Srpskom obrazovnom sustavu sprema se novo zakonodavno preslagivanje kojim će se dovršiti ranije započete reforme. Glavna obilježja prijedloga zakonskih paketa su centralizacija procesa kadroviranja, smanjenje demokratičnosti obrazovnih politika, prekarizacija radnih odnosa i socijalno raslojavanje. Negativna javna slika prosvjetnih radnika pritom otežava postavljanje rasprave u adekvatne okvire.
Ne bi bilo preterano kada bismo stanje u srbijanskoj prosveti okarakterisali kao (ciljani) pakao birokratije. Krovni zakon obrazovnog sistema – Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV) iz temelja se menjao 2004. i 2009. godine., a potom i 2013. godine. Nezadovoljna i tim promenama vlada upravo priprema ceo paket novih zakona koji bi trebao da individualnim zakonskim aktima uredi pojedinačne sisteme predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja. Očekuje se da će ovaj paket zajedno sa kontroverznim predlogom zakona o dualnom obrazovanju proći skupštinsku proceduru već do kraja juna. Društveno politički smisao obaju predloga da se ukratko opisati kao što više administracije, to manje demokratije.
Temelj nedemokratičnosti srbijanskog obrazovnog sistema ogleda se u činjenici da su uprkos postojanju velikog broja odbora, saveta, zavoda i drugih administrativnih organa, iz procesa odlučivanja izuzeti oni koji čine kičmu prosvete – prosvetni radnici i učenici, odnosno studenti. Ovom ključnom sistemskom nedostatku na ruku ide autoritarnost vladajuće Srpske napredne stranke i njeni napori da do dijaloga na temu obrazovanja nikada i ne dođe. Ne samo da prosvetni radnici i sindikati nisu bili uključeni u izradu nacrta ZOSOV-a već se donošenje gotovo tektonskih zakonskih promena odigrava u rapidnom roku, u vreme kada je šira javnost zaokupljena medijski atraktivnijim temama poput predsedničkih izbora. S druge strane, zakoni će, očekuje se s obzirom na protržišnu orijentaciju najteže pogoditi upravo zaposlene u prosveti i učenike iz najsiromašnijih društvenih skupina. U nacrtu je primerice predviđeno da se vrednovanje kvaliteta rada ustanove meri putem postignuća učenika, a kako je poznato da ono ovisi o socioekonomskom statusu obitelji, škole iz siromašnijih predela zemlje kao i one s većim brojem učenika iz socijalno marginalizovanih grupa u pravilu bi prolazile kao lošije. Time se, osim socijalne štete čini i pedagoška jer se gubi fokus sa samih učenika.
Za razmatranje smera politike obrazovanja u Srbiji indikativno je i da se na čelu srbijanske prosvete “konačno” nalazi čovek sa dugogodišnjim stažom u prosveti – Mladen Šarčević, osnivač i menadžer više privatnih gimnazija i srednjih stručnih škola u kojima cena godišnje školarine ponegde doseže i cifru od 10.000 eura. Ne čude stoga komercijalni elementi uključeni u novi paket zakona, poput primerice finansiranje ustanova po glavi učenika. Po ovom modelu sredstva za finansiranje delatnosti ustanova utvrđuju se na osnovu ekonomske cene za ostvarivanje programa obrazovanja i vaspitanja, po detetu i učeniku. Kao i financijski penali roditeljima za nedisciplinu dece.
Centralizacija i obespravljenost
Novim predlozima zakona, dakako, nisu zadovoljni ni sindikati. Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS), u izjavi za televiziju N1 ocenila je da novi ZOSOV, budući da daje nezapamćeno velika ovlašćenja ministru i praktično legalizuje sve loše prakse kojima se škole stavljaju pod političku kontrolu partija na vlasti, donosi i “virus centralizacije”. Premda nije bez značaja što uprkos i zakonski proklamovanoj nezavisnosti prosvete od politike, sva moć sada biva skoncentrisana u rukama osobe koja je, makar nominalno, jedina politička ličnost u ministarstvu prosvete, mehanizmi centralizacije daleko su dublje ukorenjeni u samom sistemu.
ZOSOV kao što je već pomenuto, propisuje rad više savetodavnih i izvršnih tela. Osim Nacionalnog prosvetnog saveta tu su Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja te razni školski odbori čija praktična funkcija i međusobna saradnja nije sasvim jasna. Sva one funkcionišu na principu nepropusne membrane, čiji članice i članovi predstavljaju neku vrstu elite – akademske, verske, političke. Tako Nacionalni prosvetni savet mahom sačinjavaju univerzitetski profesori, rektori, dekani te vođe verskih zajednica, a u školskim odborima nalaze se predstavnici lokalne samouprave, po pravilu, stranački kadrovi.
