Tradicionalna bratska ljubav Srbije i Rusije trebala bi podrazumijevati ravnopravnost i solidarnost odnosa. No, ona je zapravo tek retorički ornament s konkretnom političkom i ekonomskom funkcijom. Dok srpskoj vladi služi kao svojevrsno oružje za nacionalno dokazivanje neovisnosti spram Zapada, Rusija je koristi za ekonomsku eksploataciju domaćih resursa.
Svrgavanjem Slobodana Miloševića 2000. godine period samoizolacionizma je završen, Srbija je uskočila u postistorijski voz blistave budućnosti instaliravši free market softver civilizovanog i progresivnog zapadnog sveta. Time je zvanično ušla u vrzino kolo sistemske eksploatacije na kapitalističkoj poluperiferiji. Prvo su došle jedinice za ideološku preobrazbu i strukturnu implementaciju pro-tržišnih reformi u vidu različitih tehnokratskih organizacija da bi nakon toga, pod evro-atlantskim kišobranom, nagrnule multinacionalne kompanije željne jedva načetog socijalističkog tržišta, jeftine radne snage i korumpiranih i ideološki “obrađenih” elita.
Usvojena “teleologija privatizacije svega postojećeg” i liberalizacija tržišta rezultirala je dugoročnim uništenjem privrede, ali i kreiranje zavisnosti Srbije od priliva stranog kapitala i međunarodnih finasijskih institucija. Srbija se konačno našla pod kapom i šapom kapitalističkog Zapada koji je, mašući EU šargarepom, dominantno preuzeo kontrolu nad svim institucijama i značajnijim resursima u zemlji. Međutim, to je u srce pogodilo ruskoga Velikog Brata na čelu sa Vladimirom Putinom koji, uprkos širini svoje slovenske duše, nije mogao da prihvati takvu “izdaju”. Šanse da se Srbija, kao tradicionalni interesni prostor Rusije, tek tako prepusti Zapadu bila je ravna verovatnoći da će Srbija iz tranzicije izaći kao bogata članica EU sa razvijenom privredom, dobrostojećim građanima i dobrodržećim demokratskim institucijama.
S obzirom na to da su od kraja 80-ih kapitalizam i nacionalizam dve glavne “igre u (Beo)gradu”, pod čijim su dominantnim uticajem bile sve garniture vlasti, Rusi su logično odigrali na “kartu do Prištine” uz tradicionalno guslanje o “vekovnoj bliskosti dva naroda”. Ruska navodna zaštita Srbije u međunarodnim odnosima i “borba” protiv nezavisnosti Kosova, ustoličila je mitološku percepciju ruskog naciona kao starijeg i moćnijeg brata koji bezinteresno lebdi kroz istoriju i bdije nad sudbinom srpskog pravoslavnog naroda iz čiste nepatvorene ljubavi.
No, kao i obično, iza identitetske priče – bilo da je reč o Rusiji ili EU – krije se čist materijalni interes. Uprkos tome, medijski i politički komentarijat u Srbiji kulturno-vrednosnim interpretacijama često zamagljuje ekonomske interese velikih sila, i krijući sopstvenu analitičku slabovidost pod geopolitičkom kabanicom, poslovično pravda sve civilizacijskom borbom Istoka i Zapada. Pa je, tom logikom, za liberale Rusija no-no samo zato jer je “iracionalna istočnjačka despotija”, dok je Amerika putokaz budućnosti samo jer je “zapadna liberalna demokratija” gde apriori sve vrvi od slobode i blagostanja. S druge strane, nacionalistička štampa redovno rešeta srdžbu po “domaćim slugama” američkih i “evro-unijatskih” kolonijalnih gospodara, dok u Vladimiru Vladimiroviču vidi spasitelja čovečanstva od moralne bede dekadentnoga Zapada. Međutim, zadojeni ideološkom mržnjom prema Zapadu, oni ostaju slepi za rusku kapitalističku mašineriju što pod pravoslavnim plaštom nemilosrdno krči sve pred sobom – pa i “bratsku” Srbiju.
“Posao veka” kao trojanski konj
S obzirom na to da je dugo bauljala u svojoj ekonomskoj i političkoj slabosti, uprkos ideološkom uticaju, Rusija dugo nije uspevala da se značajnije ekonomski nametne u Srbiji. Međutim, iskoristivši usijanu atmosferu pregovora o statusu Kosova, Rusija je početkom 2008, u vreme Vlade Vojislava Koštunice, uspela da izbori “posao iz snova”. Tada je potpisan Energetski sporazum kojim je Srbija ruskoj državnoj firmi Gaspromnjeft prodala ispod cene 51 odsto NIS-a, jedine državne kompanije za istraživanje, proizvodnju i prodaju nafte i prirodnog gasa. Zauzvrat, Rusija je Srbiji obećala energetsku sigurnosti i 400 miliona evra investicija u NIS, ali pre svega jedan krak Južnog toka, projekta gasovoda kojim je, pre rata u Ukrajini, ruski gas trebalo da bude dopremljen do zemalja Evropske unije.
