Prošlog tjedna veliku je medijsku prašinu u Srbiji diglo otkriće “ljetnog kampa za djecu” na kojem su polaznici obučavani nekim vojnim vještinama. I dok se polemika uglavnom vodila oko legalnosti cijele stvari, zaštite djece i geopolitike, manje se pažnje posvetilo normalizaciji ekstremne desnice koju je kamp pokazao.
Kada je prvi put objavljena informacija o postojanju “Omladinsko-patriotskog kampa” na planini Zlatibor, na teritoriji Opštine Čajetina, ka pomenutom odredištu zaputile su se mnoge televizijske i novinske ekipe. Vest se pronela brzinom požara: na Zlatiboru je stvoren kamp za decu u okviru koga ona dolaze u kontakt sa oružjem, borilačkim veštinama i elementima vojne obuke. Taman je prašina počela da se diže oko mladih ljudi u starim uniformama M-93 i sa oznakama koje je nosila Vojska Jugoslavije od 1993. godine, a kamp je namah zatvoren, praktično sutradan od objavljivanja prvih vesti, pre nego što je prava polemika i politička borba počela i da se razvija. I ne samo to; kamp je zatvoren pre nego što se tačno videlo o čemu se tu radi, iako su samo dva dana nedostajala pre nego što bi ga, po planiranom programu, raspustili sami organizatori.
Zato je sada potrebno post festum stvarati sliku ko je tu šta i zbog čega radio, a u postojećoj konstelaciji političkih snaga, to se lako može pretvoriti u opšte spinovanje i bacanje prašine u oči, jer previše je pitanja ostalo otvoreno. Zna se da je Kamp organizovalo Uruženje učesnika oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji i da je isti materijalno podržan od opštine Čajetina koja je dala prostor, obezbedila vodu i hranu učesnicima, a lokalna javna preduzeća dala su građevinski materijal za postavljanje šatora gde se odvija ručak. Pored pomenutih, među organizatorima je bila i ruska korporacija, po nekima mini-vojska pod nazivom E.N.O.T korp.
S druge strane, pitanja koja su ostala otvorena možda se i najmanje odnose na sadržaj aktivnosti u samom kampu; ovakve stvari zaista postoje u mnogim zemljama, kako u okruženju, tako i širom sveta. Na neki način, zna se kakva vrsta obuke se na ovakvim mestima vrši. Po zatvaranju kampa, na konferenciji za novinare, organizatori su predstavili javnosti svoje aktivnosti. Po njihovim rečima, držali su radionice za topografiju, preživljavanje u prirodi, ukazivanje prve pomoći, samozaštitu, rukovanje protivpožarnim aparatom i drugo, a pored toga i kratak istorijat srpsko-ruskih odnosa.
Potpora lokalne vlasti
Osnovno pitanje koje se nametnulo jeste: koliko je zakonito otvoriti kamp ove vrste u ovom trenutku? Organizatori naravno smatraju da je sve urađeno u skladu sa zakonom i u njegovim okvirima, uostalom, skup je prijavljen i nije bio zabranjen dok pojedina udruženja i političke stranke poput Mreže organizacije za decu Srbije (MODS) smatraju da je u ovom slučaju grubo prekršena Konvencija o pravima deteta, kao i da se radi o zloupotrebi dece.
Da je o zloupotrebi dece reč, Liberalno-demokratska parija (LDP) i ne sumnja, već poziva državu da organizatore pozove na odgovornost, da bi se ovakvi slučajevi predupredili. Glavnu oštricu svog napada LDP, koja je formalno u opoziciji, usmerila je na Milana Stamatovića, predsednika opštine Čajetina, koji je trenutno jedan od lidera Saveza za Srbiju, opozicionog bloka koji je stvoren na inicijativu bivšeg beogradskog gradonačelnika iz redova demokrata Dragana Đilasa, a čiji su članovi, među ostalima, Demokratska stranka, Narodna stranka Vuka Jeremića, Levica Srbije, ekstremno desničarske Dveri, kao i stranka pomenutog Stamatovića (uz jedan sindikat).