Zatvaranje procesa donošenja odluka u obrazovnom sustavu u odbore i komisije onemogućava svaki vid lične i kolektivne inicijative koji bi predstavljao promenu odozdo. Reč je o fundamentalnoj desubjektivizaciji zaposlenih u prosveti čiji stručni i pedagoški kvaliteti ostaju u senci administracije, dok se nesudjelovanjem u obrazovnoj politici njihovi doprinosi raspravama potpuno gube. Sličnim procesima sistemska “rešenja” umnogome su omogućila vladi da putem medija javnosti nametne negativnu sliku prosvetara, pa se izveštavanje o višemesečnom štrajku u prosveti 2015. zasnivalo na predstavljanju nastavnog kadra kao lenjog, nesposobnog i nezainteresovanog za kvalitativne promene obrazovnog sistema i zabrinutog isključivo za svoju materijalnu “dobit”. Ta je perspektiva uspešno namentnuta uprkos činjenici da su plate u prosveti, kako ističu sindikati i dalje, i realno i nominalno, ispod republičkog proseka.
SNS-ova prosvetna ostavština
Utoliko je posebno zabrinjavajuće što predlog novog zakona nastoji da situaciju zaoštri do kraja – predstavnici sindikata isključuju se iz Nacionalnog prosvetnog saveta, a broj predstavnika lokalne samouprave u školskom odboru povećava se na račun broja nastavnika. Dalje, ministarstvo nastoji da ukine autonomiju čak i savetodavnih tela čiji je značaj suštinski simboličan, kao što je slučaj sa Nacionalnim prosvetnim savetom. Jedna od ključnih promena svakako je i to da imenovanje/razrešavanje direktora škole postaje nadležnost ministra prosvete. Do sada je bila praksa da ministar “potpisuje rešenje” za svakog direktora, koga bira školski odbor. Šarčevićev izgovor za ovakve mere svodi se na sofističku argumentaciju da je do sada bilo nemoguće smeniti direktora ustanove bez dozvole školskog odbora, što je često bio nekakav politički pakt ili sukob stranaka na lokalnom nivou.
I u jednom i u drugom slučaju birokratija je stavljena iznad kolektiva, nastavničkog veća, a umesto disperzije moći, predložena zakonska rešenja samo tesnije povezuju spregu lokalnih i republičkih moćnika. Ovakva vertikala moći, prema kojoj ministar postavlja direktore, a direktor uspostavlja jasnu hijerarhizaciju u nastavnom kolektivu odgovara modelu menadžerskog upravljanja, idealu neoliberalnih politika. Potpuno političko prevaspitavanje i pacifikovanje, što je suštinski učinak dualnog obrazovanja koje premijer Vučić nastoji da svim silama uvede u škole u Srbiji, postaje ključni projekat SNS-ove obrazovne politike.
Kao i u modelu dualnog obrazovanja i u novom paketu zakona nastavlja se razrađivati tendencija prekarizacije rada u javnom sektoru. Tako će direktori škola dobiti mogućnost da zapošljavaju nastavno osoblje (iako je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru još uvek na snazi) a da prethodno fond časova nije preraspodeljen među onim nastavnicima koji su proglašeni tehnološkim viškom. Na taj način broj nastavnica i nastavnika sa punim fondom časova biće drastično smanjen, a tzv. “ugovori za stalno” retka privilegija, što će se automatski negativno uticati na sindikalno organizovanje.
Nažalost, sindikati nisu zauzeli kritički stav prema dualnom obrazovanju, a način na koji predstavnici poput Jasne Janković pokušavaju da pridobiju javnost, što je nakon godina defamacije i medijske satanizacije legitimno i neophodno, svodi se na autoritarne ideologeme o “učitelju kao najviđenijem čoveku u svom mestu” i nacionalističku histeriju o duhovnom i fizičkom izumiranju koje prosveta treba da zaustavi. Umesto da priču o obrazovanju sindikati plasiraju kao priču o nehumanim uslovima rada i poricanju prava na obrazovanje, oni podstiču desničarske sentimente i govore o demografiji, dok na jednog nastavnika u proseku dolazi 30 đaka. No, budući da su prosvetni sindikati jedni od retkih koji imaju moć da organizuju radničku klasu, te da pregovaraju sa državom, posebno u situaciji kada država razrađuje usvajanje tržišnog modela “plaćanja po učeniku”, i uvođenju drugih mjera koje će rezultirati daljnjom diskriminacijom Roma i stanovnika ruralnih područja, borba prosvetnih radnika zaslužuje nedvosmislenu ali kritičku podršku javnosti.