Iako na prvi pogled potpuno dominiraju srpskom političkom scenom, naprednjaci predsjednika Aleksandra Vučića svoju su hegemoniju izgradili na staklenim nogama. Ono što ju je do sada omogućavalo bila je potpuna nesposobnost i liberalne i nacionalističke opozicije da ponudi bilo kakvu uvjerljivu alternativu. No sljedeći beogradski izbori mogli bi se pokazati kao izazov za ovaj odnos snaga.
Redovni izbori za skupštinu grada Beograda, koji treba da se održe početkom naredne godine, predstavljaju šansu za “početak kraja” vladavine Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke tj. za elektoralni proboj neke opozicione grupe i/ili alternativne politike. Međutim, nevolja je u tome što je najveći deo parlamentarne opozicije Vučiću – poput klerikalno orijentisanih protofašističkih Dveri, libertarijanski nastrojene stranke Dosta je bilo pod vođstvom bivšeg Vučićevog ministra Saše Radulovića, pa do “pokreta” Vuka Jeremića, srpskog nacionaliste sa diplomatskom karijerom – delimično ili u celini zagovara politike koje su, u najmanju ruku, podjednako loše kao i program koji sprovodi Vučić.
Nije verovatno ni da bi Demokratska stranka – koja je zahvaljući doslednom sprovođenju neoliberalne politike privatizacije javnih preduzeća, masovnih otpuštanja, ignorisanja radničkih štrajkova, ukidanja ili poskupljenja javnih usluga, te zahvaljujući eksploataciji imidža političke opcije koja se obraća intelektualnoj eliti ili “prosvećenim” i “urbanim” glasačima, omogućila uspon Srpske napredne strane – na političku scenu mogla da se vrati kao relevantan faktor, čak i u saradnji sa Pokretom slobodnih građana, organizacijom koju je nedavno osnovao Saša Janković, bivši zaštitnik građana i predsednički kandidat koji je uspeo da osvoji 15% glasova.
Odluka Demokratske stranke da prihvati Vučićev predlog za unutrašnji dijalog o pitanju Kosova dovela je do raskola između Jankovića i DS-a, ali to više ukazuje na Jankovićev oportunizam nego na njegovu nameru da zaista raskine sa politikom koju DS oličava. Naime, Janković je ovu odluku kritikovao tvrdeći da ne želi da učestvuje u devastaciji “nacionalnog interesa” koju Vučić orkestrira, čime se priključio sve snažnijem skretanju opozicionog diskursa udesno.
Dijalog na opoziciji
Takođe, ne treba izgubiti iz vida da je kroz predsedničku kampanju Saša Janković stekao određen ugled, kao i da je u nekim beogradskim opštinama dobio više glasova od Vučića, te da veruje da je dobar rezultat na gradskim izborima moguć i bez koalicionih partnera. Funkcioneri Demokratske stranke već su izjavljivali da će uslov za formiranje koalicije za gradske izbore biti “veća vidljivost DS”, jasno referirajući na podršku koju su kao stranka dali Jankoviću kao predsedničkom kandidatu.
Problem sa opozicijom nije njena poslovična razjedinjenost, već upravo suprotno – klijentelistička premreženost, te nedostatak principa, labilna ideološka orijentacija, koja kada se ne svodi isključivo na to da se bude protiv Vučića kao autoritarnog pojedinca, kao jedino relevantnu i konstantnu kategoriju prepoznaje “nacionalni interes”. Otuda ne treba da nas čudi što lider Dveri Boško Obradović smatra da bi sa Jankovićem, uprkos tome što Janković ne negira genocid u Srebrenici i deklarativno podržava prava LGBT osoba, mogao da vodi dijalog, kako je u intervjuu za beogradski dnevni list Danas izjavio, o “vladavini prava i departizaciji državne administracije”.
Dveri takođe razmatraju koaliciju sa Jeremićem i Radulovićem, tako da opozicija, kada se radi o sprezi retorike nacionalnog interesa i politici zaštite profitnog interesa kapitala, očigledno nije atomizovana. Obradović često koketira sa retorikom socijalne pravde, pojavljuje se na radničkim protestima, ali njegov socijalni angažman počinje i završava se diskriminatorskom i šovinističkom pričom o srpskom radniku koga ugrožava kolonijalni, strani gazda na isti način na koji LGBT osobe – po njegovom mišljenju “proizvod” kolonijalnog Zapada – navodno ugrožavaju srpsku porodicu, a time i opstanak srpskog naroda.
Važan test za SNS
U situaciji u kojoj bi ova potencijalna koalicija (čiji su svi lideri bili kandidati na predsedničkim izborima, a njihov zbirni rezultat bio je manji od 10%) imala nekog udela u vlasti, ona bi izgledala kao preslikan odnos sadašnjeg predsednika, koji brani “nacionalni interes”, i premijerke koja za to vreme sprovodi nove rezove u javnom sektoru. Premijerka Ana Brnabić jeste tip ekspertkinje sa iskustvom u privatnom sektoru kakvim se do sukoba sa Vučićem predstavljao i Saša Radulović, koji već neko vreme pretenduje na funkciju gradonačelnika Beograda.