Zbog ove zgodne činjenice, da se kamp ne samo održavao na teritoriji opštine Čajetina, već da se ona javlja i kao jedan od pokrovitelja čitavog poduhvata, pozicija vlasti je u ovom slučaju bar donekle lagodna. Prvo, Milan Stamatović , pored činjenice da je član Saveza za Srbiju, ima višegodišnju istoriju sukoba sa Vladom Srbije, a najviše sa ministarkom Zoranom Mihajlović, oko pitanja žičare na Zlatiboru, a u novije vreme i oko novouvedene ekološke takse. Medijska diskreditacija jednog lokalnog političara koji ima dovoljno snažno uporište u lokalnoj sredini da može da pruži efikasan otpor Vladi, istoj toj Vladi ne može da šteti, čak naprotiv: ovaj slučaj može da koristi u budućim pokušajima da Srpska napredna stranka dođe do vlasti u Čajetini, na čijoj teritoriji se nalazi vrlo posećen i aktivan turistički centar Zlatibor, današnje Kraljeve, a nekadašnje Partizanske vode.
Pristanak države?
Naravno, nemoguće je ne zapitati se da li je moguće da Vlada, odnosno bezbednosne strukture, nisu bile upoznate sa postojanjem i sadržajem kampa. Za početak, organizator kampa je po njegovom zatvaranju tvrdio da je pri organizaciji imao “moralnu podršku” Ministarstva odbrane, kao i ambasade Ruske Federacije. Povodom ove tvrdnje, Ministarstvo se odmah oglasilo rekavši da ono “ni na koji način” nije učestvovalo u organizaciji kampa, niti su njegovi pripadnici prisustvovali njegovom otvaranju. Ambasada Rusije se po ovom pitanju nije oglašavala. Na kraju krajeva, Kamp je prijavljen kao javni skup nadležnim službama MUP-a, tako da je država svakako bila upoznata sa tim da nešto tu postoji.
Povodom izjave iz Ministarstva odbrane, predsednik Udruženja koje je organizovalo kamp Željko Vukelić je medijima dostavio kopiju mejla iz jednog od odeljenja Ministrastva odbrane u kome stoji da (to odeljenje) “u načelu podržava realizaciju” kampa. Tu smo na klizavom terenu jer “u načelu podržavati” i “ni na koji način ne učestvovati u realizaciji” ne isključuju jedno drugo, ali je jasno: Ministarstvo je za kamp moralo da zna.
Uopšte uzev, mnogo je neraščišćenih stvari ostalo po zatvaranju kampa koje je formalno objašnjeno uznemirenjem javnosti. Iako je, po dokumentaciji koju Željko Vukelić predočava medijima, država od juna meseca znala da će Kamp biti organizovan, država je ćutala do njegovog zatvaranja, da bi, potom, pred ruskim ambasadorom, na svečanosti zvaničnog uključenja dva MiG-a 29 u sastav Ratnog vazduhoplovstva Srbije, Vučić izjavio novinarima da je kamp “paravojni” i da nije osnovan po zakonima države Srbije. Ta ocena je, doduše, ublažena ocenom da predsednik razume “dobre namere”. Uz to, jedna od mera koje je država preduzela jeste da je zabranjena javna dodela sertifikata učesnicima Kampa.
