Rasplet pregovora između Beograda i Prištine čini se sve bližim, a njihov sadržaj sve mutnijim. S obzirom na uključene aktere sigurno je jedino da će rasplet u najboljem slučaju biti konzervativan, a u najgorem reakcionaran.
Protekli vikend izveštavanje srpskih medija ispunila je skoro pa titovska poseta predsednika Vučića severu Kosova. Na brani HE Gazivode okačena je ogromna srpska zastava, Kosovska Mitrovica okićena je plakatima i bilbordima sa Vučićevim likom i parolom “Dobro došao, predsedniče!”, u Poljoprivrednoj školi u Lešku mu je jedna od učenica poklonila zbirku svojih pesama, a ni program nije manjkao: od posete Biznis forumu u Leposaviću, Centru za ekologiju i razvoj sporta u Zubinom Potoku i individualnim porodicama, pa do “istorijskog govora” na glavnom trgu u Kosovskoj Mitrovici.
Paralele se povlače same: najtiražniji mediji pišu o “Vučićevom Gazimestanu“, dok se “kosovski čvor” poređuje sa onim Gordijevim, a, eto zgode, i ovaj prvi će preseći jedan Aleksandar. Ovakvi hvalospevi, dostojni najboljih školskih pismenih sastava, ne olakšavaju odgovor na presudno pitanje: bliži li se zaista rasplet “kosovske drame”? Utisak da je u pitanju drama ne može se izbeći usled ozbiljne režije nastupa kako srpske, tako i kosovske strane.
Propuštena jugoslavenska prilika
Kakvo se god rešenje na kraju bude sprovelo – a već je očigledno da se ka nekom definitivno ide – kosovsko pitanje danas omeđeno je relativno čvrstim i nepromenljivim istorijskim okvirima. Spletom različitih, ponekad i protivrečnih istorijskih procesa, Kosovo i Metohija će teško biti vraćeni u okvire Srbije onako kako je to bio slučaj do jednostranog proglašenja nezavisnosti 2008. godine. Jedina prava “istorijska šansa”, kako se inače pompezno opisuju današnji pregovori između Srbije i Kosova, propuštena je neuspehom da se albansko stanovništvo na Kosovu suštinski integriše u jugoslovensku socijalističku federaciju na ravnopravnim osnovama.
Pogubni procesi “federiranja federacije” i jačanje republičkih nacionalizama osujetili su verovatno i jedino trajno rešenje, koje je Koča Popović sažeto izrazio ocenom da bi, u slučaju takve integracije, kosovski Albanci možda mogli biti Albanci i Jugosloveni, ali nikako Albanci i Srbi. Da je u redovima jugoslovenskog rukovodstva prevladala prva strategija, to bi i Albancima olakšalo borbu protiv nacionalizma i iredentizma u sopstvenim redovima, a u ime prava i prednosti koje im omogućuje jugoslovenska zajednica naspram onih koje obećava – i nikad ne ispunjava – uže etnička zajednica.
Međutim, pošto je danas taj scenario sasvim u domenu alternativne istorije, svi pokušaji rešavanja “kosovskog problema” moraju poći od priznavanja činjenice da je Kosovo, za srpsku državu, “izgubljeno” usled akumuliranih rezultata istorijskih procesa. Na to ne pristaju neki delovi srpske vladajuće klase i glavnina opozicionih snaga, pa se tako radije opredeljuju za strategiju “održanja statusa kvo” i “zamrzavanje konflikta” na tragu Rezolucije SB UN 1244. Kritičari ove opcije najčešće ističu to da je ona “nerealna” i “iracionalna”. Međutim, ova strategija, iako ukida svaku mogućnost za zdrave međuetničke odnose u bližoj i daljoj budućnosti, nije u potpunosti neosnovana, jer se bazira na suštinski ispravnoj proceni da se odnos snaga u svetu menja.
