Početkom prošlog mjeseca iz anonimnosti je iskočila nevladina organizacija znakovitog naziva – Nacionalna avangarda. Organizacijom konferencije na kojoj se pojavio čitav srpski državni vrh i predstavnici Bezbednosno-informativne agencije privukli su priličnu pažnju javnosti. Tko su oni i što nam očita tijesna suradnja s vlasti govori o novim političkim trendovima u Srbiji?
Knjigu “Arheofuturizam: evropski pogled na postpokaliptično doba” francuskog desničarskog autora Gijoma Faja (Guillaume Faye) u Srbiji je prevela 2012. godine beogradska izdavačka kuća Centar za izučavanje tradicije Ukronija. Verovatno bi ekstravagntna kovanica iz naslova ovog dela, ostala zanimljiva samo malobrojnim lokalnim ljubiteljima političko-filozofske ezoterije, opskurnim radikalno-desnim aktivistima i tek ponekom revnosnom politikologu ili kakvoj drugoj istraživačici društvenih nauka i fenomena, da na njega nisu naišle novinarke i drugi medijski radnici čitajući manifest Nacionalne Avangarde, organizacije do sada uglavnom nepoznate široj javnosti. Otkuda se ova beogradska nevladina organizacija, provokativnog naziva, našla u medijskom fokusu početkom meseca oktobra?
U beogradskom hotelu Hilton, i to baš na dan 5. oktobra – kada se u Srbiji ritualno, ali i sve manje pompezno prisećamo dana kada je 2000. godine narodnim demonstracijama svrgnut režim Slobodana Miloševića – organizovana je “Konferencija nacionalne bezbednosti Srbije” punog naziva “Ka bezbednijoj Srbiji”. Sve u vezi sa ovim skupom bilo je prilično zanimljivo: lokacija prestižna, tema osetljiva, gosti ekskluzivni, organizator kontroverzan. Krenimo redom.
Bezbednosno-informativna (nacionalna) avangarda
Skup je, dakle, organizovala Nacionalna Avangarda (NA), registrovana kao “nevladino i neprofitno udruženje”, koje radi na “ostvarivanju ciljeva u oblastima promocije građanske i nacionalne kulture i vrednostima društvenog razvoja i solidarnosti Srba”. Ova organizacija je osnovana na proleće 2017 godine – i to baš 9. maja, na dan pobede nad fašizmom, što će postati interesantna činjenica u naknadnim medijskim prepucavanjima i dokazivanju vođstva NA da je njihova organizacija antifašistička, a uz to, naravno, “niti proruska niti proamerička, nego prosrpska”.
U dosadašnjem radu NA nije uspevala, a možda ni želela da privuče pažnju šire javnosti, ali ju je organizovanje ove konferencije, makar privremeno, vinulo u medijsku orbitu. Kako i ne bi, kada malo kojoj NVO, a posebno nekoj koja je aktivna zvanično svega 17 meseci, polazi za rukom da okupi dobar deo državnog vrha: premijerku, predsednika, ministre, čak i visoke zvaničnike Bezbednosno-informativne agencije (BIA) koji najčešće imaju pametnijeg posla od učestvovanja na javnim skupovima i debatnim seminarima.
Ako su najviši predstavnici izvršne vlasti ove jeseni raspoloženi da javno diskutuju teme unutrašnje, regionalne i međunarodne bezbednosti1 – ostaje enigma zašto su baš sada i baš na ovakvom skupu malo poznate NVO, službenici BIA rešili da iznose javno saznanja iz domena svog opisa posla. Zapravo, srpski bezbednjaci retko nastupaju u javnosti, a još ređe iznose ocene kakve su se na skupu mogle čuti, a ticale su se unutrašnje bezbednosti i potencijalnh pretnji po istu. Teško je odupreti se utisku da je čitav taj “performans” osmišljen u “sadejstvu” sa akteulnim režimom, posebno imajući u vidu da je za direktora BIA prošle godine izabran visoki funkcioner vladajuće stranke, kontroverzni Bratislav Gašić, koji je pre imenovanja na novu funkciju „zamrznuo“ članstvo u Srpskoj Naprednoj Stranci (SNS).
Sindikati kao bezbednosni izazov
Šta je zapravo Marko Parezanović, načelnik za bezbednost BIA, obelodanio na konferenciji mlađane, a vlasti očigledno simpatične, NVO? Ni manje ni više, nego saznanja da bezbednosnu pretnju Republici Srbiji predstavlja prikriveno delovanje spoljnog faktora koji najčešće koristi mehanizme svojih specijalnih službi, vršeći na taj način određene zloupotrebe i stavljajući u subverzivnu funkciju pojedince iz redova opozicije, pojedine delove medija i NVO sektora. Naglasio je Parezanović ipak da je reč o pojedinim opozicionarima, pojedinim medijima i pojedinim NVO.