Beogradski izbori nisu samo strateški važni, jer bi mogli označiti početak osipanja potpune kontrole Srpske napredne stranke nad svim političkim, infrastrukturnim i ekonomskim resursima, već je, što se lako može zaključiti i iz načina na koji se opozicija prema tim izborima odnosi, njihov podtekst mogućnost raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora na kojima bi moć vladajuće koalicije mogla biti osporena. Budući da vlast tvrdi da vanredni parlamentarni izbori neće biti raspisani početkom 2018., baš kao što je Vučić nakon izbora 2016. tvrdio da se neće kandidovati za predsednika, sva je prilika da će biti i parlamentarnih izbora.
Činjenica da izbori za beogradsku skupštinu nisu raspisani zajedno sa ovogodišnjim predsedničkim izborima ukazuje na to da naprednjaci zaista strahuju od gubitka gradske vlasti. Razlog nije samo to što u Beogradu živi veći broj ljudi koji materijalno ili na neki drugi način nisu ucenjeni da glasaju za SNS već i činjenica da kvalitet života u Beogradu drastično opada od kada je na njegovom čelu Vučićev prijatelj i saradnik Siniša Mali.
Beograd u smeću
Politika čiji je simbol “Beograd na vodi” sada se manifestuje kroz predstojeću privatizaciju Poljoprivrednog kombinata Beograd, koji vlast vidi kao zemljište koje se može prodati investitorima, što za obične građane i građanke znači gubitak radnih mesta i poskupljenje hrane. Dalje, ovog leta, deponija smeštena u beogradskom predgrađu Vinča je zbog neadekvatnog odlaganja otpada gorela 40 dana, a politika upravljanja otpadom sadašnje vlasti predviđa javno-privatno partnerstvo koje će imati katastrofalne i ekonomske i ekološke posledice. Gradska vlast kao rešenje predlaže spaljivanje otpada, što su detaljno kritikovali članovi inicijative Ne da(vi)mo Beograd, a javno-privatno partnerstvo će najverovatnije rezultirati i poskupljenjem komunalnih usluga vezanih za uklanjanje otpada.
Lokalni protesti u beogradskim naseljima, koji adresiraju nedostatak učešća građana u planiranju životnog prostora, budući da se urbanistička politika svodi na izgradnju novih benzinskih pumpi, sve su češći. U sliku nefunkcionalnog, zagađenog grada u kome je život sve skuplji savršeno se uklapa podatak da su početkom ove godine protestovali i radnici javno-komunalnog preduzeća “Čistoća” zbog toga što najveći deo njih radi po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima i do 17 godina, bez adekvatne opreme i uslova za rad.
Za to vreme, opozicija ubeđena u svoju izvesnu pobedu na sledećim parlamentarnim izborima, prevashodno se bavi pitanjem Kosova i opstanka “nacionalnog interesa”. Ona gradske izbore očigledno vidi tek kao simbolički korak ka osvajanju vlasti, pa ni ne nastoji da artikuliše konkretna rešenja koja bi mogla poboljšati standard i kvalitet života stanovnika Beograda. Vlast je, očekivano, u permanentnoj kampanji, čiji su deo u procesu “renoviranja” raskopane sve važnije saobraćanice u gradu, zbog čega je ionako spor saobraćaj još sporiji, a uvedena je i nova autobuska linija koja vozi do Ikee.
Žrtve sistema
Odgovor na retoričko pitanje zbog čega ljudi, uprkos srozavanju životnog standarda i autokratskim pretenzijama njenih funkcionera, glasaju za Srpsku naprednu stranku, kojim opozicija često nastoji da omalovaži sve one glasače koji ne vrednuju njene “demokratske” kapacitete, nije preterano komplikovan. Situacija u kojoj je kvazidemokratska opozicija obuzeta borbom za ustoličenje novog lidera zaista ide na ruku tome da deo biračkog tela režim percipira kao one “koji bar nešto rade”, iako su posledice njihovog “rada” dugoročno štetne ili tek kozmetička rešenja.
Ovih dana internetom kruži snimak na kome predsednik gradske skupštine u Jagodini građanima, u stilu feudalnog gospodara, pred kamerama dodeljuje skromnu socijalnu pomoć, na koju su oni zakonski ostvarili pravo. Poenta ovakvih ponižavajućih performansa jeste da se pokaže da je vlast ipak nešto uradila, zbog čega jedan deo glasova ostaje siguran. Kao što pokazuje objašnjenje bivše radnice beogradskog preduzeća C market, ljudi su za Vučića glasali zbog obećanja da će vratiti ono što je privatizacijom opljačkano, tj. rešiti pitanja koja su za njih od egzistencijalnog značaja, a ne iz neke patološke zadrtosti ili zatucanosti.
Nedostatak iole konkretnih rešenja i prezir prema žrtvama sistema u čijoj su izgradnji učestvovali sada istaknuti kritičari režima naprosto nije formula po kojoj se mogu dobiti izbori, pa ni oni beogradski. Kandidatura inicijative Ne da(vi)mo Beograd, čiji dosadašnji aktivizam mnogima uliva nadu, mogla bi biti signal da se na srbijanskoj političkoj sceni zaista javljaju nove snage.