Modeli u igri
S jedne strane očigledno se menja američka uloga i strategija u svetskom poretku, a sa druge se odvijaju dezintegrativni procesi u Evropskoj uniji čiji je krajnji bilans još uvek neizvestan. Konačni rezultat ovih kretanja može biti svet sa nekoliko imperijalizama koji jedan drugom konkurišu, pa se misli da će se kad-tad ponovo osvojiti prostor za uključenje Kosova u sastav Srbije na račun slabije atlantske hegemonije. Prećutkuje se, naravno, to da se ovakav scenario, bez obzira na geopolitičke spekulacije, može ostvariti jedino politikom “čelika i krvi” čiji je rezultat uvek bilo uzajamno propadanje balkanskih naroda.
Pod drugi pristup spadaju svi oni “modeli rešenja” o kojima se tako mnogo nagađa u srpskoj i regionalnoj javnosti poslednjih meseci. Nagađati se jedino i može, s obzirom da je “unutrašnji dijalog” u toj meri netransparentan da je pitanje znaju li i svi članovi Vlade šta je endgame i čemu se teži. S obzirom da je potpuno i direktno priznanje Kosova od strane Srbije skoro pa nemoguće, preostaje još nekoliko opcija: model dve Nemačke, model Južnog Tirola i sad već čuveno “razgraničenje” ili “korekcija granica”.
U prvom slučaju, Kosovo bi postalo članica UN, ali ne bi bilo većih ustupaka u smislu priznavanja državnosti. U drugom slučaju, Kosovo bi dobilo široku autonomiju, doduše, bez oznaka državnosti. S obzirom da su ove varijante razmatrane još pre dosta godina, te da nisu zaživele kao alternative, “razgraničenje” je strategija o kojoj se sve više govori, mada nije jasno da li je to zato što se ka tom modelu zaista ide ili se to koristi kao “dimna zavesa” za neki drugi, od toga različit ishod pregovora. Iako se ne zna ni kako bi ovo rešenje zaista izgledalo, moguće je da bi srpske opštine severno od Ibra – severna Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zubin Potok i Zvečan, skoro sve mesta koje je ovih dana obilazio i Vučić – prešle u sastav Srbije, a Kosovu bi, u zamenu za to, bila pripojena Preševska dolina, većinski nastanjena albanskim stanovništvom.
Interesna pozadina statusa quo
Teško je raspravljati o posledicama ovog ili onog rešenja kada se ne zna ni u čemu se tačno ono sastoji. U slučaju malo verovatne pobede strategije zamrzavanja konflikta, kosovsko pitanje ostalo bi teg koji pritiska svaku političku raspravu i organizovanje u Srbiji, zatomljujući druga presudna pitanja i borbe u srpskom društvu. Dobar primer dokle to može da ide je proglašavanje ovogodišnjih protesta protiv visokih cena goriva vidom pritiska na Srbiju da pokaže “kooperativnost” u pogledu pregovora oko Kosova. Iako je pod pritiskom sve većeg raslojavanja, bede i masovnog iseljavanja kosovsko pitanje, u poređenju sa sredinom 2000-ih, postepeno potisnuto u drugi plan, ono bi ostalo kec u rukavu koje srpske vlasti uvek mogu da izvuku u slučaju ozbiljnijih društvenih potresa. Isto tako, novi politički akteri bili bi stalno prinuđeni da se, po tom pitanju, stalno opredeljuju za jedan od usko postavljenih ponuđenih odgovora.
Sa druge strane, u slučaju “razgraničenja” i nekakvog rešenja odnosa sa Kosovom, moguće je da bi intenzitet tog problema u javnosti zaista bio umanjen, čime bi se otvorila mogućnost za ozbiljnije pokretanje drugih tema. Osim toga, ukoliko bi to bilo praćeno intenziviranjem ekonomskih, kulturnih i drugih odnosa među stanovništvom Srbije i Kosova, dugoročno bi i moglo doći do popravljanja međuetničkih odnosa. Međutim, upravo je ovo razlog za sumnju da srpsko rukovodstvo uopšte i želi “rešenje”, s obzirom na to da mu odgovara kako politička dominacija Kosova u javnom mnjenju, tako i status severa Kosova kao “sive zone” u kojoj je moguće ne samo utajiti porez i obavljati slične radnje, što rade brojne srpske firme, već i njome vladati pomoću lokalnih, nikom odgovornih moćnika kao što su Zvonko Veselinović i Milan Radoičić.