No, iako je čitav “posao veka”, kako su ga zvali srpski političari, bio vezan za Južni tok, sporazum je ostao na snazi i nakon propasti projekta zbog čega je Srbija ostala bez ogromne državne imovine, prava eksploatacije prirodnih rezervi nafte i gasa, geotermalnih izvora, dok je istovremeno postala i doživotno energetski zavisna od Rusije.
Koliko je ugovor bio štetan govori i činjenica da je Srbija jedina zemlja na trasi izgradnje Južnog toka koja je Rusima dala većinsko vlasništvo nad svojom nacionalnom naftnom kompanijom, a zajedničku rusko-srpsku firmu registrovala u offshore zoni u Švajcarskoj čime je Rusima prepustila i kontrolu tokova novca. O tome kako su “braća Rusi” nasamarili čitav srpski politički establišment, ali i na koje sve nemilosrdne načine i dalje preko NIS-a crpe prirodne i ljudske resurse u Srbiji, mogao bi da se napiše jedan dobar ruski “porodični roman” u kome bi srpski deo ove “srećne” pravoslavne porodice bio nesrećan na onaj sažaljivi način, kako sam potčinjeni može biti nesrećan. Taj “književni klasik” rusko-srpskih odnosa bez mnogo problema bi u dahu ispisali izrabljivani lizing-radnici na NIS-ovim pumpama, žitelji brojnih vojvođanskih sela po čijim dvorištima ruje Gazpromova teška mašinerija, ali i stanari zgrada u velikim gradovima čiji parkovi, vrtići i dečja igrališta ustupaju mesto NIS-ovim crpnim stanicama.
Inovativna nova izvorišta nafte
Prema svim istraživanjima javnog mnjenja, Rusi su i dalje dominantno najpopularnija nacija u Srbiji, a svaka saradnja sa njima, za razliku od SAD-a ili EU-a, gleda se pozitivno. No, kada bi mediji bili uporniji u boljem informisanju građana Srbije, možda bi dihotomija dobri Rus/zli Amerikanac koju forsira mejnstrim bila konačno razbijena u paramparčad. Jer, građani Srbije, ma koliko zadojeni “bratstvom i slovenstvom”, teško da su u težoj poziciji kad ih eksploatiše nekakav teksaški naftni magnat u kaubojskim čizmama, nego, recimo, Kiril Kravčenko, Gaspromnjeftov dugogodišnji prvi čovek u NIS-u i zaštitno lice ruskog pohoda na srpske prirodne resurse koji je svojim dobrim radom za samo nekoliko godina srpska izvorišta nafte i gasa doveo do nivoa suve drenovine.
Naime, Kravčenko je primenjujući sistem frakturiranja (zabranjen u mnogim zemljama zbog posledica na životnu sredinu) koji podrazumeva da se u bušotine ubacuju pumpe kojima se naglo diže pritisak, kako bi se izbacila veća količina nafte, doveo Srbiju u situaciju da, ako nastavi ovim tempom, do 2021. godine ostane bez sopstvene proizvodnje nafte. Ipak, Rusi za to ne mare, već misle poslovno i ne časeći časa grozničavo tragaju za novim izvorištima nafte i to po, ni manje ni više, dečjim igralištima, javnim površinama, dvorištima i njivama dobrih srpskih domaćina.
Andrijana Milošev, meštanka Srbobrana, žalila se medijima da radnici NIS-a dolaze u pola noći i postavljaju mehanizaciju na javne površine i u privatne njive bez ikakvih dogovora sa lokalnim stanovništvom. Prema rečima Ratka Đurđevca iz Ekološkog pokreta Vrbasa, radnici NIS-a, bez prethodne najave ili dozvole, ulaze u atare opština Vrbasa i Kule tagajući za naftom i gasom na tom području. I to ne samo u atare, već i u sam centar Vrbasa. Mnogi bi upitali, a gde je tu pravna država. Tu je, živa i klasno nesenzibilisana, jer NIS za sve svoje aktivnosti, od lokalne samouprave, sve dozvole dobija “ekspresnom brzinom”. Predsednik Saveta Mesne zajednice Novi Itebej Bela Peteš, odgovarajući na pitanje novinara o šteti na drumu koji je Gazpromnjeft svojim vangabaritnim vozilima napravio, izjavio je da “NIS ne vidi da u toj mesnoj zajednici stanuju i ljudi, a ne samo nafta”.
Gorka pilula kapitalizma
No, logika maksimizacija profita dušmanski krči dalje čineći svoje upravljače sve bogatijima i bahatijima, a domicilno stanovništvo sve siromašnijim i obespravljenijim. U svom pohodu na crno zlato NIS je stigao čak i do zaštićenog prirodnog rezervata Deliblatska peščara, goneći pred sobom mnoge zaštićene vrste biljki i životinja u hodu zaobilazeći zakone. Pored zloupotrebe energetskog sporazuma, povlašćenoj ceni rudne rente, brutalnog odnosa prema životnoj sredini i bezobzirnog ponašanja prema lokalnom stanovništvu, Rusi su se istakli i po, maltene, udžbeničkoj eksploataciji radnika.
