Britanski rasisti, njemački islamofobi, talijanski fašisti, francuski identitari i nacisti iz svih zemalja posljednjih su godina pretvorili Srbiju u svoju Meku. Na aktivnu podršku razvoju domaće naci-scene nije ih ponukala samo fantazija o Srbiji kao nekakvom bastionu borbe protiv islama, već i otvorena vrata domaćih institucija.
Boljim poznavaocima evropske ekstremne desnice dobro je poznata fasciniranost ove heterogene grupacije Srbijom i Srbima. Iako su u prvoj istorijskoj manifestaciji fašizma Srbi, kao i ostali Sloveni, zauzimali status niže rase, današnji fetiš ekstremnih desničara prema Srbiji je direktan dokaz da i fašistička ideologija dobija nove forme i evoluira tokom vremena. Prvenstveni razlog novostečenog statusa Srba u neofašističkim krugovima nalazi se u bližoj ratnoj istoriji Srbije. U procesu raspada Jugoslavije velikosrpski nacionalistički projekat je, između ostalih, vodio ratove i protiv muslimana (Bošnjaka i Albanaca), što je novoj evropskoj ekstremnoj desnici, utemeljenoj na islamofobiji, u njenim pojednostavljenim, mitologizovanim projekcijama sveta, dovoljan razlog za idealizaciju srpskog naroda.
Drugi razlog ove idealizacije jeste i uspešno opiranje Srbije modernizaciji i evropeizaciji, pre svega, kroz snažan otpor Evropskoj uniji i tzv. liberalnim vrednostima na kojima ona formalno počiva. Najžešće manifestacije pomenutog, poput napada na ambasadu SAD povodom formalnog proglašenja nezavisnosti Kosova ili dugogodišnje fizičko sprečavanje ovdašnje ekstremne desnice da se održi beogradski Pride dodatno su podigle ugled Srbije u fašističkim krugovima Evrope. I treće, Srbija, uz Bugarsku i Grčku, zauzima presudnu geopolitičku tačku Evrope jer se nalazi na granici sa Azijom, odakle po fašističkoj propagandnoj interpretaciji dolazi najveća pretnja po evropsku stabilnost i budućnost “bele Evrope” – migranti. Po ovoj koncepciji Srbima pripada mesto graničara, čuvara bele hrišćanske Evrope od azijatske najezde. Svi navedeni razlozi, uz blagonaklon odnos ovdašnje vlasti i javnosti prema deklarativnom protivljenju evropskih fašista nezavisnosti Kosova, presudno su uticali na vidno pojačanu aktivnost tzv. crne internacionale u Srbiji u proteklih nešto više od deset godina.
Evropski nacisti, srpski mejnstrim
Nemoguće je u formatu ovog teksta osvrnuti se na sve primere aktivnosti evropske ekstremne desnice u Srbiji poslednjih godina, no pokušaćemo da se osvrnemo na one najsvežije i najvažnije. Poslednji primer ove prakse bila je tribina “Evropa slobodnih nacija” održana u hotelu znakovitog1 imena “88 Rooms”. Na ovom događaju koji su organizovali Nacionalni srpski front (NSF), Srbska akcija (SA) i kafe čitaonica “Carostavnik”,2 pored domaćih ekstremista Marka Dimitrijevića iz Srbske akcije i Zorana Buljugića,3 profesora ruskog jezika u Dvanaestoj beogradskoj gimnaziji, govorili su i predstavnici nemačke nacističke partije NPD – Torsten Hajze i Udo Fojgt, koji je i poslanik NPD-a u Evropskom parlamentu i član Alijanse za mir i slobodu (APF), koja okuplja različite fašističke partije u ovom telu Evropske unije.
Hajze, naime, nije prvi put u Beogradu, jer je i prošle godine takođe učestvovao na tribini, ovog puta u organizaciji “Zbora”, organizacije koja se smatra naslednicom istoimenog kolaboracionističkog pokreta fašista Dimitrija Ljotića iz Drugog svetskog rata. Koliko su neki od stavova ovog nemačkog naciste zapravo deo političkog mainstreama u Srbiji, govori činjenica da je intervju sa njim objavio i Kurir, jedan od najpopularnijih političkih tabloida u Srbiji. Nema sumnje da je Hajze tokom poslednjih nekoliko godina učvrstio kontakte sa srpskim fašistima, u čemu su mu sigurno pomogli i resursi koje NPD kao član Alijanse za mir i slobodu u EU parlamentu dobija na raspolaganje.
“Čuvari granice”
Još jedan kolega Uda Fojgta iz Alijanse za mir i slobodu je naročito aktivan u Srbiji i Bugarskoj od kada je aktuelan izbeglički talas sa Bliskog istoka i Srednje Azije. Radi se o Niku Grifinu, veteranu britanske fašističke scene koji je prešao put od pešadinca Nacionalnog fronta sedamdesetih godina, preko lidera i kreatora najvećeg izbornog uspeha Britanske nacionalne partije (BNP) početkom novog milenijuma (iz koje je naposletku izbačen zbog finansijskih malverzacija i frakcijašenja), do poslanika euro parlamenta ispred organizacije Britansko jedinstvo (BU). I on je protekle godine, uz nezaobilaznog Buljugića, govorio na antiimigrantskoj tribini NSF-a u Beogradu. Međutim, mnogo su zanimljivije neke druge aktivnosti Nika Grifina i njegovog škotskog kolege Džejmsa Dosona o kojima su detaljno pisali portali Balkan insight i Krik. Naime, ova dvojica britanskih fašista isporučivala su laku vojnu opremu (dronove, uniforme, taktičku opremu) srpskim nacionalistima na severu Kosova zbog priprema za navodni napad “muslimanskih ekstremista”.