Ovakav tip aranžmana, koji je aktuelan već godinama, omogućava i da se kosovski Srbi, koji imaju izuzetan simbolički značaj u domaćoj javnosti, i njihove političke stranke neprestano koriste za račun političko-kriminalnih manevara Beograda od kojih nemaju suštinske koristi. Tome u prilog ide i činjenica da je Zvonko Veselinović bio blizak i prethodnoj vladajućoj garnituri. Samo je 2013. i 2014. godine iz budžeta R. Srbije dnevno odlazilo preko 800.000 evra pod izgovorom pomoći srpskom stanovništvu na Kosovu, da bi se kasnije ispostavilo da je ovaj novac korišćen za bogaćenje pojedinaca i firmi bliskih vlastima, dok su Srbi po enklavama živeli sve teže. Čak je i Centar za ekologiju i razvoj sporta koji je Vučić posetio u Zubinom Potoku nepostojeći – pod tim imenom nije registrovano nijedno pravno lice, ali je bez obzira na to taj “centar” dobio oko pola miliona evra u poslednjih nekoliko godina!
Zbogom, predsedniče!
Naposletku, potreba za razgraničenjem opravdava se krajnje nacionalističkim i paranoičnim zastrašivanjem javnosti time da će, u slučaju da do korekcije granica ne dođe, Albanci “za 40 godina doći do Vranja”. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, politika razgraničenja je isključivo i jedino politika etnički čistih teritorija koja, onda kada ne vodi direktno u zločine, uvek vodi u etničku surevnjivost, zatvaranje i homogenizaciju. Osim toga, postavlja se pitanje sudbine Albanaca na severu i Srba na jugu Kosova – gde su oni u velikoj računici razgraničenja? Tako se navodna suprotstavljenost imperijalizma i nacionalizma pokazuje kao lažna: udovoljavanje pritisku stranog faktora da se “zatvori” kosovski problem ne isključuje mogućnost da to učine nacionalisti, i to tako da se i ubuduće strukturno garantuje privlačnost nacionalističkih opcija.
Vučićev najavljeni “istorijski govor”, održan u nedelju tačno u podne u Kosovskoj Mitrovici, bio je šupalj, isprazan i, u pogledu rešenja, nije saopštio ništa novo. Sa druge strane, iako je usputno rehabilitovao Miloševića kao “velikog lidera”, jasno je izrazio i ono što je imperativ velikih sila – da je potrebno postići nekakvu vrstu kompromisa. Ta vrsta pritiska je presudni faktor u oblikovanju srpske politike prema Kosovu, a balansiranje između različitih “modela” je samo balansiranje između različitih imperijalnih interesa: Rusije, koje se zalaže za “teritorijalnu celovitost Srbije”, SAD, koje su otvorenije za razgraničenje, i Nemačke, koja ostaje pri tvrdoj liniji da o razgraničenju nema ni govora.
Ni na kosovskoj strani stanje nije ništa bolje, jer je kosovska politička elita u velikoj meri ogledalni lik srpske, koliko se god one međusobno trudile da se prikažu različitim. Valja se podsetiti da su plakati sa parolom “Dobro došao, predsedniče!” doslovni prevod bilborda na albanskom koji su osvanuli u Bujanovcu 2017. uoči posete predsednika Albanije, a povodom čega se digla strašna dreka u srpskim medijima.
Konačan ishod svih mogućih je raspleta je u najboljem slučaju konzervativan, a u najgorem reakcionaran. Do neke nove zajednice naroda s ovih prostora dug je put, pa bi do tada imalo smisla da novi politički i društveni akteri u svim zemljama intenziviraju saradnju, od elementarnih društvenih aktivnosti do ozbiljnijih udruživanja i rušenja postojećih institucionalnih prepreka. Zajedničkih tema ima sasvim dovoljno. Jedino iz takve prakse može proizaći pravo rešenje i “kosovskog problema” koje će reći – zbogom, predsedniče.