Aleksandar Vučić je pobijedio u prvom krugu predsjedničkih izbora u Srbiji i dodatno učvrstio vladavinu svoje stranke. Kao što su pokazali i kampanje i rezultati opozicijskih takmaca, takvi “marketinški” programi ne mogu doprinijeti slabljenju Vučićeva režima. No, predstoji u Srbiji čitav niz protestnih radničkih i građanskih akcija u kojima bi entuzijazam onih koji su podržavali protukandidate mogao biti politički kanaliziran.
Uprkos jakom uverenju među velikim delom građanske javnosti da je na ovim predsedničkim izborima moglo doći do osipanja moći predsednika vlade i predsednika vladajuće stranke Aleksandra Vučića, rezultat je ponovo poražavajući: Srpska napredna stranka koja ima parlamentarnu većinu i njen autoritarni lider osvojili su još jednu polugu moći, ma koliko, prema ingerencijama iz Ustava, predsednička funkcija bila simboličkog karaktera.
Veru u Vučićev krah podgrejali su rezultati parlamentarnih izbora iz aprila 2016., kada je SNS, bez obzira na agresivnu kampanju i medijske manipulacije, čak uspevši da uspostavi kontrolu nad CeSID-om, nevladinom organizacijom osnovanom sa ciljem sprečavanja manipulacije glasovima, u novi izborni ciklus ušla sa manjim brojem poslaničkih mandata (iako je u pitanju i dalje ubedljiva većina), premda su izbore raspisali sa ciljem da, osvojivši apsolutnu većinu, nastave još snažnije sprovođenje “mera štednje”.
Afera Savamala, te razdor unutar stranke – kada je Vučić, orkestiranim tabloidnim navodima da je Tomislav Nikolić uzeo “ruske pare” da bi se kandidovao za drugi mandat, nepovratno urušio kredibilitet dosadašnjeg predsednika – nakon čega je Nikolić povukao najavu kandidature, učinili su da kraj Vučićeve vladavine izgleda nadohvat ruke ili makar da drugi krug deluje kao sasvim izvesna opcija. Kampanja vladajuće koalicije samo je učvrstila ovo uverenje.
Agresivna i apsurdna kampanja
Sumanuti predizborni spotovi u kojima se Aleksandar Vučić pojavljuje kao “mali Alek” koji nakon 35 godina vraća knjigu u školsku biblioteku ili Vučić kao spasilac aviona čiji se pilot i kopilot svađaju, angažovanje privatnog obezbeđenja da 24 sata čuva predizborne plakate ovog predsedničkog kandidata, izdavanje saopštenja u kome se kandidat Vuk Jeremić i njegova supruga optužuju da kontrolišu narko-tržište, te vrhunac ironije i apsurda – Vučićevo pojavljivanje u talk showu sa roditeljima – sve je to signaliziralo očajničke vapaje za glasovima.
Iz perspektive vladajuće stranke, imajući u vidu da su gotovo svi medijski i državni resursi bili upregnuti u njihovom interesu – sve osim nedvosmislene pobede u prvom krugu bilo bi shvaćeno kao gubitak i početak Vučićevog kraja. Otuda je i pozivanje na masovni izlazak na birališta da bi se povećanjem izlaznosti smanjila šansa za Vučićevu pobedu u prvom krugu bila ključna strategija svih opozicionih kandidata i nekolicine opozicionih medija.
Izlaznost je, međutim, bila je između 3 i 7% niža u odnosu na predsedničke izbore 2012. i 2008., te je jedva premašila 50 odsto. Upoređujući rezultate koje iznosi Republička izborna komisija i Izbori.live (izborni štab Saše Jankovića, bivšeg zaštitnika građana i opozicionog kandidata koji je osvojio najviše glasova), Vučić je postao predsednik Srbije osvojivši između 51 i 55% glasova.
