Zatvaranje “balkanske rute” prisililo je dio izbjeglica na trajniji boravak u zemljama koje su ranije bile samo “tranzitne”. No dok se čeka završetak neizvjesnog postupka dodjele azila, život ide dalje i potrebno je u mjestu privremenog boravka osigurati svakodnevne potrebe. Da u tom smislu ne ide uvijek sve lako pokazuje primjer iz Srbije.
Početak školske godine u Srbiji obeleželi su protesti roditelja u Šidu koji ne žele da njihova deca pohađaju nastavu zajedno sa izbeglicama, koje već duže vreme borave u lokalnim prihvatilištima i centrima za azil. Iako je nekoliko dečaka još prošle godine pohađalo nastavu u školi u beogradskom naselju Borča, polazak između 500 i 700 dece školskog uzrasta u škole na teritoriji 27 opština u Srbiji predstavlja prvi pokušaj sistematske integracije izbeglica.
Ovaj pokušaj primarno je uslovljen globalnim tendencijama u migracijama. Podsećanja radi, kroz Srbiju je 2015. godine, u vreme dok je tzv. zapadnobalkanska ruta bila otvorena, prošlo gotovo milion ljudi, uglavnom izbeglica iz Sirije, od kojih je većina odmah nastavila put ili se relativno kratko zadržala na teritoriji Srbije. Nakon sporazuma Evropske unije i Turske u martu 2016., koji je dao i politički legitimitet mađarskim vlastima za pooštravanje kontrole ulaska u zemlju i surovo postupanje sa izbeglicama na graničnim prelazima, Srbija je od zemlje tranzita za hiljade izbeglica, sada pretežno iz Avganistana, Iraka i Pakistana, postala zemlja privremenog odredišta. Izbeglice su se organizovale sastavljajući spiskove ljudi koje žele da pređu granicu, koje onda srbijanska policija dostavlja mađarskoj, ali je za većinu njih višemesečnih boravak u Srbiji postao izvestan. No, slobodu kretanja i ostvarivanje bazičnih ljudskih prava, poput prava na socijalnu zaštitu ili prava na obrazovanje, oni ovde stiču izricanjem namere za traženje azila, dok manji broj njih zaista ulazi u postupak za dobijanje azila.
Prema podacima Beogradskog centra za ljudska prava, 2015. godine zabeleženo je čak 577.995 tražilaca azila, od kojih je velika većina ostala u Srbiji svega nekoliko dana, dok je tokom naredne godine dodeljeno 42 azila, što predstavlja polovinu svih odobrenih azila od donošenja Zakona o azilu 2008. godine. Na dobijanje azila čeka se mesecima, a koordinacija između raznih institucija i ustanova zaduženih za zbrinjavanje izbeglica – centara za socijalni rad, Komesarijata za izbeglice, kancelarija i centara za azil, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – takođe je neuređena i spora, pa ne treba da čudi zbog čega izbeglice, kako desničari često naglašavaju, ne žele da ostanu u Srbiji.
“Velikodušna” država
Teren za razvoj ovog rasističkog sentimenta, uverenje da izbeglice, uprkos tradicionalnom “srpskom gostoprimstvu”, ne žele da ostanu ovde, priprema tehnokratska vlast, koja, makar kada je o izbegličkoj krizi reč, dosledno kopira politiku Evropske unije – svi se nadaju da će se izbeglička kriza rešiti sama od sebe. U tom duhu skrojen je i “Plan reagovanja u slučaju povećanog broja migranata na teritoriji Republike Srbije”, čiji je primarni cilj bio proširivanje smeštajnih kapaciteta, pod pretpostavkama da je nekontrolisani priliv izbeglica već zaustavljen, kao i da najveći broj neće percipirati Srbiju kao zemlju u kojoj će zaista ući u proces dobijanja azila.
No kako je broj izbeglica koje svakodnevno ulaze u zemlju deset puta veći od cifre koja je Planom predviđena, a broj izbeglica koje uspevaju da napuste Srbiju u željenom roku sve manji, vlastima je postalo jasno da su neophodni konkretni koraci u poboljšanju položaja izbeglica tj. na polju njihovog integrisanja u društvo. I domaće i evropske političke klase mogu unedogled da ignorišu položaj izbeglica, jer je cena koju za to plaćaju minimalna – uspon ekstremne desnice na račun potpirivanja ksenofobije i rasizma posledica je veštački kreiranog antagonizma između lokalnog stanovništva i izbeglica.
U domaćem kontekstu to je posebno lako, jer se boravak izbeglica finansira sredstvima evropskih fondova, Danskog saveta za izbeglice, UNHCR-a, a logističke poslove obavlja nevladin sektor, koji bi teško mogao da opstane bez volonterskog angažmana lokalnog stanovništva. Preuzimajući zasluge za brigu o izbeglicama i ističući određene razumne postupke, poput uključivanja dece izbeglica u školski sistem u Srbiji, kao čin altruizma ili trijumf demokratičnosti i inkluzivnosti, vlast posredno doprinosi širenju dezinformacija o tome kako država finansira “blagostanje” izbeglica nasuprot sveopštoj bedi i siromaštvu, od čega profitira isključivo “patriotska” desnica.
