Za većinu stanovnika bivše Jugoslavije, beogradski Sava centar jedan je od poznatijih objekata iz 1980-ih i mjesto u kojem su se odvijali najsudbonosniji događaji tog perioda. Valjda je zato logično i da je u današnjim okolnostima, poput mnogih drugih objekata od društvenog značaja, pred privatizacijom ili čak mogućim rušenjem.
Posle dve decenije državnog zanemarivanja i dva neuspela pokušaja Skupštine grada Beograda da u poslednje dve godine pronađe privatnog partnera kome će na korišćenje poveriti Sava centar, sudbina najvećeg kongresnog i kulturnog centra u bivšoj Jugoslaviji visi o koncu. Tranzicija je kao vihor protutnjala kroz fabrike i sa sobom odnela radna mesta i proizvodne kapacitete Srbije. Uporedo sa tim usledilo je propadanje i zatvaranje kulturnih i sportskih objekata koji su bili povezani sa sudbinom ekonomije. Početkom oktobra Grad je odbio ponudu Delta holdinga za javno-privatno partnerstvo nakon pola godine razmatranja. Iako gradski čelnici najavljuju ulaganja kako bi se ovaj objekat sačuvao od propadanja, dosadašnja praksa govori sasvim suprotno.
Na prvom javnom pozivu za javno-privatno partnerstvo objavljenom 2016. pored Miškovićevog Delta holdinga, pojavio se i konzorcijum tri državna preduzeća – Aerodrom Nikola Tesla, Energoprojekt i Beogradski sajam. Od tada pa do drugog javnog poziva krajem decembra 2017. aerodrom je potpao pod koncesiju francuske korporacije Vensi, Energoprojekt je tiho privatizovan, dok privatizacija Beogradskog sajma čeka na rešenje sudskog spora oko udela državnog vlasništva. Na ponovljenom pozivu pojavila se kompanija tajkuna Miroslava Miškovića ali je odbijena zbog navodnih “formalnih” razloga. Verovatnije je da se čeka na dalje srozavanje vrednosti kapitala Sava centra kako bi nakon toga objekat bio preuzet po, za investitora, povoljnijim uslovima.
Gradnja kongresnog centra započeta je 1976. kako bi do sredine sledeće godine Beograd bio spreman da na desnoj obali reke Save ugosti delegacije na prvom pripremnom sastanku Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi (KEBS). Palata Sava centra finansirana je od strane Skupštine grada Beograda a građena po projektu arhitekte Stojana Maksimovića. Unutrašnja funkcionalnost glavne zgrade koja je zamišljena da podržava masovne skupove i sastanke odredila je estetiku njene fasadne arhitekture koja je zamišljena da podseća na trospratni brod sačinjen od staklenih, čeličnih i betonskih elemenata. Kompleks Sava centra je godinu dana nakon KEBS-a dovršen i do danas nastavio da funkcioniše kao mesto održavanja brojnih domaćih i međunarodnih naučno-stručnih i političkih kongresa, simpozijuma, seminara, a do sada je pod njegovim krovom održavano i preko 20.000 kulturnih manifestacija. U velikoj sali Sava centra odvio se i poslednji, Četrnaesti kongres Saveza komunista Jugoslavije čiji je prevremeni kraj obelodanio rascep u partiji i bio politička najava kraha zajedničke države.
Zapuštanje radi privatizacije?
U skladu sa novim Zakonom o preduzećima, Sava centar se 1990. reorganizuje u društveno preduzeće u oblasti kulture da bi Rešenjem Grada Beograda iz 2001. bio opet reorganizovan u javno preduzeće za obavljanje delatnosti od opšteg interesa – oblik poslovanja koji je zadržao do danas. Beograd je krahom SFRJ prestao biti prestonica, do tada čestih, međunarodnih skupova, što se odrazilo i na pad kongresnih aktivnosti koje su bile pokretač rada kongresno-poslovnog i kulturnog centra. Sa kasnijim nicanjem novih tržnih centara i kancelarijskih prostora u neposrednoj blizini Sava centra, nikada nije potpuno obnovio ni komercijalni deo svoje delatnosti. Od početnih 300 zaposlenih u unutrašnjoj organizaciji ostalo je današnjih 106. Pogledom na revizorski izveštaj za 2017. može se ustanoviti da Sava centar beleži dug od 7 miliona eura iz prethodnih godina.
Njegov najveći deo otpada na dugovanja državi, na porez na imovinu i sa njim povezane kamate – kumulativno 5 miliona eura. Pored ogromnog duga za porez, kolosalni objekat koji se prostire na 16,8 hektara troši veliku količinu električne energije i zahteva ozbiljna sredstva za amortizaciju. Iako su problemi sa likvidnošću centra očigledni, ono što je manje jasno jeste razlog zašto država nastavlja da opterećuje objekat u javnom vlasništvu koji ima neprocenjivu ulogu u kulturnom životu prestonice milionskim ciframa za porez. Samo bi otpis kamate na pomenuti namet ostavio dovoljno sredstava Sava centru da redovno isplaćuje svoje obaveze komunalnim preduzećima, umesto da se ista otpisuju kao što je to urađeno krajem 2017. odlukom Skupštine grada.
