Beogradski hotel Bristol u samom centru grada još je od početka rata 1990-ih služio za smještaj vojnih penzionera. Status ljudi smještenih tamo dosad je ostajao neriješen, a problem guran pod tepih. Hotel se, međutim, u međuvremenu našao na meti projekta Beograd na vodi.
Stanari hotela Bristol u poslednjih nekoliko dana čekaju epilog priče od koje im zavisi krov nad glavom. Iznenadno rešenje o iseljenju koje je početkom leta uručeno vojnim penzionerima, koji su u hotelu Bristol “privremeno” smešteni već 27 godina i kojima nije obezbeđen alternativni smeštaj, svakog časa može biti realizovano. Vojni penzioneri su lica raseljena tokom devedesetih godina sa prostora bivše SFRJ. Tada pripadnici Jugoslovenske narodne armije, naredbom Vrhovne komande odricali su se stanova u bivšim jugoslovenskim republikama u kojima su živeli, te prekomandom odlazili u Saveznu Republiku Jugoslaviju, odnosno Srbiju i Crnu Goru. Iako su imali zagarantovano pravo na novi stan, preko 2.000 vojnih penzionera nema nikakvo stambeno rešenje. Tako je prioritet Ministarstva odbrane i republičke Vlade o hitnom rešavanju stambenog pitanja zaboravljen ubrzo nakon njegovog donošenja, početkom 1991. godine, te su mnogi od raseljenih vojnih lica postali i do danas ostali – beskućnici.
Po dolasku u Srbiju mnogi od vojnih penzionera privremeno su smešteni u kasarne, zatvore, barake, hotele. Iz nekih od ovih privremenih smeštajnih jedinica su iseljavani, a mnogima su i do danas ostali jedino rešenje za životni prostor. Mnoge od ovih smeštajnih jedinica su neadaptirane sobe (pre)male kvadrature u koje su smešteni kako samci, tako i čitave porodice. Infrastrukturni problemi su brojni – sobe nisu održavane, često nemaju mokre čvorove, zasebna kupatila, struju, vodu. Nedostatak kvadrata tako često prati i nedostatak minimalnih higijenskih uslova za život. Slična situacija je sa vojnim penzionerima smeštenim u Sportsko-rekreativnom centru Surčin.
U ovom kompleksu veliki broj stanova je ostao prazan, te su vremenom potpuno propali a u neke su se civili, onemogućeni da životni prostor obezbede pod tržišnim uslovima, bespravno useljavali. Preko osamdeset porodica vojnih penzionera u ovom kompleksu živi u sve lošijim uslovima jer vojska ne održava ni osnovnu infrastrukturu i instalacije dok stanari, sa druge strane, na mesečnom nivou izdvajaju neobično velike sume novca za komunalije. Računi, koje dostavlja Vojno-građevinska direkcija, nisu usklađeni sa realnom potrošnjom električne energije, vode i grejanja jer se potrošnja obračunava prema kolektivnom prostoru vojnog objekta čiji se iznos deli na zvaničan broj prijavljenih stanara.
Prevareni stanari
Pored izostanka osnovnih uslova, život u ovom kompleksu predstavlja i posebno veliki rizik po zdravlje jer su zgrade delimično izgrađene od azbesta, što potvrđuje izveštaj Instituta za nuklearne nauke Vinča iz 2012. godine. Surčinski stanari stanove koji su dobili od vojske na korišćenje ne mogu da otkupe zbog uredbi nadležnog ministarstva. “Rešenja” su moguća samo ukoliko ljudi napuste objekte u kojima žive. Deluje da upravo zbog biološke starosti stanovnika ovih naselja, koji mahom čine starija lica, Ministarstvo polurešenjima i mahinacijama samo kupuje vreme do smrti vojnih penzionera, nakon čega će njihove porodice izgubiti pravo na stan. Svi oni u međuvremenu žive u konstantnom strahu od, nekada i prinudnih, iseljenja.
Da ovaj problem nije nerešiv govori i činjenica da je, u isto vreme kada su stanari hotela Bristol dobili rešenje o iseljenju, raspisan novi tender za prodaju nepokretnosti koje Vojska više ne koristi. Republička direkcija za imovinu Srbije raspisala je oglas za prodaju nepokretne vojne imovine u pet gradova, čija je ukupna vrednost prelazila sedam miliona eura. Proces rasprodaje vojne imovine traje još od 2006. godine, a pored svih najava nije završen ni deset godina nakon predviđenog roka. Ministarstvo odbrane je u toku 2017. godine vratilo u posed 130 stanova koji su bili nelegalno korišćeni i oni su, kao “neuređeni”, posebnom uredbom podeljeni zainteresovanim licima. Oni koji su prešli u neke od tih stanova su skinuti sa rang liste, i time se odrekli pripadajućeg stambenog prostora, su morali sami da finansiraju uređenje stana u koji su prešli a potom ga otkupiti od Ministarstva koje procenjuje vrednost tek po renoviranju.
