U sljedeća dva tjedna donosimo pet tekstova koji će se pozabaviti popularnim političkim formulama, ekonomskim terminima i medijskim žargonom koji već nekoliko godina oblikuju rasprave o krizi. Nastojat ćemo ih tretirati kao kondenzate ishodišnih društvenih sukoba, a ne kao neutralne instrumente razumijevanja i rješavanja krize. Započinjemo s psihologizacijom i moralizacijom ekonomske domene i pričom o dobrim i lošim poslodavcima.
U nedavnim sukobima i previranjima u vezi sa “reformskim” paketom zakona koje je Vlada u Srbiji označila kao ključne (zakoni o radu, o penzijsko-invalidskom osiguranju, o privatizaciji i o stečaju), njena argumentacija se uglavnom sastojala ili iz onih dobro poznatih najava o “krvi, znoju i suzama” neophodnim danas zarad budućeg ekonomskog boljitka ili iz pravljenja podela među ljudima na osnovu dva kriterijuma, što i nije tako novo, ali se od skoro ponovo našlo u javnim nastupima članova Vlade.
Prvo, imamo razliku između onih koji su “vredni” i onih koji “neće da rade”, pri čemu se, naravno, misli na radnike. Glavni oblik simboličke moći, piše sociolog Pjer Burdije, jeste moć određivanja i stvaranja grupâ.1 Podela na “vredne” i one druge funkcioniše upravo u tom ključu – pored već istrošene podele na zaposlene u javnom i zaposlene u privatnom sektoru, sada se pokušavaju suprotstaviti zaposleni radnici uopšte i ogromna armija nezaposlenih. Drugim rečima, ispada da vrednim a nezaposlenim ljudima prvenstveno smetaju lenji, zaposleni radnici. Nema sumnje da je ovo jedna suluda konstrukcija, ne samo zato što je proizvoljna i fiktivna, već zato što je empirijski neodrživa. S jedne strane, dobro je poznato da za radnike u privatnom sektoru važi samo maksimalna “radna disciplina”, te da, u tom smislu, biti “lenj a zaposlen” u privatnom sektoru nije moguće. Sa druge, iako u javnom sektoru ovakvo stanje nije dominantno (što je dobra stvar), nema ni govora o tome da se tamo “ništa ne radi”: poznat je slučaj prosvete i zdravstva i socijalne zaštite u kojima zapravo postoji manjak zaposlenih, a samim tim i veća količina rada za već zaposlene. Što se tiče drugih delova javnog sektora (administracija, javna preduzeća i tako dalje), problemi organizacije rada (tamo gde postoje) i tome slično isključivo su posledica državne politike prema tom delu privrede, koja se može, u najmanju ruku, svesti na stratešku nezainteresovanost za razvoj i optimizaciju javnih službi – stoga nema smisla kriviti tamošnje radnike za politiku i odluke u čijem donošenju oni nisu učestvovali. Uostalom, ako Vlada i njeni ministri tvrde da su “lenji” svi oni koji ne rade po 12 sati bez prava na pauzu i godišnji odmor – pa, utoliko gore po Vladu i ministre. Na kraju krajeva, treba reći i da prepreka novom zapošljavanju ni u kom slučaju nisu individualni radnici, već šire ekonomske strukture i procesi koji generišu visoku nezaposlenost već dve decenije (pre svega deindustrijalizacija i periferizacija privrede). Uprkos svemu ovome, ova konstrukcija sažima pokušaj Vlade da stvaranjem grupe “vrednih, a nezaposlenih” sebi pribavi dodatni legitimitet i moć u sprovođenju reformi upravo kod nezaposlenih, pri tome ih dovodeći u sukob sa zaposlenima.
Uloga podjele na dobre i loše poslodavce
Druga podela, važnija i trajnija, odigrala je daleko veću ulogu u ofanzivi ne samo srpske Vlade i poslodavačkih udruženja na prava radnika, već i u čitavom regionu: ona poslodavce deli na “dobre” i “loše”.2 Navodno, dobri poslodavci neće zloupotrebljavati izmene Zakona o radu, dok će loši, ako to budu radili, biti kažnjeni. Gde su dobri poslodavci, gde su loši, koji su kriterijumi tu u pitanju – nije bilo jasno. I sve to ne bi bilo toliko zabrinjavajuće da takvu logiku neretko nisu prihvatali i sindikati, tvrdeći da su svesni da ima dobrih poslodavaca, da im oni nisu problem, te da prilikom donošenja Zakona treba voditi računa najpre o praksi loših poslodavaca. Tako se na kraju, izgleda, došlo do opšteg slaganja – “dobri” poslodavci znaju da cene svoje zaposlene, neće im ugrožavati prava na radnom mestu i niko ne bi trebalo da ima problem sa njima. Ipak, kada se sve sukobljene strane slože oko ovakve stvari, nešto nije u redu.