No, važne političke poente koje se iz još jednog izbornog ciklusa mogu izvući tiču se pre svega niske izlaznosti, posebno niske izlaznosti u centralnoj Srbiji u odnosu na Beograd i Vojvodinu, i uslovno rečeno, “moralnih pobednika” fiktivnog lika Ljubiše Preletačevića Belog i Saše Jankovića.
Paradoksalni ishod taktike opozicije
Suštinski problem ovih izbora nije bio u tome što su “svi isti”, već što, uprkos očiglednim razlikama, nijedan kandidat nije ubedio građan(k)e da će izaći iz okvira postojeće politike – a to su evrointegracije kao ključni princip spoljne politike, koji diktira “mere štednje” i nivo stranih investicija subvencionisanih budžetskim novcem. Uzalud su se Vučićevi protivkandidati utrkivali u razotkrivanju Vučićevih laži, dokazivanju svoje ljubavi prema Kosovu i preziru prema subvencijama za strane investicije.
Vučić se pokazao kao pouzdan partner kapitala (koji među njegovim saborcima i saradnicima najbolje oličavaju tajkuni Željko Mitrović i Bogoljub Karić) i evropskih elita, zbog čega su mu i jedni i drugi pružili svesrdnu podršku u kampanji, omogućavajući mu da neprekidno plasira sliku o sebi kao garantu stabilnosti u Srbiji. Paradoksalno, potpirivanje priče o tome da, ukoliko kandidat vlasti pobedi, Srbiji preti diktatura, te da su ovi izbori zapravo referendum za ili protiv takve vladavine, olakšalo je Vučiću da manipuliše strahom od socijalnih nereda, tvrdeći da bi pobeda opozicije samo to i donela.
Predsednički izbori takođe su razotkrili do koje mere su glasačka i socijalna baza razdvojene. Otuda i toliko izbornih iznenađenja – naglog rasta i pada određenih stranaka i ličnosti u kratkim vremenskim intervalima. Svi oni koji su izašli kao dobitnici parlamentarnih izbora prošle godine ubedljivo su poraženi na ovim izborima. Šešelj, čiji su radikali doživeli elektoralni proboj na prethodnim izborima, osvojio je oko 4% glasova, Boško Obradović, kandidat desničarske stranke Dveri, između 2 i 3% , a Saša Radulović, lider stranke “Dosta je bilo”, čiji se program zasniva na veri u transparentni neoliberalni kapitalizam, jedva je premašio 1%. Dok su na lokalnim izborima Dveri i Beli imali većinu u mestima iz kojih dolaze – Boško Obradović u Čačku, a Beli u Mladenovcu – na predsedničkim izborima su i u ovim mestima imali gotovo duplo manje glasova u odnosu na kandidata vladajuće koalicije.
Izostanak socijalne baze
Dalje, budući da nijedna stranka nema uporište ni u jednoj klasi ili realno utemeljenoj društvenoj grupi/pokretu, a da se opozicijia uglavnom oslanjala na neuhvatljive identitetske odrednice poput “pristojne Srbije”, predizborna kampanja svodi se na marketing, pa je tako SNS vrlo brzo preuzeo ideologem “uređene i pristojne Srbije”.
Ipak, analiza koja bi olako odbacila učinak Saše Jankovića i Luke Maksimovića, odnosno njegovog alterega Ljubiše Preletačevića Belog, isuviše bi pojednostavila stvari, te išla niz dlaku i elitizmu i populizmu, koji su u retorici opozicionih kandidata išli rame uz rame.
Naime, drugoplasirani kandidat na ovim izborima i desetogodišnji ombudsman Saša Janković, izašavši kao zaštitnik građana sa izveštajem da država stoji iza rušenja objekata u Savamali, zasnivao je svoju kampanju na odbrani pravne države, viđen je kao heroj liberalne javnosti, dok je kritika sleva insistirala da je iz perspektive nižih klasa pravna država apstraktni ideal, te da vladavina prava i retorika građanskih sloboda nisu dovoljno motivišuće za osiromašene birače van urbanih centara. U zavisnosti od perspektive, podrška koju mu je dala Demokratska stranka, stranka čijim je putem SNS na manje “civilizovan” način nastavio zbacivši demokrate s vlasti 2012, tumačena je kao mana ili kao prednost.