“Rat civilizacija”
Učešće ruske korporacije daje čitavom slučaju, recimo, geostratešku dimenziju i municiju borcima protiv širenja “ruskog uticaja na Balkanu”. Naime, u okviru Kampa su kao instruktori radili pojedini pripadnici E.N.O.T korp.-a, a to je grupa koja se rodila iz rata u Ukrajini, a okupila se, kako sami kažu, radi međusobne pomoći i organizacije upravo ovih kampova gde uče mlade ljude “kako da postanu pravi muškarci” (iako je na Zlatiboru od 44 učesnika bilo 10 devojčica i mladih žena). “Enot” na ruskom jeziku znači “rakun”, pa je u skladu sa tim u Kampu bila podignuta crno-žuta zastava ove organizacije sa likom rakuna na njoj. Jedna od svari protiv kojih se ovaj rakun bori jeste “pogubni uticaj zapadne pseudocivilizacije”. Upravo prisustvo ove grupe poništava lagodnost pozicije vlasti koju ima zbog upletenosti opozicije; instruktori iz organizacije koja je prvo povezana sa ratnim sukobima u Ukrajini, a drugo – potpuno jasno ultradesno postavljena prosto zahteva nekakvu reakciju. Reakcija je prekidanje kampa, pranje ruku i uz određenu ogradu, ocena da čitav poduhvat ima paravojni karakter, a to se, naravno, ne sme tolerisati.
Bilo kako bilo, po zatvaranju kampa, organizatori i učesnici (sa roditeljima) održali su konferenciju za novinare na kojoj su ne samo ocenili da je zatvaranje nezakonito, pa su zato najavili da će podneti krivične prijave protiv onih koji su “širili neistine” (to se odnosi na medije i zabrinuta udruženja). Sa svoje strane i na svom sajtu E.N.O.T je ocenio da je kamp zatvoren zbog curenja informacija, kao i da su naučili lekciju koja će im omogućiti da bilo gde i bilo kada organizuju kampove koji će trajati koliko oni budu želeli.
Kad pominjemo geostrateške plan ove afere, naravno da je američki ambasador iskoristio priliku da tvituje kako za razliku od ruskih kolega koji podržavaju militaristički kamp, njegova ambasada podržava košarkaške kampove, takmičenje u geografiji i slično, međutim, taj tvit je imao svoj povratni efekat: uspomene na bombardovanje su kod mnogih u Srbiji još uvek presudne u političkom razmišljanju, a službenici američke ambasade kao da nisu uvek toga svesni.
Stvaranje desničarskih militanata
Na pomenutoj konferenciji koju je Vukelić kao odgovorno lice iz organizacije kampa održao sa svojim saradnicima i predsednikom opštine Čajetina, izjave su zvučale kao da su davane na sudu: sama deca su predložila održavanje kampa, a sve platili roditelji sa po četiri hiljade dinara (33-34 evra); iskoristili su priliku da istaknu da su kao bivši borci već stavljali život na kocku zbog države, pa stoga ne mogu biti teroristi i tako dalje u tom smislu.
Ispod površine ove naizgled legalističke bitke – ko je tu kršio zakon, organizatori ili država koja je zatvorila kamp, kao i propagandne bitke između zapadne i ruske propagande, odvija se nešto zlokobnije na šta se za sada uopšte ne obraća pažnja; a to je činjenica da se ispod eufemizma “deca” kriju mladi ljudi, od kojih jedan deo nije ni maloletan, koji pored samoodbrane i prve pomoći pre svega dobijaju jedan ideološki sadržaj za koji su, po svemu sudeći, već pokazali u najmanju ruku interes, ako već ne i potpunu pripadnost. U tom smisli je insistiranje na terminu “deca”, iako je jasno da među učesnicima kampa ima i punoletnih i odraslih lica zamagljuje čitavu stvar.
Dakle, kamp je zatvoren, a kamperi ostaju. Kada se razgrnu sve dimne zavese i odstrane interesi sa jedne strane militarističkih patriota, a sa druge strane zabrinutog dela javnosti, te sa treće interesi stranih sila i medija, ostaje nam gola činjenica da je nacionalistička desnica došla u fazu organizacije boot kampova, koji su, otkad postoje, bili regrutni i nastavni centri za stvaranje militanata. U tom smislu, poznato je da se slični procesi odvijaju u nizu zemalja, a negde su se već i ispoljili kao problem. Ono što razlikuje zlatiborski od sličnih kampova u Ukrajini, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i tako dalje jeste prisustvo ruske desnice na direktnom, operativnom, nivou. Ipak, kada se izvuče račun, rezultati delovanja ovih grupa unutar društva ne prave razliku u odnosu na to da li su polaznici okrenuti NATO-u ili Rusiji. Na meti su uvek isti: manjine, izbeglice, levica, društveni centri…
Podržavljenje kampa?
