Famozna organizacija naziva Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj sve se češće u srpskoj javnosti pojavljuje kao nezaobilazni politički i ekonomski igrač. Što se krije iza tog neambicioznog i benignog naziva? Prema svemu sudeći, vrlo učinkovit posrednik između zahtjeva kapitala i poslušnosti države.
“Nema resora u Vladi Srbije koji ne sarađuje sa NALED-om”, izjavila je u aprilu ove godine ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović. Tek pre oko desetak dana, na konferenciji koju je Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED) organizovala povodom napretka Srbije sa 47. na 43. mesto na čuvenoj Doing Business listi, Mihajlović je dovela u pitanje zasluge NALED-u za brže izdavanje građevinskih dozvola. Premijerka Ana Brnabić je tim povodom NALED označila kao glavnog aktera u ubrzanju tog procesa, na šta je Mihajlović odreagovala čuđenjem i blagom nevericom.
Ovaj “sukob”, a zapravo jedno prevrtanje očima uobičajeno za konferencije, iznenađujući je koliko i očekivan – iznenađujući zato što izgleda kao da su se svi ministri u Vladi davno odrekli svoje lične autonomije, a očekivan baš zato što ministarka Mihajlović u poslednje vreme pokazuje zabrinjavajuće znake političke individualnosti. Bilo je tu sukoba sa ministrom za rad u vezi sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, potom sukoba sa ministrom odbrane oko slučaja “tetka iz Kanade” i, naposletku, sukoba sa Srpskom pravoslavnom crkvom povodom izjave mitropolita Amfilohija da žene u Srbiji abortusima za jednu godinu pobiju “više dece nego Musolini, Hitler i Broz i ovi koji su ovde na Kosovu i Metohiji” i kasnije slično intonirane izjave patrijarha.
Struktura NALED-a
Da bude jasno, nije kao da ministarka Mihajlović zaista ima neki krupan problem sa NALED-om: u februaru ove godine isto udruženje pohvalilo ju je po drugi put kao “reformatora godine“, i to baš zbog projekta na kom je njeno ministarstvo radilo sa – NALED-om. Da ne bi ostala dužna, Mihajlović je u septembru istakla NALED kao najvažnijeg partnera u reformama Vlade. Sa druge strane, Ana Brnabić je učestvovala u osnivanju NALED-a još 2006. godine, da bi u jednom trenutku bila i predsednica njegovog Upravnog odbora. Pošto pouzdanih saznanja nema, ostaje jedino da se nagađa u vezi sa suštinom spora: verovatno je stvar u tome ko je zapravo najviše “izgurao” ubrzanje procesa izdavanja građevinskih dozvola, Ministarstvo ili NALED. S obzirom da Brnabić i dalje ima tesne veze sa NALED-om, nije neobično što je zaslugu pripisala baš njima. U poslednje vreme, nema teme u vezi s kojom se ne pominje NALED: građevinske dozvole, poreska opterećenja, siva ekonomija, zdravstvene knjižice, zastupljenost žena u privredi, privatna hitna pomoć… Prema tome – šta je uopšte taj NALED i otkud to da “nema resora u Vladi Srbije” koji ne sarađuje sa tom organizacijom?
Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj je hibridna organizacija koja iza simpatičnog cilja za koji se, valjda, svi zalažemo i koji upućuje na nešto malo, nepravedno zapostavljeno i vredno svakog truda – lokalni ekonomski razvoj – okuplja zapravo niz domaćih i stranih privatnih firmi u zemlji, s jedne strane, i lokalnu samoupravu, odnosno opštine i gradove, sa druge. Treći element u mešavini je i “civilno društvo”, koje se ovde shvata na osoben način.1 Načelna struktura interesa u NALED-u ogleda se u strukturi njegovog Upravnog odbora: pet predstavnika privatnog kapitala, tri predstavnika iz lokalne vlasti i jedan predstavnik civilnog društva. No, bez obzira na to što se NALED na svojoj stranici hvali time što okuplja preko 280 članova, na prvi pogled je već jasno ko vodi glavnu reč: novi predsednik UO je generalni direktor Coca-Cola Hellenic za Srbiju i Crnu Goru, a od ostala četiri predstavnika privrede troje su vodeći kadrovi stranih firmi (SAP, Gorenje i Apatinska pivara koju od 2012. poseduje američki Molson Coors). Na drugoj strani se trenutno nalaze gradonačelnici Pirota, Sombora i Leskovca i jedna predstavnica “civilnog društva”.
