Od kad su prije gotovo pet godina naprednjaci prvi puta došli na vlast, Srbija je u neprestanoj izbornoj groznici. Skori predsjednički izbori i odabir kandidata izazvali su komešanje kako među vladajućima tako i unutar opozicije. Nakon što su se pretendenti iskristalizirali, čini se kako je jedino sigurno da nikakvih promjena u ključnim politikama neće biti.
Predsednica srbijanskog parlamenta Maja Gojković je pre nekoliko dana i zvanično raspisala predsedničke izbore zakazavši njihovo održavanje za mesec dana, tačnije za 2. april. Pre raspisivanja izbora rastuća napetost unutar Srpske napredne stranke (SNS) iznedrila je u javnost (ne)očekivani sukob između premijera i prvog čoveka stranke Aleksandra Vučića kao novog kandidata za šefa države i sadašnjeg predsednika na isteku mandata Tomislava Nikolića. No, ubrzo sklopljeno pomirenje iza zatvorenih vrata, uz ponovo rođeno jedinstvo, otvorilo je prostor za analiziranje ovog nemalog i ni u kom slučaju nevažnog unutarpartijskog raskola, čiji je odjek ispraćen sa velikom pažnjom. S druge strane, u izbornu trku će po svemu sudeći ući više od 10 kandidata. Pored glavnog favorita u vidu aktuelnog premijera, za ulazak u drugi krug po svim istraživanjima boriće se dva predstavnika iz takozvanog “demokratskog bloka”, odnosno reprezentanti građanske opozicije koji nastupaju kao nestranačke ličnosti – Vuk Jeremić i Saša Janković.
Nikolić je nakon pobede na prethodnim predsedničkim izborima 2012. istupio iz naprednjačke stranke ispunivši jeftino izborno obećanje da želi da bude predsednik svih građana i građanki Srbije. Vučić je to momentalno iskoristio za potpuno preuzimanje kontrole nad partijom, i izigravši ga, uspeo da prigrabi svu političku moć. Nezaustavljajući se tu, svoju prevlast nad njim održavao je stalnim napadima preko režimski odanih tabloida. No, pored produbljivanja krize, katastrofalnog stanja u medijima, neprestanih afera i opšteg nezadovoljstva, koje se ispoljava kroz sve učestalije proteste i štrajkove, prvi čovek vlade je paradoksalno i dalje najpopularniji političar na sceni, a uz to bez konkurencije najčešće pojavljivana figura u medijima. Sledstveno tome, naprednjačke vrhuške, a s njima i ostali iz vladajuće koalicije, prinudno su odabrali Vučića za ulazak u predsedničku trku, jer drugačije ne bi mogli da zadrže vlast. Zato svim mogućim sredstvima nastoje da mu obezbede uslove za pobedu u prvom krugu, jer bi ulaskom u drugi krug stvari mogle da se zakomplikuju, što je vrlo malo verovatno, ali ne i nemoguće. Ovde se valja podsetiti Vučićeve eksplicitne izjave od lane da mu “ne pada na pamet da se kandiduje za predsednika republike”.
Privremeno pomirenje
Predsedništvo SNS se jednoglasno odlučilo za Vučića, a tezi o njegovoj potpunoj kontroli partije ide u prilog činjenica dobijanja podrške i od Radomira Nikolića, sina predsednika Tomislava. Izostanak stranačke podrške Nikoliću, pored ranije više puta iskazane želje za ponovnom kandidaturom, rezultiralo je njegovim glasnim nezadovoljstvom šta je proizvelo višednevno medijsko prepucavanje sa Vučićem, a prema pisanju pojedinih medija i pretnje samostalnim izlaskom na izbore, ukoliko premijer ne ispuni njegove zahteve. Nikolić je poslao pismo Vučiću, u kom je zatražio povratak na čelo SNS i premijersku poziciju u zamenu za podršku na izborima. Međutim, usledili su neprestani frontalni napadi iz pravca naprednjačkog predsedništva, kao i od lidera partija vladajuće koalicije, u čemu je prednjačio predsednik socijalista i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.
Kako naprednjačka proruska struja okupljena oko Nikolića nema dovoljnu snagu da pruži značajniji otpor proevropskoj koju predvodi Vučić, Nikolić nije imao mnogo izbora osim da sklopi dil sa premijerom. No, Toma je ovim istupanjima odškrinuo poklopac Pandorine kutije, te jasno iskazao stav da ne želi bez borbe u političku penziju. Trenutno javno pomirenje i buduće zajedničko nastupanje govore samo o želji obojice da kroz trgovinske ucene prigrabe što je moguće veći deo vlasti za sebe, jer već nakon izbora nas očekuje novi potencijalni sukob zbog dogovorene raspodele funkcija. Za sada bitku dobija Vučić, koji je prvu veliku “izdaju” počinio odvajanjem od Vojislava Šešelja, a u beskrupuloznoj borbi za vlast nije mu mnogo trebalo da to isto učini i Nikoliću. No, sada je ulog veliki, i ukoliko dođe do lošeg izbornog rezultata, nije nerealno očekivati cepanje stranke.
