U Srbiji se proteklih meseci pojavio novi politički fenomen: jačanje uticaja sindikata vojske i policije. I dok vlada nastoji da uoči skorih predsedničkih izbora uguši svaki protest, moguće povezivanje vojnih lica sa radnicima oružarima preti da da postane ozbiljan problem za nju.
Vojni sindikat Srbije je sve češće u žiži javnosti Srbije: pored protesta zbog lošeg materijalnog položaja pripadnika Vojske Srbije, početkom februara isti je sindikat podneo i krivične prijave protiv dva visoka oficira zbog zloupotrebe službenog položaja. U pitanju su jedan brigadni general i jedan potpukovnik. Naime, kako se navodi u saopštenju Vojnog sindikata Srbije (VSS), dvojica visokih oficira su tokom 2015. i 2016. godine falsifikovala službenu dokumentaciju, lažno prikazivali radno vreme i tako stekli imovinsku korist od oko milion dinara. Kada govorimo o sumi, postavlja se pitanje da li je bolje izraziti je u nominalno većem, dinarskom, iznosu ili konvertovati u evro kada ta suma dobija svoj pravi oblik – približno osam hiljada evra. Dakle, dva visoka oficira rizikuju položaje i posao za približno četiri hiljade evra (pod uslovom da dele ravnopravno). Možda je to jedan od argumenata kojim VSS ukazuje na loš materijalni položaj pripadnika vojske.
U saopštenju, koje je zaključeno rečima da je ova akcija deo borbe protiv nezakonitog rada i zloupotreba u redovima Vojske Srbije, postoji jedan mnogo intrigantniji deo od sume koja je pribavljena falsifikovanjem dokumentacije, a to je da su dvojica oficira tokom 2016. godine licima iz kriminogene sredine van radnog vremena omogućavali korišćenje vojne streljane da bi ovi uvežbavali gađanje iz vatrenog oružja. Ta “lica iz kriminogene sredine” u saopštenju su označena nadimcima – Vučko, Sale Mutavi i Velja Nevolja. O prvonavedenom Vučku ima malo dostupnih izvora i javnosti nisu poznate pojedinosti njegove pripadnosti “kriminogenom miljeu”, ali se zato o dvojici potonjih mnogo vise zna i obojica su dobro poznata čitaocima tabloida ili crnih hronika.
Aleksandar Stanković zvani Sale mutavi nije prvi “mutavac” među kriminalcima u Srbiji. Prvi se proslavio Đura Mutavi koji je bio član Zemunskog klana i kao takav upleten u ubistvo Zorana Đinđića i mnoge druge poduhvate. Mlađi Mutavi, Sale, predstavio se široj javnosti kada je prepoznat kao jedan od vođa navijača Partizana koji su napali Miloša Vazuru, direktora kluba koji prate, kojom prilikom su teško pretukli njegovog telohranitelja. Snimak tog napada koji je zabeležila kamera za nadzor postao je “viralan” zahvaljujući objavljivanju na portalima tabloida i još uvek postoji na YouTubeu. Stanković je ubijen u oktobru prošle godine kada su nepoznati počinioci izrešetali automobil u kojem je bio. Za medije, to je bilo samo još jedno u nizu ubistava navijača Partizana.
Bliski napadači
U napadu na Vazuru učestvovao je još jedan sa tročlanog spiska iz saopštenja VSS – Veljko Belivuk, poznatiji kao Velja Nevolja. Stranice crnih hronika njegovo ime beleže intenzivno poslednjih nedelja. Naime, krajem januara meseca ove godine ubijen je Vlastimir Milošević, karatista i pripadnik profesionalnog obezbeđenja beogradskih splavova, koji je, kako piše žuta štampa, bio poznat po nasilničkom panašanju, te je zbog učestvovanja u tučama više puta privođen. Zbog smrti Miloševića ili – kako je u javnosti poznat ovaj slučaj – “ubistva na tramvajskim šinama”, u subotu 4. februara Belivuk je priveden te mu je određen jednomesečni pritvor.