I dok su vojni penzioneri u toku svog radnog veka izdvajali od 4 do 6 odsto svojih zarada za Vojnostambeni fond, i time isplatili stanove koje je kasnije trebalo da “dobiju”, mnogi od njih i dalje žive u privremenim smeštajnim jedinicama, kao podstanari ili kod rodbine. Novac iz Vojnostambenog fonda se nalazi na računu Srpske banke, koja je naslednica Yu Garant banke i ranijeg Vojnog servisa, daleko od onih koji su ga stvorili. Oni koji iz Hotela Bristol čekaju iseljenje svakog dana, rentu Vojsci godinama skupo plaćaju, a ako sa njima žive i članovi njihovih porodica, cena je veća: 30% za jedan, odnosno 50% za dva “pomoćna” ležaja.
Na meti investitora
Da se Vojska vodi tržišnom politikom pokazuje i primer bivše vojne škole, a sada ruiniranog hotela Dorćol, koji je dvadeset godina bio kolektivni smeštaj za vojne penzionere. U ovom hotelu je, u neadekvatnom i higijenski neadaptiranom prostoru živelo oko sto ljudi, vojnih penzionera sa porodicama, koje su otamo iseljene 2012. godine. Javnost je za hotel Dorćol ponovo čula početkom ove godine, kada su su aktivisti i aktivistkinje okupljeni oko ideje nastanka Društvenog centra NNK pokušali da osmisle alternativni javni prostor za različite kulturne i društvene aktivnosti. Čekajući prodaju i ovog lokacijski privlačnog prostora na preko 4.000 kvadratnih metara u centru Beograda, Vojska je izbacila aktiviste. Četiri miliona evra vredan hotel Bristol zatvara svoja vrata vojnim penzionerima iz istih razloga. Zgrada je, kao i ostala 23 objekta u Savskom amfiteatru, pripala megalomanskom projektu od nacionalnog interesa “Beograd na vodi”, čiji je većinski vlasnik arapski privatni investitor. Bristol čeka renoviranje, iako nije poznato koja će mu namena biti nakon toga, a vojni penzioneri čekaju bilo kakav znak da neće završiti na ulici.
Muke vojnih penzionera nisu samo stambenog karaktera. Dok jedni čekaju iseljenje iz jedinog životnog prostora koji imaju, drugi su protestovali ispred Vlade Republike Srbije, nezadovoljni, kako kažu, neustavnim postupcima vlasti kojima im je ukinuto pravo na “usklađivanje penzija”. Zakon o Vojsci Jugoslavije je prestao da važi 31. decembra 2007. godine, a zakonom o ministarstvima je regulisano da Ministarstvo rada brine o vojnim penzionerima. To znači da su dotadašnji vojni penzioneri postali penzioneri Republike Srbije, ali bez podzakonskog akta koji bi rekao kako da se to i praktično sprovede.
Zavadi pa vladaj
Pitanje kojem ministarstvu pripadaju postalo je vidljivo kada je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje u januaru 2008. godine doneo Rešenje o vanrednom usklađivanju penzija zbog pada životnog standarda, u procentu od 11,06%, sa isplatom tog uvećanja počev od 1. januara 2008. godine. No ono nije isplaćivano vojnim penzionerima. Posle više obraćanja Ustavnom sudu, koji je sa nekoliko svojih odluka potvrdio da i vojnim penzionerima pripada vanredno usklađivanje penzija, oni nisu uspevali da naplate svoja potraživanja od države. Nakon brojnih protesta, Fond je zaključkom Vlade Republike Srbije dobio saglasnost da se vojnim penzionerima obračuna i isplati usklađivanje penzija ali u visini od 6,57%. Razliku od 4,21% koja im je neustavno oduzeta, vojni penzioneri i dalje pokušavaju da izbore, ako treba i u Strazburu.
Svi problemi penzionog sistema i stambenog pitanja vojnih penzionera se odlažu mahinacijama i standardnom kupovinom vremena. Dok stanovnici hotela Bristol čekaju na iseljenje, vlast nekima nudi rešenja, nekima ne. Samo deo stanara, njih oko dvadeset osam, dobilo je poziv u Ministarstvo odbrane kako bi razgovarali o tome gde će i pod kojim uslovima biti smešteni nakon iseljenja. Među njima nisu samo penzionisani vojni beskućnici, već i aktivni pripadnici vojske. Iako nisu poznati kriterijumi po kojima su neki dobili poziv na razgovor u Ministarstvu a neki ne, nisu svi potpisali prelazak u alternativne, ponovo, privremene smeštaje.
Manipulacija onima koji nemaju gde da žive i nemaju nikakve izglede da će sa dodatno 4,21% plićim džepovima moći da samostalno reše stambeno pitanje u uslovima u kojim je stanovanje tržišno orijentisano, privatizovano i daleko od socijalne kategorije, nije ni najmanje teška. Svi će, pritisnuti pitanjem gde će i kuda će, biti primorani da se snalaze kako znaju i umeju. Utoliko izjava ministra Aleksandra Vulina s početka leta – da su pripadnici vojske zbrinuti do kraja života, i da će, eto, država i vojska brinuti o vojnim penzionerima i njihovim porodicama – deluje kao cinični pucanj u prazno.