Ko će u drugi krug na crtu Vučiću
Obavljajući funkciju Zaštinika građana Saša Janković je zaista pretrpeo veliki medijski linč od strane vlasti, te se na taj način prosto nametnuo kao nezavisni kandidat i figura bez političkih mrlja u dosadašnjoj karijeri. Građanska Srbija je inicijalno kroz Apel100 poznatih ličnosti u njemu konačno dobila svog “pristojnog kandidata”, koji treba da se suprotstavi “nepristojnom” autoritarnom režimu Aleksandra Vučića. On je nedavno svojim zvaničnim predstavljanjem na prvom javnom skupu u Beogradu održao govor koji – nakon ispraznih opštemestaških napada na Vučića, citiranja Ustava i replika domaćih filmova te pozivanja da se izađe na glasanje – sadržajno nije ponudio ništa drugačije osim identifikovanja sa “pristojnom” Srbijom. U tom obraćanju zahvalio se na podršci “i levičarima i desničarima”, što po njemu predstavlja “državno jedinstvo”, ali se i pohvalio izgovorivši da mu je “dedina šajkača u srcu, a evropske vrednosti u glavi”.
Samo nekoliko dana pre pomenutog skupa, u kratkom videu Janković je kazao da “Republika Srbija treba Srpskoj da garantuje bratske odnose kao suštinsko, a ne kao dnevnopolitičko pitanje”, dok je u intervjuu Sputnjiku rekao da “sigurno neće biti predsednik koji će potpisati nezavisnost Kosova”. Obe izjave otkrivaju njegovo koketiranje sa nacionalizmom, ali i problematičnost stavova po ovim pitanjima, u krajnjoj liniji ništa drugačijih od prethodnih državnih lidera. Jankovićevu glasačku bazu okupljeno oko njegove politike neprestanog pozivanja na Ustav čine sadašnji i bivši članovi i članice Demokratske sranke, nezadovoljni liberalni građani i poznate ličnosti raznih zanimanja, iz kojih crpi najveći zamajac obećavajući im nedosanjani san o pravnoj državi. Tako smo dobili još jedno okretanje ka “zdravom nacionalisti” sa planom da vrati pristojnost na političku scenu, a čiji konkretan politički program ne postoji, ili bar javnost za njega ne zna.
Desno i desnije
Za razliku od Jankovića, Vuk Jeremić je dokazani nacionalista. On je kao ministar spoljnih poslova za vreme predsednikovanja Borisa Tadića jedan od rodonačelnika politike “i Evropa i Kosovo”, ali je i kao tadašnji visoki funkcioner DS u izvesnoj meri zaslužan za “istorijsko pomirenje” između DS-a i SPS-a. Ubrzano relativizovanje srpskih zločina i zločinaca iz devedesetih i normalizacija desničarskih ideologija su samo neke od posledica tih političkih odluka, koje se i danas u društvu osećaju. Jeremić je godinu dana obavljao funkciju predsednika Generalne skupštine UN, a nakon povratka u Srbiju, napustio je DS i osnovao je Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD), čiji je i predsednik. No, ovaj političar, u svetu kosmopolita, a kod kuće patriota, svoju kampanju zasniva na, takođe, opštemestaškim kritikama Vučića, pravnoj i građanskoj državi, ali i na istoj neoliberalno utabanoj stazi kojom gazi i sadašnja vlast. Pored građana desnog centra targetira i nezadovoljno članstvo tri parlamentarne stranke: SPS-a, DSS-a i SRS-a. To ne treba da čudi, jer na skoro svakom dosadašnjem mitingu ponosito izjavljivao “Ja sam Srbin, ja sam pravoslavac, ja sam patriota”, dok ga prilikom izlaska na binu uglavnom prati “Marš na Drinu”.
Srbija će na predstojećim izborima sigurno dobiti novog predsednika, što je jedina promena koju će oni doneti, dok ona suštinska ponovo izostaje. Podrška liberalne građanske opozicije ultranacionalisti Jeremiću i umerenom nacionalisti Jankoviću kao Vučićevim protivkandidatima ni u kom slučaju ne može da se tumači kao alternativa njegovom ekstremnom nacionalizmu. Jer, zamena jednog nacionalizma drugim može da pomogne jedino očuvanju partikularnih interesa ovdašnje ekonomske i političke elite, dok bi perifernokapitalistička Srbija nastavila da tone u dužničko ropstvo. Takva politička artikulacija je u samom startu poražavajuća i potvrđuje pravilo da je su liberalizam i nacionalizam dve strane jednog istog novčića. Ali, politika niti počinje, niti se završava održavanjem izbora. Možda je sada krajnje vreme da manji politički subjekti sa margine počnu složnije da nastupaju u osvajanju javnog prostora kako bi promovisali politiku osnovnih ljudskih i radničkih prava, antifašizma, sindikalnog organizovanja, socijalne države, prava žena, LGBTQ+ zajednica, ostalih manjinskih grupa – dakle, sve ono što se sistematski uništavalo u poslednjih, bar trideset godina.