Deložacije su u posljednjih par godina postale prilično raširen društveni problem u Srbiji. I svaki put iznova šalju istu poruku: nema ničeg politički neutralnog u vladavini prava. Tu je poruku ljevica shvatila, ali izgleda da ni desnica nije gluha.
“Porodica Jakšić iz Novog Sada iseljena je nakon što su izvršitelji pajserom obili stan u kom su živeli”. Tim je rečima, ni manje ni više, portal N1 preneo vest o konačnom iseljenju pomenute porodice, nakon njihove višenedeljne (a zapravo i višegodišnje) borbe da sačuvaju krov nad glavom. Sudski izvršitelji su, verovatno sa svojim lepim licencama u džepovima, pajserom obili stan.
Nešto kasnije, u raljama nepredvidive srpske tranzicije koja, polako ali sigurno, privodi kraju proces ustoličenja razobručene “ekonomske logike” i privatne svojine, našao se monarhistički, prokapitalistički Srpski pokret obnove (SPO). SPO-u ne samo što je pretilo da bude iseljen iz svojih prostorija u Beogradu, već je, da stvar bude komičnija, to trebalo da se desi zbog restitucije i to na dan dočeka tzv. srpske Nove godine (po julijanskom kalendaru). Kakva partija, takva i drama.
No, ova je epizoda samo primer međusobnog raskusurivanja vladajuće klase u Srbiji i njenih raznih prišipetlji – zgrada o kojoj se radi treba da ide preduzeću “Lili”, koje drži izvesni narodni poslanik, a jedna od naslednica je i majka aktuelnog predsednika Privredne komore Srbije… i tako dalje. Iseljenja, pak, koja su se događala u prethodnom periodu nisu bila ovakva, kako kaže Marks za konkurenciju između kapitalâ, “borba zakrvljene braće”. Njihovi akteri bili su beskrajno neravnopravni: s jedne strane privatni izvršitelji, često u ime i za račun privatnih firmi, a uvek uz podršku države, a sa druge bivši radnici propalih preduzeća, nezaposleni, višečlane porodice sa članovima sa invaliditetom, samohrane majke, izbeglice… Sukob čije su konture skoro pa isuviše jasne, kao što je jasan i njegov osnovni princip: svojina ubija.
Selektivna agilnost sudskih izvršitelja
Sudski izvršitelji su, u vreme kada su uvođeni, reklamirani kao srebrni metak za problem naplate potraživanja, od komunalnih dugovanja i računa, zaostalih plata, pa do međusobnih potraživanja privrednih subjekata u kontekstu već poslovične preopterećenosti srpskih sudova. “Za sistem koji radi za sve” – to je bio glavni slogan promo kampanje prilikom uvođenja ove institucije. Sistem, naravno, nije radio za sve – najviše posvećenosti izvršitelji su pokazali prilikom naplate relativno sitnijih dugovanja građanima, dok je, na primer, naplata zaostalih zarada i dalje u domenu fantastike.
“Sistem koji radi za sve” je u poslednjih nekoliko godina proizveo do tada nečuvene primere sasvim “legalnog” nasilja nad potpuno nezaštićenim ljudima. Dok su Jakšićima pajserom obijali stan u Novom Sadu, Julijana Terek iz Beograda je sledećim rečima opisala sopstveno iseljenje: “Upali su mi jutros u sedam sati, razvalili vrata i izvukli me iz kreveta – kao u američkim filmovima. Izneli su mi sve stvari na ulicu.” Prilikom iseljenja porodice Kocić u Beogradu, u stan je, prema svedočanstvima s terena, pokušalo da upadne nekoliko neidentifikovanih “nabildovanih momaka” u maskirnoj odeći koji su, pošto su sprečeni, novu priliku čekali u obližnjem kafiću.
Ne bi trebalo, doduše, pomisliti da su ovi slučajevi uvek rezultat naplate nekih zaostalih dugovanja koja bi, iz perspektive važeće pravne paradigme, bila čista na papiru. Naprotiv, skoro sve slučajeve koji su propraćeni u medijima pratile su i malverzacije ili krupne nepravilnosti. Jakšići su 2001. dali novac za stan od 76 kvadrata, a dobili su duplo manji stan. Uprkos tome što je 2009. doneta presuda prema kojoj je kupoprodajni ugovor raskinut, a investitor obavezan da porodici isplati razliku, on to nije učinio, što izvršitelje nije sprečilo da pajserom obijaju stan. Porodica Kocić je dugovanje koje je dovelo do postupka isplatila, ali je Privredni sud u Beogradu bez obzira na to prodao njihov stan. U slučaju Saše Bubnjevića iz Zemuna, stan je prodat po višestruko nižoj ceni od tržišne. Čak i takva, ta cena je bila deset puta veća od iznosa duga, čime je prekršeno i načelo srazmere iz Zakona o izvršenju i obezbeđenju. U slučaju porodice Petrović iz Njegoševe u Beogradu, sud je nekoliko meseci pre njihovog iseljenja odlučio da se postupak obustavi zbog pravnih nepravilnosti, ali je ta odluka “držana u fioci” pa se po njoj nije postupalo.
Isprepleteni faktori
Talas iseljenja u poslednjih nekoliko godina rezultat je međusobnog preseka nekoliko procesa. S jedne strane, uvođenje privatnih izvršitelja čiji je motiv zarada višestruko je ubrzalo – i brutalizovalo – proces iseljenja, dok se sudovima ranije nije preterano žurilo, bilo zbog preopterećenosti, bilo zbog odsustva neposrednog uloga u slučaju. Osim toga, proširivanje nadležnosti izvršitelja, uvođenje mogućnosti oduzimanja kako pokretne, tako i nepokretne imovine i uvećavanje broja dugovanja za koje se imovina može oduzeti samo pojačavaju brutalnost ovih postupaka.
Sa druge, radi se o sve većoj stambenoj neizvesnosti, koja se ne manifestuje samo u pogoršanju uslova života, već i u nedostatku bilo kakvog urbanističko-regulativnog nadzora nad privatnim investitorima i činjenici da je, primera radi, svaka peta zgrada u Beogradu izgrađena nelegalno. Odveć su poznati primeri masovne prodaje stanova u izgradnji koji se onda ne dovrše – novac, naravno, ne vraćamo – ili prosto mogućnosti da, bez svesti o tome, kupite imovinu od “investitora” koji duguje nešto trećem licu koje vam tu imovinu, shodno tome, sutra može po kratkom postupku i oduzeti.
Ceo paket – sa sve pajserima, izbacivačima i sudskim odlukama – pravda se potrebama efikasnosti sudskog procesa i uspostavljanja vladavine prava i pravne sigurnosti (!). Tako su najnovije izmene Zakona o izvršenju i obezbeđenju našle svoje mesto u dvomilionskom projektu Evropske unije pod imenom “Vladavina prava i izvršenje potraživanja”, a koji sprovodi Nemačko udruženje za međunarodnu saradnju (GIZ). Kako EU izmiruje vladavinu prava sa činjenicom da, na primer, žalba na izvršenje ne odlaže izvršenje – dakle, oduzimanje imovine ili dela zarade – i kako to tačno jača “pravnu sigurnost”, ostaje pitanje za EU i njene lokalne partnere. Ovoj dilemi doprinosi i to što nadzor nad izvršiteljima vrši Komora javnih izvršitelja, dakle, njihova strukovna organizacija. Nema spora: jedna strana ovog sukoba je izuzetno “pravno sigurna”.
Ljudi na terenu
Sve bi ovo bio samo još jedan zapis iz sumorne rubrike našeg postsocijalističkog propadanja da se povodom iseljenja nije stvorio solidan političko-medijski front koji je pokazao šta zaista znači društvena akcija. Zahvaljujući, s jedne strane, naporu levih organizacija i kolektiva (okupljenih u koalicijama kao što su Združena akcija “Krov nad glavom” i Kolektivna odbrana stanara) i, sa druge, medijima poput Insajdera, Danas i N1 koji su dosledno pratili i izveštavali o ovim događajima, mogli smo da vidimo scene sa desetinama ljudi koji po čitav dan dežuraju ispred stanova, iz dana u dan, braneći stanare od državno-privatnog nasilja. Ni sami stanari nisu ostali pasivni akteri ovih dešavanja – malo po malo, tu i tamo, “žrtve” prethodnih znale su da se pojave na novim iseljenjima i da pruže svoju pomoć i podršku.
Tako se, bar in nuce, počeo ostvarivati višegodišnji imperativ leve politike u Srbiji – zajednički front koji prerasta u mrežu koja povezuje aktiviste i “ljude na terenu” i predstavlja pokušaj ponovne izgradnje društvenih veza, otpor atomizaciji i izolaciji individua i porodica i, možda, osnov za nešto čvršće i dugotrajnije. U uslovima otežanog neposredno političkog rada i pustoši u pogledu društvenog organizovanja generalno, jedino se ova perspektiva za sada čini mogućom i delotvornom. Čak i da to nije slučaj, ostvarivanje živog kontakta između većeg broja ljudi, koji se ne završava na “kliktivizmu” i pasivnim izrazima solidarnosti, relativno je retka pojava.
Angažman desnice
Šira javnost bi se, prema kriterijumu reakcija, mogla podeliti na dve grupe: prvu, glasniju i veću, koja nedvosmisleno staje na stranu “iseljenika” i grupu onih moralnih vertikala sve civilizacije koja na prvo mesto ističe, sa dozom antikomunizma, svojinsko pravo i prava vlasnika, naročito ako je u pitanju postupak restitucije. Desnica se, paradoksalno, svrstala uglavnom u prvu grupu, a njeni pripadnici bili su redovni učesnici odbrane stanara. U nekim trenucima delovali su organizovanije i spremnije od levice.
Uprkos tome, bar za sada, desnica na ovom pitanju nije uspela da profitira kao što je to uspeo Živi zid u Hrvatskoj, iako je pokušala da progura isto ime – možda je jedan od razloga za to i činjenica da su se na iseljenjima pojavljivali najpre kao ljubitelji maskirnih uniformi, crvenih beretki, pancira i sulude rusofilske ikonografije. No, svakako su na vreme prepoznali potencijalno žarište sukoba i u skladu sa time i delovali. U njenim redovima bilo je živopisnih, ali ne i sasvim bezopasnih likova – od Igora D. Jakšića, nekadašnjeg radnika službe bezbednosti i doskorašnjeg člana vladajuće SNS, pa do Radomira Bate Počuče koji je jedno vreme proveo na ratištu u Ukrajini.1 Napori desnice da se stavi na čelo ovih protesta i efektivno ih preotme za sada nisu uspeli, te glavni akteri ostaju levi kolektivi, “nesvrstani” građani i sami stanari.
Celu stvar obeležava, doduše, i jedna jaka protivrečnost: na sprovođenje apsolutne vlasti svojine odgovara se afirmisanjem prava svojine ili pokušajem da se kontradikcija rastvori u pozivu na pravo na krov nad glavom. Iako kontradiktorna, formulacija “prava na krov nad glavom” pokazuje se, za sada, kao efektivna u političkom delovanju, jer poziva na stavljanje ljudskih potreba ispred svojinskog prava i nemilosrdne logike naplate duga. Možda nas vreme poraza u kome živimo obavezuje baš na to da čuvamo male pobede i “brojimo sitno” u pokušaju da izgradimo “naše društvo” odozdo. Bez takvih veza, svaka politička alternativa ostaje laka meta svete alijanse države i svojine čije je najplodnije tle razoreno društvo.
- Sažeta anatomija ovih formacija izložena je u sjajnom tekstu Milana Škobića “Tamna strana živog zida“. [↩]