Pre svega, poslovanje jednog privatnog preduzeća ne zavisi od moralnosti ili “dobrote” njegovog vlasnika, već od nekih objektivnih činilaca i okolnosti. Već iz same definicije preduzeća (ili privrednog društva, ako se radi o privrednom pravu) može se uočiti prvi faktor koji odlučujuće utiče na poslovanje: preduzeće je privredni subjekt koji se osniva u cilju sticanja dobiti (profita), što znači da su sva poslovna aktivnost preduzeća i sve odluke vlasnika ili menadžmenta podređene tome. U konkretnom poslovanju preduzeća, to znači da ono teži da uveća dobit što je više moguće. S obzirom da je dobit jednaka razlici između prihoda i rashoda, jedini način na koji poslodavac može da je uveća, u kratkom roku, jeste da što je moguće više smanji rashode i da se trudi da ih uvek svodi na najmanju moguću meru. To nema osobene veze sa nekom pohlepom poslodavaca, sličnim moralnim kategorijama ili subjektivnim razlozima, već sa time da je uvećanje profita strukturna potreba za jedno preduzeće. Drugim rečima, svaka firma funkcioniše u okviru logike konkurencije, prema kojoj mora uvećavati sopstveni profit, ne da bi ga njegov vlasnik trošio na luksuzan život, već da bi moglo da poveća proizvodnju, proširi kapacitete i dođe do novih potrošača i većih prodaja, kako bi uvek bilo za korak ispred drugih preduzeća (tržišna utakmica, naravno, nikada ne prestaje). Takav naizgled bezazlen zahtev – biti korak ispred – postaje pitanje života i smrti za jednu firmu – ako ne uspe da pomoću uvećanog profita dalje proširi sopstvenu delatnost, neće još dugo moći da opstane na tržištu jer će je njeni konkurenti prestići. I otud, zapravo, neumoljiva težnja za obaranjem troškova: tržišna konkurencija, kao nadindividualni i od preduzeća nezavisan činilac, predstavlja njen glavni uzrok.
Političko-ekonomske zadatosti
Naravno, sve ovo se ne odigrava u nekakvom društveno-ekonomskom vakuumu, jer svako preduzeće posluje na određenom tržištu (nacionalnom i/ili internacionalnom) koje ima svoje specifičnosti, faze i strukturno-istorijske osobine, a pored toga zavisi i od opšteg stanja u privredi i ostalim sferama društva – odnosno, od toga nalazi li se privreda (nacionalna i svetska) u ekspanziji ili recesiji ili strukturnoj krizi, od načina na koji relevantni privredni akteri utiču na to stanje, od konkretne makroekonomske politike države, od širih društvenih odnosa koji preovladavaju u jednom društvu, od geopolitičke situacije… Otud i drugi faktor koji utiče na poslovanje – objektivne okolnosti koje pojedinačni poslodavac ne može da promeni, već samo da im se prilagodi, i u tom smislu oni na njega deluju sa “gvozdenom nužnošću”.
Za pojedinačnog poslodavca (ali i za poslodavce kao organizovanu klasu), plate radnika predstavljaju trošak za koji neizbežno moraju da izdvajaju, a u to spadaju i sva prava koja su radnici i radnice tokom proteklih decenija sebi izborili – regres, topli obrok, plaćeni odmor, bolovanje, naknade za prekovremeni, smenski i noćni rad, ograničeno radno vreme i ostalo što se inače podvodi pod “beneficije”. S obzirom da je uvećanje dobiti kratkoročno moguće samo preko smanjenja troškova, poslodavci, bili oni “dobri”, “loši” ili nešto treće, prirodno nastoje da troškove koji se odnose na plate i beneficije radnika drže na što je moguće nižem nivou kako bi stečena dobit tako bila još veća. Naravno, ovo se ne odnosi samo na troškove plata, već i na ostale troškove koji ulaze u kategoriju rashoda (nabavne cene robe, troškovi materijala i amortizacije, finansijski rashodi i tako dalje). Prema tome, problemi rada na crno, isplaćivanja zarade na ruke, neuplaćivanja doprinosa za zdravstveno i penziono osiguranje, nepoštovanja radnih prava i svega onoga što prati radničku egzistenciju u doba “fleksibilnosti” i raskida sa državom blagostanja nisu posledica manjka ličnih kvaliteta poslodavca ili njegove zlobe i pohlepe. Oni su radije nužna posledica određenog načina poslovanja – onog koji je jedini moguć za privatna preduzeća u uslovima kapitalizma koji se nalazi u dubokoj krizi, čija je profitna stopa već dugi niz godina na niskom nivou, naročito ako se radi o perifernim zemljama (poput naših) gde su pritisci dodatno zaoštreni, a mogućnosti i struktura privrednog razvoja unapred ograničene samim položajem u širem sistemu odnosa.