Korelacija s uspjehom Srpske napredne stranke
Na listi članova NALED-a nalaze se zaista krupna imena: Addiko banka, Banca Intesa, AstraZeneca, Deloitte, British American Tobacco, KPMG, General Electric, Microsoft… Ako se spisak razloži po datumu učlanjenja, očigledno je da se rast i jačanje NALED-a odvijaju tek u poslednjih nekoliko godina: 2007. i 2008. se učlanilo svega pet firmi godišnje, 2009. svega tri, a sve do 2013. taj broj nije prelazio dve cifre. Međutim, od 2015. godine počinje masovniji rast članstva: te godine pristupilo je ukupno 39 firmi, sledeće 27, a zaključno s avgustom 2017. 22 firme. Ne iznenađuje ni podatak da su krupne strane firme u NALED ušle uglavnom u poslednje 3-4 godine, a da je značajan broj domaćih preduzeća u NALED-u bio prisutan mnogo pre njih. Sa druge strane, gradovi (kao jedinice lokalne samouprave) tu su uglavnom od pre 2010., dok su opštine pristupale manje ili više ravnomerno tokom godina. Na kraju, organizacije civilnog društva, uglavnom poslovna udruženja i klubovi organizovani na strukovnoj ili regionalnoj osnovi (s izuzetkom BIRN-a), članice su uglavnom od pre 3-4 godine.
Ovu vremensku strukturu prati i dinamika pojavljivanja NALED-a u javnosti i učešća državnih organa u zajedničkim projektima ili projektima koje inicira NALED: do pre nekoliko godina, NALED je bio, za one van užih krugova javnosti, sasvim nepoznata organizacija. Sada, kako to već kaže ministarka, nema resora u Vladi koji ne sarađuje sa njim. Jačanje uticaja i prisutnosti NALED-a poklapa se i sa jačanjem uticaja i moći Srpske napredne stranke, koja od 2014. u celini preuzima vlast. Baš od te godine počinje i rast Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj. Da li je u pitanju samo korelacija ili uzročna veza, nije sasvim jasno; ali neke konture se mogu razaznati.
Pre svega, jasno je da je mera uticaja NALED-a jednaka snazi trenutne ekonomske paradigme privlačenja stranih investicija po svaku cenu: NALED je koalicija uglavnom stranog kapitala sa lokalnim vlastima i poslovnim klubovima i predstavlja jedan od transmisionih mehanizama u lancu država-privatni kapital koji omogućava da se potrebe stranog kapitala svestranije i potpunije zadovolje na decentralizovan način, kako i dolikuje neoliberalnoj državi. No, to ne znači da opada uloga centralnih državnih aparata, jer su ipak oni ti koji kreiraju makroekonomsku politiku, definišu osnovne uslove rada i tržišta, postavljaju pravac i subvencionišu kapital. Ali ovakav susret kapitala i opština odraz je lokalne konkurencije među samim opštinama u tome koja će više oduzeti od svojih žitelja i dati investitoru: u poslednjem izdanju NALED-ovog biltena (10 godina NALED-a: Slavimo reforme) predsednici opština i gradonačelnici s mukom se utrkuju u tome ko će se bolje preporučiti stranim investitorima. Ovo nije nikakvo naročito otkriće: NALED ima program “certifikacije” opština sa “povoljnim poslovnim okruženjem” kojim otvoreno podstiče njihovu međusobnu konkurenciju po uobičajenom obrascu trke do dna. O tome šta je povoljno poslovno okruženje dovoljno govori činjenica da je 2011. Zrenjanin dobio taj certifikat, a da je u pitanju ne samo deindustrijalizovan i ekonomski i socijalno opustošen grad, već i grad u kome već godinama nema bezbedne i zdrave vode za piće.