Poznato je takođe da su ova dvojica sličnom opremom snabdevala i bugarske fašističke paramilicije koje patroliraju bugarsko-turskom granicom hvatajući migrante koje često podvrgavaju sadističkoj torturi. Inače je Kosovo mesto pojačane aktivnosti naci “humanitaraca”, od italijanske Casa Pound, preko francuskih Identitara, do nemačkih nacista okupljenih u Evropski front solidarnosti. Lider poslednje navedene grupe je Majk Miler, poznati neonacista iz Drezdena i jedan od glavnih organizatora tamošnjeg naci pokreta. Miler je redovan učesnik nacističkih demonstracija širom Nemačke, a bio je i jedan od govornika na letošnjim demonstracijama tvrdokornih nacista u berlinskom kvartu Špandau. “Humanitarni” rad u srpskim enklavama na Kosovu za cilj ima pozitivnu percepciju ovakvih grupacija u javnom mnenju Srbije, ali i menjanje uobičajenog doživljaja fašističkih grupa u njihovim društvima.
Nacisti u institucijama
Nije, međutim, saradnja evropskih fašista sa srpskim istomišljenicima ograničena samo veze uličnih fašista iz sfere vanparlamentarne politike. “Crna internacionala” uspela je da ostvari upliv i u instituciju kulture kakva je Matica srpska u Novom Sadu. Naime, letos su u saradnji Matice srpske i Instituta za evropsku politiku ultrakonzervativnog politikologa Miše Đurkovića organizovane dve tribine na kojima su učestvovali predstavnici “umivenog” nemačkog nacizma. Na prvoj je gostovao Gec Kubiček, jednan od vodećih ideologa nemačkih Identitara i čest govornik na skupovima islamofobnog antiimigrantskog pokreta Pegida, dok je na drugoj govorio Mark Jongen, funkcioner antiimigrantske, krajnje desničarske partije Alternativa za Nemačku (AfD) koja je na poslednjim izborima sa 13% osvojenih glasova postala treća po jačini politička snaga u zemlji.
Da ovo nije slučajnost nego rezultat svetonazora aktuelnog vođstva najstarije srpske institucije kulture, bilo je jasno u odgovoru predsednika Matice prof. dr. Dragana Stanića na saopštenja i proteste brojnih novosadskih nevladinih organizacija i antifašističkih grupa. Naime, Stanić je odbio zahtev Saveza antifašista Vojvodine da nakon gostovanja nemačkih desnih ekstremista održe u Matici srpskoj predavanje pod nazivom “Neonacizam u Vojvodini na početku XXI veka” uz obrazloženje da se “organizacija koju zastupate nije dokazala kredibilnošću, objektivnošću i naučnom utemeljenošću u analizi savremenih ideoloških i političkih pojava, te da ste Vi lično i Vaša organizacija u više navrata demonstrirali zloupotrebu pojmova neonacizam i fašizam kao sredstvo dnevnopolitičkih okršaja”.
Prećutna podrška
Danima je aktuelni upravitelj Matice vodio polemiku sa neistomišljenicima po ovom pitanju na stranicama dnevnog lista Danas u kojoj je ispoljio zavidan nivo cinizma. Navodno se zalažući za pluralizam političkih stavova i mišljenja, Stanić je branio pravo glasnogovornicima AfD-a i Pegide kao desničarima, a ne i nacistima, da svoje stavove prezentuju u okviru institucije kojom upravlja, istovremeno ukinuvši isto pravo antifašistima. Sve to je začinio optužbom na račun kritičara ideološkog pravca u kom je poveo Maticu srpsku da obavljaju prljave poslove za “dovoljno jake centre moći”, izgovorivši to sa pozicije upravitelja daleko najmoćnije i najuticajnije kulturne ustanove u Novom Sadu koja uživa i državno pokroviteljstvo. Naravno, bilo kakva reakcija države na politiku aktuelnog rukovodstva Matice je izostala što se može protumačiti i kao prećutna podrška.
Prethodno navedeni primeri aktivnosti tzv. crne internacionale u Srbiji samo su najupečatljiviji i najvažniji deo njenih aktivnosti u prethodne dve godine. Dubinu svih veza ovdašnje ekstremne desnice sa svojim evropskim istomišljenicima nemoguće je pokriti u formatu ovog teksta, posebno kad se ima u vidu da ovde nisu ni pomenute vrlo snažne veze srpskih i ruskih fašista i nacionalista o kojima se može napisati posebna knjiga. No, i ovo što je navedeno je dovoljno da se shvati da internacionalni neofašistički pokret nalazi u Srbiji veoma plodno tlo za razne aspekte svog delovanja, u čemu posebno brine spremnost rukovodstava pojedinih institucija da im otvore svoja vrata.
- Šta u kodnom sistemu modernog fašizma znači broj 88 možete videti na 9. strani priručnika “Fašizam oko nas“ [↩]
- Sve pomenute grupe, uključujući i kafe “Carostavnik”, proistekle su iz srpskog ogranka Krvi i časti (Blood&Honour), internacionalne mreže fašista koje svoje poreklo ima u naci skinhead supkulturi. Osim pomenutih grupa postoji još nekoliko sličnih koje u suštini okupljaju isti krug ljudi. Ova taktika služi da javnost stekne utisak mnogo veće masovnosti srpskog naci pokreta nego što je to zaista slučaj. [↩]
- Buljugića je u status vodećeg inteligenta savremenog srpskog fašističkog pokreta lansirao njegov prevod knjige “Mit o holokaustu” švajcarskog istorijskog revizioniste Jirgena Grafa, u kojoj se nacistički projekat istrebljenja Jevreja proglašava izmišljotinom. Buljugić je redovan učesnik govornih programa i tribina NSF-a. [↩]