Ovakva logika – logika obaranja troškova u vezi sa radom, odnosno cene rada – uvek važi za proizvodnju i poslovanje, pa i u “dobrim” ili bar tzv. “normalnim” privrednim uslovima. Međutim, ne samo što su takvi uslovi deo jednog šireg ciklusa (što će reći da su privremeni), već mogu i da uopšte ne važe prilično dugo, tako da visoka nezaposlenost, privredna nestabilnost i odsustvo rasta postanu “normalni” privredni uslovi, kao što je slučaj sa većinom zemalja bivše Jugoslavije i drugim perifernim ekonomijama. Tada treba uračunati i drugi faktor koji utiče na poslovanje – objektivne društveno-ekonomske okolnosti – i koji može dodatno da zaoštri već prisutne tendencije. Na primer, u uslovima strukturne privredne krize ili tržišne nestabilnosti, težnja da se što više smanji cena rada dolazi još jače do izražaja jer su rezultati poslovanja čak i u kratkom roku krajnje nepredvidivi i izloženi relativno neočekivanim, a mogućim šokovima, dok je opstanak na tržištu još neizvesniji jer je, primera radi, mogućnost kreditnog finansiranja sužena ili je potražnja u konstantnom padu. Druga okolnost koja poslodavcu omogućava da plate i beneficije drži na niskom nivou jeste i velika nezaposlenost, po staroj devizi “ako nećeš ti, ima ko će”. Ako se ovakve okolnosti učvrste i postanu sistemske osobine jedne privrede, onda loši uslovi na radu i odsustvo radnih prava takođe postaju sistemske i uobičajene, “normalne” pojave. Ne treba smetnuti s uma ni to da te pojave ne zavise samo od ekonomskih uslova i procesa, već i od političkih – mnogo je lakše održavati loše uslove rada u okolnostima u kojima nema ozbiljne sindikalne organizovanosti (pre svega u privatnom sektoru), gde se radnici neprestano dele na one u javnom i privatnom sektoru, vredne i lenje, mlađe i starije i gde i sama država na trenutke odustaje od privida “neutralnog igrača” i doprinosi ovakvom razvoju stvari.
“Normalnost” radnih uvjeta
Prema tome, sve ono sa čime se radnici i radnice danas susreću, pre svega u privatnom sektoru, nije pitanje dobrih i loših poslodavaca (kao da su u pitanju filmski likovi), pa da se, kako je to svojevremeno savetovao jedan entuzijastični ministar privrede u Srbiji, od njih prosto može otići. To je pitanje određenog načina poslovanja koji je urođen kapitalizmu i profitnom motivu a u još većoj meri njegovim varijacijama u zemljama evropske (pa i svetske) periferije – drugim rečima, bio poslodavac ovakav ili onakav, on mora da posluje tako kako posluje samim tim što je poslodavac. Isto tako, to ne znači da se povremeno, tu i tamo, ne može naći neko ko svojim zaposlenima isplaćuje i plate i beneficije, i to redovno. Ipak, to su izolovani ili bar manjinski slučajevi: o stanju u Srbiji dovoljno govore podaci Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, prema kojima u privatnom sektoru tek minimalnu platu (od nešto manje od 200 evra) redovno prima oko 400 hiljada radnika, dok njih oko 35 hiljada radi i za manji novac, a čitavih pola miliona ljudi platu ne dobija redovno. Ako se uzme u obzir da je u privatnom sektoru ukupno zaposleno oko milion ljudi, očigledno je da ozbiljna većina radnika nema “normalne” uslove rada. Prema istim podacima, tek svaki peti poslodavac redovno isplaćuje plate. Zato pomenuti “savet” bivšeg ministra privrede više podseća na pripovetku o tamnom vilajetu nego na praktičnu preporuku: ako odeš, kajaćeš se, ako ne odeš, kajaćeš se.
Ima li, na kraju, razlike među dobrim i lošim poslodavcima? Ako se, pored svega već rečenog, uzmu u obzir, na primer, i nedavne izjave Unije poslodavaca Srbije o tome da je potrebno dodatno smanjivati plate u javnom sektoru za 25%, a penzije za 20% (umesto najavljenog smanjenja od 10%), te da je potrebno smanjiti obaveze poslodavaca u odnosu na plate zaposlenih i otpustiti još ljudi, kao i opšta i samouverena ofanziva na radnike u poslednjih par godina, izgleda da nema dobrih i loših poslodavaca, već samo – poslodavaca, čiji su interesi suprotstavljeni interesima najvećeg dela društva, ne zato što oni tome subjektivno teže ili imaju skrivene namere, nego zato što ih logika funkcionisanja u kapitalizmu na to obavezuje. Drugim rečima, nisu bitni igrači, već pravila igre.
- Pierre Bourdieu, Social Space and Symbolic Power, Sociological Theory, sv. 7, br. 1. (proleće, 1989), str. 23. [↩]
- Treba naglasiti i da sam pojam poslodavac nije ideološki neutralan. O tome kako se stvaraju i ko “daje” radna mesta vidi “Tko stvara radna mjesta” [↩]