Tako prisustvujemo jednom interesantnom fenomenu – da se pojava nastala u zapadnim zemljama preuzima od desnice pravoslavne provenijencije koja ne krije da se bori protiv, kako su sami rekli, “zapadne pseudocivilizacije”. Pored toga, ovde po prvi put imamo posla sa militantnim delom velikoruskog nacionalizma koji govori o “ruskom svetu” u koji spadaju i Abhazija i Osetija i Pridnjestrovlje i tako dalje, naravno i Srbija i Republika Srpska. I tu sada postoji jedno bitnije pitanje od svih: ako se već desnica na međunarodnom planu tako organizuje, gde je i kada će se pojaviti protivteža, odnosno otpor ovoj pojavi? U kom obliku to može i treba da bude? Konačno – šta se tu može očekivati od države?
Što se tiče korporacije ili trupa (corps) E.N.O.T, bez obzira na upiranje da se pokaže veza između Kremlja i ove grupacije, jasno je da Rusija kao država neće prstom mrdnuti u ovoj situaciji. Prosto, čak i kada su direktno formirane od države, ovakve formacije i služe da zamaskiraju učešće zvaničnih vlasti, a ne obrnuto – da vlasti preuzimaju odgovornost za njihove postupke.
Kada se bolje pogledaju reakcije javnosti po zatvaranju, teško bi se stekao utisak da je veći deo bio uznemiren, čak naprotiv. Zato i nije čudno što je, u kontekstu čitave priče, baš od Vučića plasirana informacija o tome da vrh vlasti “razmatra” mogućnost ponovnog uvođenja obaveznog služenja vojnog roka, iako je još prošle godine izjavljivao da je protiv te ideje jer je preskupa. Treba li reći da se za sada uopšte ne stvara utisak da je javnost uznemirena na bilo koji način, čak se daleko više oseća podrška ovoj ideji. Entuzijazam i reakcija medija je bila takva da je on samo posle nekoliko sati morao da napravi korak nazad rekavši da je to “samo predlog” i da će konačna odluka o tome biti donesena za nekoliko meseci.
Normalizacija ekstremne desnice
Zapravo o “uznemirenju javnosti” u nekom širem obimu, primetnom u društvu, ne može biti reči. Reč je o još jednom zamagljivanju suštine: političko telo Srbije se u toku novih regionalnih nacionalističkih političkih i verbalnih konflikata ponovo pomerilo udesno. Okupljeno je oko šifre ugroženosti, patriotizma, porodice i očuvanja tradicije, kao što se uostalom desnica svuda okuplja, a sve to su, znamo, samo sinonimi za nacionalizam. U tom kontekstu se kod nove desnice zatvaranje kampa pokazuje kao još jedan izdajnički čin vlasti kojoj se, eto, samo nacional-patriotski rodoljubi pokušavaju da suprotstave i tako ostave utisak da su oni alternativa i borci protiv režima.
Pošto je ovaj kamp tako brzo raspušten, a navodna “istraživanja” po svemu sudeći će ići u pravcu daljeg spinovanja u skladu sa agendama zainteresovanih strana, verovatno je da nećemo znati da li će se od ovih patriota-juniora sa, za sada, nezavršenom obukom i bez javno uručenog sertifikata, izvrgnuti neko od članova patrola poput onih koje jure izbeglice sa Bliskog Istoka po Bugarskoj, ili član neke od uličnih patrola Odinovih ratnika, ili će maskirani paliti romska naselja i tabore kao u Ukrajini, Češkoj ili Austriji, ili će napadati neistomišljenike i manjine kao Casa Pound u Italiji… ili, nadajmo se, ništa od navedenog, ali bi svakome trebalo da bude jasno: ovakve stvari nikada ne najavljuju ništa dobro.