Prevlast stranog kapitala
Ipak, NALED je i osnovan sa ovim ciljevima u vidu: 2006. godine Alijansa je formirana u okviru projekta USAID-a, američke agencije za međunarodni razvoj, iz čijih je redova došla i prva izvršna direktorka NALED-a Violeta Jovanović. Prvi koordinator NALED-a, Mijat Damjanović, u “Slavimo reforme” otvoreno saopštava da su osnovni ciljevi Alijanse “usmereni… u pravcu kvalitetnije saradnje, boljeg (spo)razumevanja, efikasnije saradnje biznisa i vlasti (posebno sa inostranim partnerima)”. Osnovna teza je, prema tome, sasvim jasna: rastući značaj NALED-a, kao organizacije koja posreduje između stranog kapitala i domaćih vlasti, odgovara rastu moći stranog kapitala koji, za mandata SNS, u sve većoj meri određuje osnovni ekonomski i društveni razvoj Srbije. Čak bi se moglo i tvrditi da je NALED u početku zaista bio ono na šta pretenduje: koalicija domaćeg kapitala i lokalne samouprave, te da je tu koaliciju strani kapital “preoteo” i saobrazio svojim interesima i ciljevima. Ipak, s obzirom na to da je organizacija nastala doslovno kao rezultat tzv. MEGA programa USAID-a (Municipal Economic Growth Activity), velike su šanse da je NALED od početka bio planiran kao platforma za saradnju stranog kapitala i domaćih javnih vlasti, jer teško da USAID nije imao u vidu svoje krupnije ciljeve.
Kako se manifestuju interesi i ciljevi stranog kapitala u ovom slučaju može se videti iz preporuka NALED-a, iznesenih u poslednjem izdanju Sive knjige, još jedne u nizu birokratskih publikacija iza čijeg se naivnog imena kriju sasvim opasne stvari: ukidanje zdravstvenih knjižica-kartica, omogućavanje otkaza ugovora o radu “zbog ozbiljno narušenih odnosa” (prevod: omogućiti otkaz bez jasnog razloga), ukidanje obaveze izveštavanja o poslovanju s inostranstvom, izjednačavanje privatnih i državnih zdravstvenih ustanova itd. Ima NALED i drugih ideja: takva je npr. ona o telemedicini, maltene o lečenju preko Skajpa, gde država uz posredovanje, naravno, privatnog partnera, omogućuje da lekari preko audio-video poziva “daju savete” pacijentima kako ovi ne bi morali da dolaze u zdravstvene ustanove.
Tajna političkog kursa Srbije
Činjenica da Vladu vodi bivša predsednica UO NALED-a, da je ministar poljoprivrede i zaštite životne sredine Branislav Nedimović takođe NALED-ov kadar, da je jedan od pokrovitelja Alijanse firma u kojoj je brat premijerke, Igor Brnabić, jedan od direktora, upućuje na to da se ova Alijansa može shvatiti i kao ne tako siva eminencija ekonomske politike i centar u kome se ne samo okupljaju krupni ekonomski interesi, već i stupaju u relativno jedinstvo sa državom i njenim organima. Slavljenje mesta na Doing Business listi kao maltene olimpijskog sportskog uspeha, iako ona nije merilo ničeg do podređenosti propisa i regulative kapitalu, i to specifično u obliku “lakoće poslovanja” (Gruzija, Makedonija, UAE, Malezija, Mauricijus, Belorusija, Kosovo i Crna Gora su ispred Srbije na ovom spisku), upućuje na to da ciljevi aktera okupljenih u NALED-u postepeno postaju i državni ciljevi, s obzirom da je upravo NALED forsirao Doing Business listu mnogo pre nego što je ona postala državna opsesija.
NALED je, moglo bi se reći, onaj ekonomski ključ koji razrešava tajnu političkog kursa Srbije: sve dok je najbolji partner i kadrovski resurs Vlade Srbije nevladina organizacija koju je uspostavio USAID, a sačinjavaju i predvode najveće strane firme na domaćem tržištu, SNS neće skrenuti sa trenutnog kursa, a biće dvostruko teže uputiti bilo kakav izazov njenoj vladavini. S obzirom da je NALED prilično zadovoljan tim kursom, slabe su šanse da će doći do većih poremećaja, ili da će bilo ko spolja ozbiljnije kritikovati Vladu za kršenja građanskih prava i sloboda, pritisak na medije i sve veće samovlašće. Stoga, ko neće da govori o NALED-u, neka ćuti o SNS-u.
- To “civilno društvo” u ovom slučaju predstavlja ACES (Asocijacija inženjera konsultanata Srbije), čije članice mogu biti firme, arhitektonski biroi, banke, osiguravajuća društva i druga slična pravna lica. Civilno društvo, dakako, ali po meri kapitala. [↩]