Nepreciziranje tih pojedinih ostavlja prostora spekulacijama da su to izolovani slučajevi – ali ipak ne i bezopasni, čim je opasnost intenzivna i vredna javnog pominjanja – ali i spekulacijama da među tim pojedinim može biti bilo ko iz redova opozicije, medijskog ili NVO sektora. Ostavimo li po strani činjenicu da vlast u Srbiji poslednjih godina zaista u nekoj meri oživljava “retoriku devedesetih”, proglašavajući mnoge kritičke glasove iz navedenih društvenih sektora za “domaće izdajnike i strane plaćenike”, kao i činjenicu da svetske sile, zapadne kao i istočne, štiteći sopstvene interese svakako pokušavaju uticati na javno mnjenje, kao i ekonomski i politički život svake od balkanskih mini republika – u izlaganju funkcionera BIA izdvaja se jedna novina: uticanje stranih agentura na sindikate.
Na koje je to sindikate mogao ciljati načelnik Parezanović? Možda na sindikat USS Sloga, jednu od članica opozicionog Saveza za Srbiju? Ili na UGS Nezavisnost čije vođstvo sve češće pominje kako saradnju sa civilnim društvom, tako i progresivne, donekle leve, političke, ideje? Kako god, interesantno je da se u novoj konstrukciji bezbednosnih izazova koji stoje pred Srbijom, počinju pojavljivati i domaći sindikati i to verovatno upravo oni koji u najvećoj meri kritikuju ekonomsku politiku Vlade Srbije i njenu usmerenost prevashodno na strane direktne investicije. Paradoksalno, te investicije uglavnom pristižu iz zemalja za čije se špijunske službe insinuira da bi mogle stajati iza pokušaja podrivanja bezbednosti Srbije.
Šta smo još saznali na konferenciji nacionalne bezbednosti Srbije? Koje su to ostale važne pretnje? Premijerka je kao glavne izazove istakla migracije, terorizam, visokotehnološki kriminal i situaciju na Kosovu. Predsednik se ipak fokusirao na provokacije prištinskih vlasti i kosovsku problematiku generalno, a ministar odbrane je kosovsko pitanje preveo na paranoju od posledičnog potencijalnog stvaranja velikoalbanske države. Sve u svemu, ništa neočekivano. Sve bi to moglo nalikovati na prethodni Vučićev politički život, naravno sada modifikovan euro-integracijama, diskursom dobrosusedskih odnosa, tržišnim ubrzanjem, balansiranjem sa “svim svetskim silama” i tome slično. Na sceni je sada i prva balkanska premijerka homoseksualne orijentacije, koja dolazi iz NALED-a (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj), neoliberalnog rezervoara tehnokratskih kadrova koji zauzimaju ključne položaje u strukturama vlasti. Možda je vreme da SNS režim, opet balansa radi, stvori ili podrži neki think tank ili sličnu “organizaciju civilnog društva” koja bi predstavljala represivni pandan NALED-u, možda prividno čak konkurentski, a zapravo kompatibilan?
Arheofuturisti i državni službenici
I tu se možemo vratiti na misteriju NA. O kakvoj se organizaciji radi, kako oni organizuju skup ovakvog nivoa i kakvu poruku svojim prisustvom i aktivnim učešćem aktuelna vlast šalje? Organizacija NA koristi ljubičastu, kao boju Romejske (vizantijske) carske porodice. Knjiga u logou NA predstavlja nameru da se stvara “nova misao i nova elita srpskog nacionalnog pokreta” čija je misija da vodi “aktivnu državnu politiku Srbije prema Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, prema nacionalnim manjinama Srba u susednim državama”, a “prvi i najvažniji front nije ni u Kninu, ni u RS ni na KiM, već u Beogradu“, u “mozgu nervnog sistema Srbije” kojim “u kulturnoj, političkoj, obrazovnoj i svakoj drugoj sferi dominira nenacionalna elita, Druga Srbija … smeštena pre svega u ’Krug dvojke’.“
Hoplitski šlem, kao drugi sastavni deo logoa, okrenut je u desno. Simbol je “antičke, helenske i mediteranske civilizacije”, a može da važi kako za srpsku, tako i za “sve ostale evropske nacije”. On predstavlja želju da “utvrdimo šta je koren našeg identiteta – arhe – kako bismo mogli to da projektujemo u nove društvene i tehnološke forme budućnosti.” