Zašto Vučić nema konkurenciju u Srbiji? Zašto se opozicija ne ujedini? Može li ponuditi išta novo? Pitanja su to koja muče mnoge, ali odgovori nisu toliko nedokučivi.
Opozicija u Srbiji našla se u neobičnom položaju: sve je više onih koji zazivaju “preko potrebno” ujedinjenje opozicionih snaga, a šanse da se to desi sve su manje. Iako je prošlo nešto više od mesec dana od beogradskih izbora, na kojima je lista bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa osvojila najviše glasova posle liste Srpske napredne stranke (SNS), Đilasov pokušaj da se profiliše kao novi lider ujedinjene opozicije naišao je na mlak odgovor u redovima sopstvenih koalicionih partnera. Bez obzira na to, pripadnici skoro svih frakcija opozicije jednoglasno pozivaju na ujedinjenje. Ovde na pamet pada ona narodna: mnogo babica, kilavo dete. Kao da se nikome naročito ne udružuje.
Baš je kilavost – organizaciona, politička, ideološka, harizmatska – osnovna osobina dobrog dela opozicionog bloka. Organizaciona, jer, iako su inovacije u organizacionim oblicima oduvek sine qua non smene režima, ne deluje da je opozicija sposobnija za bilo šta osim klasičnog recepta “stranke – odbori – štandovi”. Slabosti na ovom planu bile su očigledne i na sam dan izbora, kada je postalo jasno da od čuvene “opozicione infrastrukture” za kontrolu izbornog procesa nema ništa: nekim opozicionim kontrolorima nisu smetala kršenja izbornog procesa, neki se nisu ni pojavili, a organizovanog napora nije ni bilo. Vučićev uspeh bio je omogućen ne samo zadobijanjem podrške stranog faktora kada je ovaj video da stari režim nema snage da sprovede ono što je poželjno, već i usavršavanjem klijentelističkog aparata (“kapilarni” glasovi, kontrola i potkupljivanje birača, itd).
Harizmatska jalovost
Politička i ideološka kilavost ogleda se u tome što se ne ide dalje od stava da je opozicija prava proevropska opcija, dok je SNS samo nova Srpska radikalna stranka (SRS), gde se iz vida gubi da je pitanje “ko je proevropski orijentisan” izgubilo smisao 2012. godine, kada su svi bitniji akteri postali proevropski nastrojeni. Osim toga, skučenost ideoloških horizonata opozicije dobro ilustruje i sledeći stav Željka Veselinovića, čelnika Udruženih sindikata Sloga, jednog od kandidata na Đilasovoj listi: “U firmi Dragana Đilasa koju je vodio prosečna plata je bila veća od 1.000 evra. Radno vreme osam sati bez prekovremenog rada, subote, nedelje i praznici slobodni. Niko nikada od njega nije dobio otkaz. Gde ćete veću implementaciju levičarskih ideja od toga.”
U onim zemljama našeg regiona u kojima su ideje levice potpuno skrajnute bar nema ovakvih grozota i neprirodnih spojeva. Ili, predlog Narodne stranke Vuka Jeremića da se problem odliva mozgova reši tako što bi se, eto, ti mladi uputili u IT industriju – što je upravo ono što radi i vlada Ane Brnabić. Harizmatska jalovost ogleda se u dvema stvarima: prvo, glavni lideri (s izuzetkom bivšeg zaštitnika građana Saše Jankovića) su već viđena lica i, efektivno, pripadnici istog sistema kojim sada rukovodi SNS, a drugo, niko od njih nema autentičnu harizmatsku osnovu na kojoj bi mogao da parira Vučiću kao harizmatskom nosiocu režima.
Učinak vanjskih faktora
Sa druge strane, nesporno je da je sve ove probleme znatno teže prevazići bez novca i u uslovima ogromne neravnopravnosti u medijima, kao i uz zastrašivanja i nasilje nad opozicionim aktivistima. Primera radi, SNS je samo na televizijske reklame za prethodne izbore mogla da potroši 14 miliona evra. U tom pogledu, strategije, taktike i forme primenjene devedesetih godina prošlog veka nisu sasvim adekvatna mustra za 2018. godinu, te je stoga i opoziciono ujedinjavanje teži projekat. Slobodan Milošević je pred kraj bio međunarodno izolovan i prokažen: Vučić je u dobrim odnosima sa svim krupnijim igračima. Od trijumfalnog liberalizma koji je uhvatio zalet 1989. godine ostala je anemična verzija koja se i sama pomera udesno, nesposobna da “pravi istoriju” onako kako je to učinila 2000. Ondašnje mlađe generacije mogle su kao uzor za “sutra” imati jugoslovensko “juče” – po formuli “ako je moglo jednom, može opet” – dok je danas mlađem stanovništvu raspad u dugoj ekspoziciji jedina realnost. Međutim, neka nedavna dešavanja na opozicionoj sceni pokazuju da ovi eksterni faktori nisu jedino što koči smisleni razvitak i eventualno ujedinjenje.
Bučan i upadljiv raspad Dosta je bilo (DJB) – stranke bivšeg Vučićevog ministra privrede Saše Radulovića – pokazao je i da stranka koja se uporno brendirala kao “jedina prava opozicija” može bolovati od istih simptoma kao i blok na vlasti. S jedne strane, DJB je uspeo da izazove pravi medijski rat sa Danasom, listom koji jedini i posvećuje ikakvu pažnju opoziciji, na čelu sa stranačkom pres službom koja je dosta nespretno pokušavala da diktira uslove tom listu. Sa druge, posle beogradskih izbora je dotadašnje rukovodstvo – pre svega sâm Radulović – podnelo ostavku zbog lošeg izbornog rezultata, ali se ispostavilo da ima nameru da i dalje vlada iz senke. Potom je isplivalo ono što se negde sve vreme i znalo: da je Radulović krajnje autoritaran vođa i da je zbog njegove neprikosnovenosti stranka dobrim delom i propala. I kako onda ubediti nekoga da je baš to stranka koja će najdoslednije “razmontirati partokratski sistem”? Pored toga, očajnička koalicija ove opcije sa Dverima, strankom konzervativne desnice, dovela je do dotle da se u glavnom glasilu DJB – Beogradskom glasu (razuma)1 – podstiče antiizbeglička histerija naslovima o tome kako je Srbija “raj za migrante”, te da vlast namerava da naseli ni manje ni više nego 600 hiljada “izbeglih stranaca” u Srbiji, iako biračko telo DJB nije (ili bar nije bilo) naročito receptivno za ovakve ideje.
Urbana srednja klasa se osula
Na opštijem nivou, rast poverenja u opozicione opcije i šanse za zajednički front ozbiljno ugrožava i simptomatična opoziciona paranoja: ne samo što je svako ko neće u koaliciju sa Draganom Đilasom potencijalno “bot”, te “radi za Vučića”, već se i svaka kritika dočekuje na nož. Zaboravlja se da je samo ljudima sa kratkim pamćenjem lako stati iza Đilasa, čoveka za čije se vreme uvela privatizovana naplata javnog prevoza, sprovelo iseljenje Roma iz nekoliko naselja u Beogradu, ustanovila beskorisna komunalna policija koja samo zna da bije putnike bez karte i maltretira penzionere preprodavce na ulici i čiji su mandat propratile brojne afere. Na kraju krajeva, ideja Beograda na vodi Đilasu nije tako smetala 2013. godine.
Kritike na njegov račun, kao i na račun ljudi iz drugih stranaka, legitimne su. Takođe, funkcioneri srpske opozicije često sa nipodaštavanjem gledaju na sve češće lokalne inicijative i nepartijske pokrete koji niču širom zemlje, a koje se bave lokalnim problemima i borbom protiv razornih posledica ove vlasti u svojim rejonima. “Nema lidera”, “nema iskustva”, “nema strukture”, “važniji vam je park od Vučića” – sve su to zamerke kilave opozicije koja bi da stvara zajednički front i “sujetu ostavi po strani”.
Naposletku, glavni uzrok dosadašnjeg neuspeha u ujedinjenju je nedostatak realne društvene osnove koja bi impulse ka tome mogla da usmeri, pojača i time prevaziđe sitne stranačke podele. Ima tome više razloga. Prvo, jedan njen deo – urbana srednja klasa – osula se i prelila u druge, novije političke opcije, razočarana bilansom tranzicije i razvojnim ćorsokakom koji je bio njen konačni rezultat. Potom, ona je nepresušni izvor migratornih kretanja: u periodu od 2007. do 2014. godine Srbiju je, prema jednom istraživanju, napustilo 300 hiljada ljudi. Godišnji iznos je kulminirao 2014: ukupno 58 hiljada te godine. Uglavnom je u pitanju visokoobrazovano i mlađe stanovništvo, ali značajan udeo individualno imaju i npr. zdravstveni radnici.
Novi tipovi samoorganizovanja
Ukratko, to su kategorije koje bi potencijalno bile prijemčivije za politiku “zvanične” opozicije. Treće, aktuelno biračko telo ovih opcija je odveć i heterogeno da bi se lako moglo supsumirati pod jedan front, što se vidi i u poteškoći odabira naziva za čitavu opoziciju. Demokratska opozicija – je li to njeno glavno obeležje i differentia specifica? Liberalna opozicija – da li je samo liberalna? Proevropska opozicija – da li to znači vlast nije “proevropski orijentisana”? Lepeza opozicionih stranaka je, u ideološkom smislu, zaista široka: od levo-liberalnog Pokreta slobodnih građana (PSG), preko Narodne stranke čiji je glavni cilj da “pomiri nacionalno i građansko” (!), do Dveri kao stranke konzervativne desnice, i Demokratske stranke Srbije kao ispostave neke vrste konstitucionalnog konzervatizma i niza manjih stranaka i pokreta. Činjenica da se PSG pobunio protiv primanja Dveri u Đilasov opozicioni savez dovoljno govori o realnosti ovih razlika.
Pred Vučićevu hegemoniju mora se izaći sa nečim novim, mada je verovatno da će njeno slabljenje otpočeti na sasvim trivijalan način: pucanjem svih “šema” koje je vlast sklapala.2 U poslednje vreme se formira niz lokalnih građanskih inicijativa koje dobijaju na značaju: od Inicijative Ne davimo Beograd, preko kraljevačkog Lokalnog fronta i Inicijative Ne damo niški aerodrom (koja je uspela da na ulice izvede više ljudi od SNS-a prilikom Vučićevog trećeg otvaranja fabrike Leoni, što do sada nismo imali prilike da vidimo), pa sve do Udruženog pokreta slobodnih stanara i Saveza mesnih zajednica Stara planina (formiranog u cilju borbe protiv izgradnje ekološki štetnih malih hidroelektrana). Ovaj tip samoorganizovanja do sada nije bio razvijen u Srbiji, a deluje da može doći i do zajedničkog okupljanja. Ostaje da se vidi da li će ovaj format uspeti da nađe čvršći društveni oslonac, postane politički relevantan i time izbegne usud zvanične srpske opozicije.