Uskraćen investicija i zadužen, Sava centra je postao laka meta za napade gradskih zvaničnika u kojima ga podvrgavaju testu tržišne isplativosti i preispituju energetsku efikasnost objekta takvog oblika i veličine. Koristeći se retoričkim finesama pripremaju javnost za ono što imaju u planu – faktičku privatizaciju objekta ili njegovo rušenje kako bi se prodalo gotovo 17 hektara najskupljeg zemljišta za izgradnju novog ekskluzivnog naselja nadomak rečne obale. Iako se centri za kulturni, društveni i politički život širokih slojeva više ne grade nema garancije opstanka za one koji su davno izgrađeni da služe toj nameni.
Privatna konkurencija
Polemika oko održavanja velikih kompleksa u javnom vlasništvu prelila se i na Novi Sad kada je u julu mesecu gradonačelnik Miloš Vučević izneo u javnost ideju rušenje SPENS-a, sportskog i poslovnog prostora koji igra centralnu ulogu u životu grada. Izgrađen 1981. za potrebe održavanja Svetskog stonoteniserskog prvenstva, popularni SPENS nosi zvanično ime “Sportski i poslovni centar – Vojvodina” i predstavlja najveći sportski centar u Srbiji. Pod svojim krovom okuplja preko 50 sportskih klubova koji koriste zatvoren i otvoren bazen, ledenu dvoranu, streljanu, kuglanu i brojne specijalizovane sale kakve ne postoje drugde u gradu.
Kao i Sava centar, SPENS je opterećen dugovima za električnu energiju, komunalije i porez na imovinu. Kombinacija pada životnog standarda i kupovne moći uparena sa nicanjem novih tržnih centara smanjila je obim ekonomske aktivnosti i ostavila brojne lokale na SPENS-u bez zakupca. Kao i Sava centar, SPENS je prošao kroz otpuštanje osoblja a u najavi je otpuštanje dodatnih 100 zaposlenih. Tokom godina centar je akumulirao nešto preko 6 miliona eura duga te je stvoren manevarski prostor za intervencije lokalnih vlasti koje žele da ga se reše u zamene za komercijalne sadržaje. Početkom oktobra ove godine uprava objekta izdala je neobavezujući javni poziv za upravljanje i unapređivanje poslovanja centra kako bi do kraja 2018. dobili ponudu za koncesiju, javno-privatno partnerstvo ili prodaju objekta.
Posebno oštar u svojim ocenama poslovanja SPENS-a bio je bivši član Upravnog odbora neoliberalne Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED), sadašnji aparatčik vladajuće stranke i gradonačelnik grada Vučević, koji je ideju rušenje SPENS-a i njegovu zamenu za “više manjih komercijalnih objekata” doveo u vezu sa razvojem Novog Sada, naglašavajući da u vreme izgradnje SPENS-a nije bilo privatne konkurencije. Privatnu konkurenciju grad je doveo na prag SPENS-a kada je 2017. sravnio obližnje sportske terene kako bi bio izgrađen tržni centar Promenada. Poređani jedan pored drugog našla su se dva tržna centra – Merkator i još nezavršena Promenada – i SPENS, ideal efikasne tržišne alokacije proizvoda koju gradonačelnik želi da pripomogne sa još “više manjih komercijalnih objekata” koji će da zamene SPENS i pospeše proizvodnju potrošnje.
Logika van profita
Izvesno je da rušenja neće biti, negodovanjem žitelja grada poslata je jasna poruka gradonačelniku da nisu spremni da se odreknu objekta čija je izgradnja omogućena na referendumu o samodoprinosu na osnovu koga je prikupljeno 70% kapitala za izgradnju. Međutim, privatizacija objekta može biti podjednako rušilačka po kvalitet i pristupačnost usluga koje SPENS pruža. Sa skokom cena korišćenja prostora koji će neminovno da je prati, sportski klubovi će biti primorani da napuste objekat ili da povećaju cenu članarina. Problemi SPENS-a nisu nastali zato što se deca, po rečima Vučevića: “tuširaju duže nego kod kuće”, već usled hroničnog nedostatka javnih investicija koje bi rešile akutne probleme objekta koji 40 godina danonoćno radi.
Sava centar i SPENS nikada nisu zamišljeni da budu objekti koji streme maksimalizaciji profita već da pružaju pristupačne usluge čija se korisnost za celokupno društvo ne može prevesti na stranice godišnjeg finansijskog izveštaja. Prostori za sport, razonodu, socijalizaciju i forumi za raspravu o gorućim pitanjima političkog i ekonomskog života potrebni su više nego ikada u fazi tranzicije koja najavljuje privatizaciju javnih usluga. Veliki sportski i kulturni centri ostaju jedan od primera prednosti javnog vlasništva nad privatnim – razlozi zašto su oni potrebni većini stanovništva su istovremeno razlozi zbog kojih su nepoželjni unutar kapitalističkog sistema u kome zadovoljavanje svake potrebe nosi svoju cenu. Motivi koji nagone vladajuću klasu da ih privatizuju i sravne sa zemljom zahtevaju od onih koji ih koriste da im stanu u zaštitu.