Ironijom sudbine ili zahvaljujući proračunatom predizbornom marketingu, Janković je osvojio većinu jedino na teritoriji tri beogradske opštine – Savski Venac, Vračar i Stari grad, koje su i u neposrednoj blizini Savamale, simboličkog stožera Jankovićeve kampanje. No, to se delimično može objasniti i činjenicom da su mehanizmi potkupljivanja, zastrašivanja i ucenjivanja daleko snažniji u manjim sredinama. Igranje na grobu liberalizma, odnosno kultur-rasistička pretpostavka da su Janković i njegov tim bili suviše uglađeni za neprosvećene mase ruralne Srbije, ignoriše činjenicu da je Janković u gotovo svim opštinama u Srbiji konsekventno imao između 10-20%. To ipak ukazuje da prepreka svrgavanju Vučića nije primitivan narod koji voli autoritarne političare već nedostatak istinski alternativne politike, koja bi, pored odbrane Ustava, ponudila i neki socijalni program.
Opstanak “ekstremnog centra”
Glavna senzacija ovih izbora svakako je fiktivni lik koji svojom pojavom ironizuje boljke srbijanske politike – “preletanje” iz stranke u stranku, korumpiranost i bahatost stranačkih funkcionera – Ljubiša Preletačević Beli, odnosno njegov tvorac Luka Maksimović. Liberalna opozicija njegovu pojavu tumači kao Vučićev lik u ogledalu i način da se “pravoj opoziciji” naudi osipanjem glasova. No, uspeh ovog kandidata, preko 9% glasova, iako od elektoralnog proboja na lokalnim izborima u beogradskoj opštini Mladenovac, u aprilu prošle godine, do predsedničke kandidature, ovaj kandidat nije imao aktivnosti značajnije za širu javnost, te činjenica da su se ljudi, uglavnom mladi, samoorganizovali kako bi mu pružili podršku i pomogli da prikupi potpise, sugeriše sasvim drugačiju poentu – prezasićenost nedodirnutim kapitalističkim okvirima postojeće liberalne demokratije.
Podrška ovom kandidatu uglavnom je značila podršku samom konceptu satirizovanja režima i zahtev za drugačijim tipom politike. Ipak, ostalo je nerazjašnjeno šta je u kandidaturi Preletačevića Belog/Luke Maksimovića bila borba za “narodni suverenitet”, a šta pokušaj da se kroz prizemni humor podvali priča o potrebi za “ozbiljnom državom” tj. za “pravim” nasuprot “divljem” kapitalizmu.
Opstanak politike “ekstremnog” centra, što pokazuje poraz svih kandidata sa eksplicitno nacionalističkim i konzervativnim stavovima, a to su Vuk Jeremić, Vojislav Šešelj, Boško Obradović i Miroslav Parović, kandidat opskurne desničarske grupe koji je osvojio manje od 1%, ukazuje na periferan položaj Srbije u okviru globalnog neoliberalizma, na čijoj je političkoj sceni priča o uređenom kapitalizmu još uvek koliko-toliko uverljiva. S druge strane, ukoliko entuzijazam svih onih koji su Jankovića i Preletačevića podržali iz bunta prema zakonitostima Vučićeve politike a ne samo prema njenim najpovršnijim manifestacijama, ne trijumfuje u predstojećim štrajkovima (štrajk prosvetnih radnika, štrajk radnika fabrike Goša i radnica u Kragujevcu) i najavljenim protestima (protest penzionera, Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd), politika centra će ubrzo otvoriti vrata ekstremnijim snagama.