Strah i dezinformacije
Ova sprega tehnokratskog centra i ksenofobne desnice omogućava da meta kritike i besa većine budu oni još ugroženiji, čime je vlast zaštićena od bilo kakvog pozivanja na odgovornost. Nedavni protesti u Šidu dobro ilustruju na koje načine socijalno neodgovorne politike u određenom kontekstu omogućavaju antagonizovanje društvenih grupa koje su eksploatisane, obespravljene i potlačene na različitim osnovama u okviru istog sistema. Tim protestima protiv zajedničkog pohađanja nastave u Šidu prethodili su protesti za izmeštanje prihvatnih centara iz centra grada u aprilu ove godine.
Imajući u vidu da su svi slučajevi urgentnog starateljstva za decu izbeglice koja putuju bez pratnje odraslih zabeleženi upravo na teritoriji opštine Šid, kao i da protesta nema ni u jednom drugom mestu u kome izbeglice kreću u školu, ovi protesti ne mogu se posmatrati isključivo kao posledica rasističke propagande ili paranoidne ksenofobije koju desničarske stranke pokušavaju da stvore. Štaviše, istraživanja javnog mnjenja koja su sprovela nekoliko nevladinih organizacija (Beogradski centar za ljudska prava, Fondacija Ana i Vlade Divac) ukazuju na to da više od polovine stanovnika Srbije saoseća sa izbeglicama i podržava intervenciju države u cilju poboljšanja njihovog položaja.
Međutim, u Šidu se dogodilo nekoliko incidenata i krivičnih dela koje su izazvali, tj. počinili migranti, a lokalne vlasti nisu učinile ništa da zaštite ni lokalno stanovništvo ni izbeglice. Neposredan povod aktuelnih protesta upravo su dezinformacije koje lokalni čelnici šire – naime, roditelji i učenici su u školi dobili obaveštenje da decu iz prihvatnih centara “ne smeju da dodiruju levom rukom”, niti da upiru prstom na njih.
Pitanja koja brinu građane Šida koji protestuju nisu besmislena: jezička barijera, činjenica da u Srbiji gotovo da nema prevodilaca za persijski jezik (kojim govori većina dece u procesu dobijanja azila, jer se etnička struktura migracija u protekle dve godine značajno promenila), te činjenica da Srbija nema procedure za precizno utvrđivanje starosne dobi, pa je upitno da li će sva deca obrazovanje nastaviti na nivou koji odgovara njihovim godinama i prethodno stečenim znanjima, mogu značajno uticati na kvalitet nastave.
Okvir za teorije zavjere
Međutim, ova pitanja naprosto su pogrešno adresirana. Iako roditelji tvrde da “nisu ni rasisti ni fašisti, već samo zabrinuti roditelji”, te iako je iz konteksta lako zaključiti da oni ne žele da ukinu pravo na obrazovanje deci izbeglicama, već se prvenstveno protive određenim rešenjima, oni u datim okolnosti ugrožavaju ovo ionako ograničeno pravo na obrazovanje. Vlast i većina opozicionih stranaka, sa izuzetkom srpskih radikala i Dveri kao klerikalnog krila ultranacionalističke desnice, koji su podržali proteste uz kvaziargument da Srbija nema novca ni za školovanje “svoje” dece, osudile su protest.
No to je učinjeno uz moralnu indignaciju prema ljudima koji su uglavnom izmanipulisani polovičnim i netačnim informacijama ili zastrašeni desničarskim spinovima da će izbeglice uključivanjem u obrazovni sistem u Srbiji steći i građanska prava, pa će se “otcepiti kao Kosovo”. Imajući u vidu popularnost i rasprostranjenost različitih teorija zavere, desnica kreira diskurzivni okvir u kome sumanute ideje poput ove mogu izgledati uverljivo, pa se ne treba čuditi zbog čega nekom izbeglice, iako žive u prihvatnim centrima, mogu delovati povlašćeno, jer im UNHCR obezbeđuje udžbenike i prevoz do škole.
Prezir prema ljudima koji se osećaju deprivilegovano u odnosu na najdeprivilegovaniji sloj društva u kombinaciji sa tehnokratskim, socijalno neodgovornim rešenjima koja na duže staze samo produbljuju postojeće društvene konflikte može da donese samo više rasizma i nesigurnosti za izbeglice, i na tom talasu, rast popularnosti ekstremne desnice. Protesti poput ovog u Šidu za sada su marginalna pojava. Međutim, ako imamo u vidu da je jedan od okidača za uspeh Alternative za Nemačku bila nemogućnost neoliberalnog centra da odgovori na izazov izbegličke krize, imamo dovoljno razloga za brigu.