Odmah nakon privatizacije, NIS na čelu sa Kravčenkom otpustio je 6000 radnika u maloprodaji (od ukupno 12000 zaposlenih u NIS-u), a onda nekima od njih ponudio da nastave da rade, ali preko agencija za lizing radne snage. Samo u jednom danu krajem 2013. godine Kravčenko je otpustio 900 ljudi i kao zamenu za stalni posao i platu od 500 evra ponudio im da nastave da toče benzin na nekim od više stotina NIS-ovih pumpi, ali preko lizing agencija i to za mesečnu zaradu od 200 evra.
Miroslav Mladenović, jedan od 5000 radnika koji su tužili kompaniju zbog “prisilnog dobrovoljnog odlaska” ističe da je država radnike pustila niz vodu, tvrdeći da su zbog Kravčenkovih poslovnih poteza mnogi ljudi izgubili i život. “Preko noći je nestala NIS maloprodaja. Svi smo dobili otkaze gotovo u istom danu. Naše udruženje otpuštenih radnika ima podatke da je desetak ljudi izvršilo samoubistvo zbog otkaza”, kaže Mladenović, dodajući da su uslovi za rad na pumpama preko lizing agencija bili robovski.
“Morali smo da osam sati stojimo, da prodamo najmanje 10 kafa po osobi, pet upaljača i da celokupan manjak nadoknadimo ako ga bude u kasi. Ukoliko taj ‘bonus’ ne bismo ostvarili, morali bismo da nadoknađujemo ono što nismo uspeli da prodamo. Radio sam pod takvim uslovima tri meseca i napustio posao jer me je više koštao taj rad nego nerad kod kuće”, objašnjava Mladenović. Srpski zvaničnici o ovome nisu progovorili ni reč, iako je rentiranjem radnika samo po osnovu poreza i doprinosa budžet Republike Srbije oštećen za ogroman novac, a nepoznato je i gde se sliva novac od brendiranih pumpi odnosno onih koje nose naziv “Gaspromnjeft”.
“Ja nisam Putin”
Veliki meštar Kiril Kravčenko, ne da nije kritikovan zbog svega što je uradio, već je za svoj rad od države Srbije i “pohvaljen”. Naime, samo mesec dana pre nego što će otići sa mesta prvog čoveka NIS-a, tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, povodom Dana državnosti, nagradio ga je zlatnom medaljom za izuzetne zasluge u javnom radu, privrednoj delatnosti i jačanju prijateljstva Srbije i Rusije. Kravčenko je pazario kuću i nekretnine u blizini Novog Sada, a osnovao je i privatnu firmu u Srbiji. Pored negativnog publiciteta, nije izgubio sve funkcije u “Gaspromnjeftu” i u NIS-u jer je premešten u Odbor direktora NIS-a i ostao zamenik generalnog direktora “Gaspromnjefta” zadužen za upravljanje inostranim aktivama.
O tome koliko je odnos Rusije i Srbije “solidaran” govore i podaci prema kojima je od potpisivanja Energetskog sporazuma Srbija od NIS-a prihodovala 793 miliona evra, dok je ruska strana inkasirala 3,4 milijarde. Međutim, manevarski prostor za reviziju sporazuma je izuzetno tanak i s obzirom na to da Srbija nosi omču energetske zavisnosti od Rusije. Naime, 80 odsto gasnih potreba doprema se gasovodom koji prolazi kroz Ukrajinu i Mađarsku, a u ovom trenutku ne postoji nikakvo rešenje koji bi išlo ka diverzifikaciji energetskog snabdevanja.
Na pitanje novinara zbog čega nije spomenuo modifikaciju sporazuma sa Rusima oko Južnog toka u svom ekspozeu iz 2016, tadašnji premijer Aleksandar Vučić je izjavio da Južnog toka u ekspozeu nema “zato što je Vladimir Putin rekao da je Južni tok mrtav”. “Ja nisam Putin i ne mogu da odredim drugačije”, izjavio je Vučić čiju izjavu opozicija nije mogla da iskoristi, jer su svi redom ili podržali sporazum ili bili potpisnici istog.
No, ako ništa drugo, građani Srbije su se suočili sa realnom slikom ruske države i njenih činovnika od krvi, mesa i pohlepe, time razbivši iluziju satkanu od apstrakcija jeftinog etnofiletizma i nacionalističke demagogije. Pustoš koja ostaje iza ruskih kompanija jednako bode oči kao ona nastala eksploatacijom giganata iz EU ili SAD, a život u koloniji jednako težak kao i onaj u guberniji. “Njihova namera je da iscrpe rudno bogatstvo i ne interesuje ih šta ostavljaju za sobom. Pristup prema svemu ovome je da izvuku što više para odavde i da nas zaborave”, zaključak je Bele Peteša iz malog srednjebanatskog sela Novi Itebej. Zaključak od kog političari, nacionalna intelektualna elita, ali i svi građani Srbije mogu samo da uče.