Poslovično krvožedni senzacionalistički mediji prenose detalje istrage i saslušanja u kojima se javljaju pomalo začuđujući detalji poput – za istragu ubistva verovatno nebitnog detalja – da se u toku dana u kojem se ubistvo dogodilo Belivuk našao sa Milošem Vazurom, generalnim direktorom Partizana za napad na koga je optužen zajedno sa Saletom Mutavim. Treba napomenuti i to da je Miloš Vazura, koji je po navodno bio meta njegovog napada, učestvovao na sahrani Stankovića. Kasnije su se optuženi (uključujući Velju Nevolju) nagodili sa sudom, priznali napad, pa dobili kazne od jedne godine, odnosno godinu i deset meseci zatvora. Da je Velja Nevolja odmah upućen na izdržavanje kazne, sada ne bi bio optužen za ubistvo.
Izuzev ovog slučaja, Vojni sindikat je prisutan u javnosti kao organizator prvog u istoriji protesta vojske. U novembru 2016. godine odjeknula je najava protesta koji su neki nazivali štrajkom, a koji je ovaj sindikat zakazao. Ovaj potez je Vladi bio problem po vise osnova: glavni je bilo narušavanje slike o spremnosti i snazi vojske kakvu želi da ostavi svaka vlast, a u ovim vremenima i ovom regionu to je uslov svih uslova. Bilo kakvo komešanje u vojsci je krajnje nepoželjno, a sama reč “štrajk” zvučala je snažno. Štrajka ipak nije bilo, jer su sami članovi sindikata zaključili da nemaju pravo na njega, ali je održan protest na kome je istaknuta spremnost da se od borbe za poboljšanje položaja pripadnika vojske neće odustati.
Veterani u pomoć
O predmetu zloupotrebe službenog položaja i ustupanja streljane kriminogenim licima iz VSS tvrde da su obavestili načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubišu Dikovića, ali da nakon toga ni on, ni bilo ko drugi, ništa nije preduzeo. Iz Ministarstva odbrane je stigao odgovor da oni budno motre i proveravaju sve informacije, ali kažu da VSS nije dostavio dokaze za svoje tvrdnje, pa zaključuju da su one neistinite. Ovako lakonski srečeno odbijanje bilo kakve pomisli da bi možda trebalo da se osvrne na težinu optužbi i zaista istraži uznemirujuće navode o povezanosti visokih oficira i navedenih lica, ukazuje samo na to da se ovaj slučaj neće ovde završiti. Takođe, ukazuje i na verovatni rast uticaja Vojnog sindikata Srbije i njegovo instaliranje kao društvenog faktora.
U međuvremenu je došlo do koordinacije i dogovora između VSS i dela policijskih sindikata pa su 11. februara održali četvrti po redu protest ispred zgrade Vlade Republike Srbije ukazujući na loš socijalni i materijalni položaj pripadnika snaga bezbednosti. Zapravo, pripadnici ovih sindikata pokušavaju da stupe u kontakt sa nadležnima sa kojima bi uopšte razgovarali o svojim problemima. Na protestu je, eufemistički rečeno, bilo “nekoliko stotina”, a organizatori kažu oko hiljadu učesnika. Vlast, očigledno, smatra da je to nedovoljno, pa odgovara medijima: na konferenciji za novinare, ministar policije Nebojša Stefanović odbacio je – podjednako lakonski kao i Ministarstvo odbrane u svom saopštenju – sve tvrdnje, ocenivši protest kao “politički motivisan” i fokusirajući se na pozitivnu statistiku koja, po njegovim rečima, ukazuje na povećanu efikasnost u borbi protiv kriminala.
Međutim, u isto vreme kada su pripadnici sindikata držali protest, okupili su se i članovi Saveza boračkih organizacija “Sabor”. Taj skup, koji su neki tumačili kao kontra-protest, održan je sa druge strane iste ulice, a dve grupe delilo je samo stotinjak metara. Organizatori ovog okupljanja nisu želeli da definišu svoj skup kao protivljenje protestu, već kao podršku vladi. Neminovno je, međutim, bilo i da dođe do određenog verbalnog kontakta, kada su okupljeni podržavaoci vladine politike dovikivali sindikalcima da su izdajnici. Ovo je, na određeni način, nastup novog aktera, do sada ne previše poznate organizacije “Sabor”. Time se, poput drugih zemalja iz okruženja, stvara politička grupacija od učesnika ratova devedesetih, što do sada u Srbiji nije bio slučaj.
