posmatrao kao potencijalne protivnike. Tradicionalni protivnik tadašnjem srpskom nacionalizmu bio je bugarski nacionalizam, jer su se ove dve balkanske države često suprotstavljale oko kontrole teritorija koje je za sobom ostavljala umiruća Osmanska imperija.
Više ratova je vođeno, što direktno između Srbije i Bugarske, što u okviru širih sukoba poput Drugog balkanskog ili Prvog svetskog rata. Hrvata, Albanaca, a naročito Bošnjaka nije bilo ni na vidiku što se tiče neprijateljstava sa srpskim nacionalistima. Naravno, nije nužno podsećati na događaje koji su usledili nakon Prvog svetskog rata, raspada Austro-Ugarske imperije i stvaranja Kraljevine SHS. Na kraju tog perioda došao je Drugi svetski rat i stvaranje tzv. NDH, čija je istorija i dinamika izbacila Hrvate na vrh top-liste neprijatelja u viziji srpskih nacionalista. Razume se, u periodu postojanja SFRJ, ovo neprijateljstvo je bilo rezervisano za pripadnike četničke i ustaške emigracije u prvom redu.
Nerešena pitanja
Takođe, ne bi imalo nikakvog smisla prepričavati serije događaja od raspada zajedničke države do danas, ali, nekako posle smrti Franje Tuđmana i pada Slobodana Miloševića sa vlasti, stvoreno je očekivanje da bi bilo prirodno i normalno da dođe do određene normalizacije odnosa, naročito u svetlu proklamovanih evropskih puteva i vrednosti. Međutim, ni četvrt veka od prestanka života u istoj državnoj zajednici, dve susedne republike nisu u stanju da u potpunosti razreše kontradikcije i napetosti koje su nacionalističke politike sukobljavanja svarile. Verovanje da će Evropska unija svojim autoritetom nad političarima iz regiona rešiti ove probleme ispostavlja se kao naivno.
Evropska unija, za sada, uspeva da se nekako izbori sa pojedinim pitanjima koja iskrsavaju, ali je jasno da će se varničenja nastaviti i dalje. Uviđajući takvu mogućnost, oni koji se bave “otvaranjem poglavlja” sve češće govore o tome da bilateralna pitanja treba rešavati odvojeno od procesa pridruživanja. Napetosti među republikama koje su prošle kroz rat, što zbog neraščišćenih računa, a njih ima, uprkos tome što svi vole da se prave blesavi i govore kako je sve u redu, prosto se podrazumevaju. Možda se to može pripisati upravo ratu i nesrećama koje su se u njemu dešavale, ali neraščišćeni računi su postojali i pre rata. Prosto, istorijska je činjenica da se nacionalna pitanja, onako kako ih postavljaju nacionalisti, zapravo i ne mogu rešiti u okviru kapitalističkih država koje sebe postavljaju kao nacionalne sa značajnom ulogom verskih faktora.
Paradoksalno je to što su ta nacionalna pitanja bila mnogo bliže rešenju u Jugoslaviji nego posle nje. Ratovi iz devedesetih su samo još jedna komponenta, veoma značajna i istorijski bliska, ali nisu uzrok i nisu koren problema, a svakako nisu način da se reši bilo šta, kao što i sami možemo da vidimo. U takvim okolnostima, česta varničenja se prosto podrazumevaju, a u vreme predizbornih kampanja gotovo da postaju folklor. Povrh svega, posle određenog perioda kada je delovalo da stvari zaista počinju da se sležu, iako se ne može reći da je uopšte bilo perioda lišenih svake zategnutosti i prepucavanja, došla je 2015. godina kada zategnutost počinje da se povećava u trouglu Beograd-Zagreb-Sarajevo. Bila je to godina jubileja: dvadeset godina Srebrenice, dvadeset godina Oluje i dvadeset godina Dejtona.
Izborne tenzije
Takođe, ne treba zaboraviti i da je to bila izborna godina u Hrvatskoj. Tadašnji premijer Zoran Milanović u više navrata je iskakao iz labavo postavljenih granica prihvatljivosti, a sve je to tumačeno njegovim nastojanjem da se dodvori nacionalistima i veteranima – rečju, kao neka vrsta populizma. Skoro da je i zaboravljeno da je jedno od tada gorućih pitanja bila, u to vreme vrlo aktuelna, “balkanska ruta” za bliskoistočne izbeglice, što je Milanović koristio za svoja ultradesna skretanja, usmeravajući svoj bes prema Srbiji na liniji stare srednjeevropske šovinističke lozinke o varvarskom Balkanu spram evropske uređenosti, pri čemu on podrazumeva da se zna ko predstavlja koju stranu u toj alegoriji.
Rezultat je bio loš po njega, a Hrvatska je ušla u period tesne većine i uskoro u novi izborni ciklus. Sa druge strane, izbori koji su u Srbiji održani u prvoj polovini upravo istekle godine nisu doneli povećanje antihrvatske retorike. Naravno da su i političari u Srbiji podjednako naciononalistički demagozi, ali je činjenica da srpski nacionalizam u ovom trenutku ima nešto drugačiju listu neprijatelja i prioriteta. Istovremeno, ne može se poreći da su političari u Srbiji značajno promenili svoj stil. Od aktuelnog državnog rukovodstva prosečan stanovnik Hrvatske ili BiH bi očekivao mnogo agresivniju retoriku imajući u vidu političke pozicije tokom devedesetih, a i kasnije, sve do odvajanja od stranke u kojoj su postali politički bitni, a to je Srpska radikalna stranka.
Oni svoj šovinizam jesu ostavili u svojoj bivšoj stranci koja doživljava povratak na političku scenu sa povratkom njenog neprikosnovenog lidera Vojislava Šešelja. Čim se vratio u stranački život, obnovio je svoju strast za antihrvatskim ispadima, zapalio je jednu zastavu, ali i otkrio ljubav prema Kolindi Grabar-Kitarović koja je više puta bila meta njegovih tvitova. Može se reći da je on jedini političar koji je nacionalističko nadgornjavanje po ovoj liniji stavio na prvo mesto, ali ni njega to nije dugo držalo. Došli su izbori, on se vratio u Skupštinu i ponovo bacio u tekuća pitanja.
Latinično-ćirilični nesporazumi
A u Srbiji u ovom trenutku odnosi sa Hrvatskom nisu tekuće pitanje, čak ni kada se uzme u obzir evropska agenda i kratkotrajna blokada otvaranja jednog od poglavlja od strane Hrvatske kao članice EU. Naime, nedavno je Hrvatska blokirala otvaranje poglavlja 26 koje se odnosi na prava manjina. Vučić je napustio Međuvladinu konferencju u Briselu, izjavivši da mu je dosta “hrvatskog iživljavanja” i najavio neku promenu u smislu smanjenja tolerancije na ovakve poteze. Međutim, nikakve promene nije bilo, a Hrvatska je odblokirala poglavlje posle sedam dana. U toku te sedmice nije bilo naročitih reakcija, jer je proevropski politički prostor bio fokusiran na činjenicu da dva poglavlja jesu otvorena, a da je treće pitanje vremena.
Iako je objavljena vest o tome da je predstavnik Vlade Srbije popisao protokol o udžbenicima na latinici, ipak je dominantno mišljenje da je ovako brza promena mišljenja plod pritisaka na hrvatsku stranu od evropskih zvaničnika. Sa druge strane, došlo je i do svojevrsnog paradoksa, jer nacionalistička desnica u ovom času Evropsku uniju vidi kao većeg protivnika, pa su oni više navijali da blokada otvaranja poglavlja ne bude skinuta. Na ovom primeru se može delimično razumeti osnovni uzrok asimetrije u prioritetima dva suprotstavljena šovinizma. Iako, treba spomenuti i to da je blokada baš ovog poglavlja doživljena kao težak cinizam, imajući u vidu da se u Srbiji odnos Hrvatske prema manjinama ocenjuje kroz prizmu razbijanja ćiriličnih tabli, te otvorenog negiranja komponente etničkog čišćenja u okviru operacije “Oluja”. Na isti način treba posmatrati i najnoviji slučaj opskurne regionalne mini-trke u naoružanju.
Posle nabavke polovnih MIG-29 iz Rusije, nabavka američkih helikoptera je protumačena kao NATO ujdurma. Jer, u ovom trenutku niko u Srbiji ne misli da ima jedne ozbiljne osobe u Hrvatskoj koja ovdašnju vojsku, sa ili bez MIG-ova, doživljava kao ozbiljnu pretnju. Naravno, svi smo svedoci afere sa čokoladicama “Pionira” iz Subotice koja je uglavnom izazvala smeh sa istočne strane granice. Ima nečega utešnog u toj ujdurmi; kada incidenti i potezanje teških reči o ratu iz neposredne prošlosti, ipak dovoljno daleke da je ne pamti verovatno ni jedan deo roditelje te dece napadnute čokoladom, kada dakle dođe do ovakvog cenzorskog preturanja po poklonima za decu, onda je to moguća najava činjenice da takve je takvim argumentima vreme za penziju.
Rehabilitacija parole
Na neki način, stvar gotovo da i jeste takva; jer, novi pokušaj afere sa namirnicama ne izaziva ni smeh, teško da se na to neko i obatire. Reč je o vesti koju je od ovdašnjih medija, za sada, preneo samo “Blic”, a uz njega još i Al-Jazeera koja je regionalni medij, o tome kako se na jelovniku Hrvatskih oružanih snaga nalazi i đuveč uvezen iz Srbije – “srpski đuveč”, kako ga zovu. U nameri da isteraju priču o đuveču, došli su opet do činjenice da je taj đuveč došao do vojničke trpeze preko javnih nabavki, još jedne evropske tekovine. Napomenimo i to da je jedno od dva otvorena poglavlja onda kada je Hrvatska stavila blokadu bilo upravo ono o javnim nabavkama.
U međuvremenu je Srbija kupila devet Airbusovih helikoptera “H-145M”, koje plaća, kako premijer sa ponosom ističe, po programu brzog plaćanja, što je, kako tvrdi, “iznenadilo Nemce”. Da li treba očekivati odgovor sa hrvatske strane u vidu dokupljivanja helikoptera ili nekog drugog naoružanja, uskoro ćemo saznati. Ovaj primer je odlična ilustracija za one koji ne znaju šta znači spoljna politika oslonjena na četiri stuba: malo migova, malo airbusa, a šta još, vreme će pokazati.
U vreme postojanja SFR Jugoslavije, zvanični stav vlasti, partije i celokupnog aparata bio je da je nacionalne protivrečnosti na prostoru tadašnje Jugoslavije moguće rešiti samo u okviru socijalističke zajednice ravnopravnih naroda. To je, razume se, bilo shvaćeno kao izvesna dogma, a kao takva je i tretirana. Izgovarana naizust, na časovima Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite ili kardeljevski shvaćenog marksizma, nije bila predmet razmišljanja, važnije je bilo zapamtiti formulu. Sada, kada više nema socijalizma, kao ni zajednice ravnopravnih naroda, ta formula postaje nešto jasnija.
Možda će biti perioda kada će u Beogradu i Zagrebu stolovati nekakve vlade koje neće hteti da na temu međunacionalnih odnosa podižu rejting. Međutim, deluje sve manje moguće da će nacionalni interesi, onako kako ih doživljavaju ideolozi u okviru postojećeg sistema, biti ostvarivi bez sukoba sa nacionalnim interesima prvih suseda. Kojih, kao što znamo, ima više, sa zajedničkom istorijom, ali sa različitim pogledom na nju. Stvar je u tome što ni u jednoj od bivših republika nema spremnih da na datu temu nešto i kažu u javnom prostoru, jer vidimo da je nepoželjnost jugoslovenskog nasleđa nešto oko čega postoji konsenzus na svim stranama.
Bratstvo u siromaštvu
Zato im, naravno, nikakav problem ne predstavlja da se između bivših članica federacije sada razgovara preko posrednika sa Zapada. Iako bi svakom centru moći bio dar sa neba ovakav raspored snaga, po onome što se za sada čuje u procesu pridruživanja Srbije – i njima je dosta. Pored stava da bilateralna pitanja treba ostaviti po strani u procesu pridruživanja, samo skidanje blokade je bilo iznenađujuće brzo i lako. Jeste, potpisan je ugovor ili aneks ugovora ili protokol na daleko nižem nivou od samog vrha vlasti o udžbenicima i sve je to ostavilo utisak da je na hrvatsku stranu izvršen pritisak da popusti. Tačnije, Aneks su potpisali predstavnici Zavoda za udžbenike, Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i predstavnika sedam nacionalnih manjina, a ministar spoljnih poslova Hrvatske je objavio da su se stekli uslovi da se blokada ukloni.
Iako opasnost od nekakvog krvavog scenarija nikada ne treba potceniti, stvari se sada razvijaju tako da dogme na kojima su nastale nove samostalne države na zgarištu jugoslovenske državne zajednice sve više zvuče kao prazne parole koje se uče naizust, a kada se dobije ocena, one postaju suvišne i besadržajne. Jer, nakon velikih reči i očekivanja lepše strane istorije, u jugoslovenskim republikama imamo nešto što je zajedničko: ogroman odliv stanovništva, veliku nezaposlenost i sve veće siromaštvo. Čak ni najokoreliji rodoljubi-domoljubi otadžbina ili domovina sa svojim zastavama, valutama, himnama i naravno samo svojim suverenim spoljnim dugovima nemaju adekvatan odgovor na taj izazov realnosti. Jer, to su pojave protiv kojih se nije moguće boriti polovnim avionima, helikopterima, blokadama ili konferencijama za novinare.
Takozvana Međunarodna zajednica, od koje su regionalni moćnici toliko zavisni, ne može ili ne želi da reši ove probleme, to je jedino što može da se zaključi posle četvrt veka od praktičnog preuzimanja odgovornosti za ove prostore. Čak i da ima, ili je imala najbolje namere, a čak i da nema unutrašnje probleme koje može da prevaziđe, očito je da više nema razloga da postoji tračak nade da će oni ulogu koju su sami preuzeli uspeti i da ispune. Opet, ima li mesta gde jesu uspeli? Šta nas, opet dovodi do opšteg mesta: nacionalno pitanje na Balkanu nije moguće rešiti u okviru kapitalističkih odnosa, što opet znači da se ključ rešenja ovih problema nalazi u rukama onih koji su krajnja meta podizanja panike oko čokoladica ili đuveča, onih koji su razočarani, izdani, onih koji odlaze…