Diskreditacija protesta
Zanimljiv je takođe i detalj koji su mediji zabeležili na skupu “Sabora”: iako su se okupili da podrže politiku Vlade Srbije, koja je i od Brisela prepoznata kao proevropska, deo manifestanata je nastupio sa antizapadnih pozicija. To zapravo ukazuje da pravi cilj ovog skupa ipak u prvom redu nije bila podrška politici, koliko podrška poziciji Vlade u ignorisanju zahteva protesta Vojnog i policijskih sindikata. Okupljeni su želeli da pokažu kako njihovom materijalnom i socijalnom položaju zapravo ništa ne fali. Priznaju da im je deo penzija skinut, ali je to po njima sasvim u redu, jer ih redovno primaju. Njihova podrška Vladi je očito oponiranje VSS-u (ma šta oni rekli) jer čak ni oni koji su zadovoljni se obično ne hvale time javno na ulici.
Potpuno je prirodno to što vlast pokušava da minimizira značaj ovih protesta, pokušavajući da diskredituje efekat dosadašnjih izlazaka na ulice tako što, na primer, otvoreno pita novinare gde su bili učesnici protesta kada je Šarić bio na slobodi (Darko Šarić je šef klana koji je uvozio kokain iz Kolumbije), pokušavajući tako da potkrepi tezu o politizovanom protestu, konkretno od pripadnika i pristalica bivših vlada. Učesnicima protesta, međutim, ne postavlja to pitanje direktno. U Srbiji će ove godine biti održani predsednički izbori na kojima stranke iz vladajuće koalicije insistiraju na pobedi u prvom krugu. Ali nervoza koja počinje da se pokazuje prevazilazi uobičajenu predizbornu. Deo te nervoze može da se ogleda u pokušajima dela tabloida da prostest VSS prikazuje kao stvaranje haosa koji plaća Džordž Soroš.
Cilj je da se time destimulišu oni koji bi mogli da se priključe protestima, te da se javnost okrene protiv njih. Dosadašnje ignorisanje nije ugušilo proteste, naprotiv. VSS je nekoliko dana pred održavanje protesta dobio podršku od sindikata “Zastava oružje”, koja radi kao deo namenske industrije i kao takva nalazi se u nadležnosti Ministarstva odbrane. Za neupućene, sindikat “Zastava oružje” bio je najbolje organizovan, sa najviše štrajkova i boljim rezultatima tokom devedesetih od drugih sindikata koji su bili instrumentalizovani, jedni od strane tadašnje vlasti, drugi od strane tadašnje opozicije.
Nove nevolje
Na protest 11. februara došla je delegacija sindikata “oružara” sa transparentom. Mase oružara nisu došle, ali ako sindikat odluči da ih mobiliše, lako će se udvostručiti broj učesnika protesta. Osim toga, “oružari” su radnici, a ne vojna lica, koji su zbog prirode fabrike u kojoj rade deo Ministarstva odbrane, a oni se svog prava na štrajk do sada nisu odricali. Dakle, jasno je da se u ovom segmentu države, vitalnom za Srbiju kao i za svaku drugu državu, gomilaju protivrečnosti i afere, a da je uobičajni odgovor do sada bio – čekanje da vreme prođe i stvar se zataška. Takva situacija, pak, stvara sve veći broj kostura u ormaru koji u najnezgodnijem trenutku mogu izaći.
U takvim okolnostima je isplivala afera “streljana”. Sam VSS je u odgovoru na zaključak Ministarstva odbrane podsetio na aferu “helikopter”, kada je istraga pokušala da odgovornost za nesreću svali na poginule članove posade, što je izazvalo revolt javnosti. Očiti cinizam istražnih organa isprovocirao je ljude, ali nije bilo dovoljno za dublje traženje odgovornih. Ali je zato, nešto kasnije, jedna seksistička loša šala dovela do smene ministra odbrane. Obrati su, dakle, mogući; kompenzacije do sada nisu bile isključene. Međutim, atmosfera je već postavljena za predsedničke izbore. Neki kandidati su već u trci, a vladajuća garnitura je sebi postavila previsok cilj i ovakve afere su joj sada suvišnije nego ikada.
I na ovom se dakle polju, kao i na sve više drugih, u očajničkom pokušaju da se stvari zadrže mirnima na površini stvari zapravo utišavaju, ali i čine uzavrelim ispod površine, približavajući se trenutku kada će buknuti. To će onda biti nevolja, a ne Velja.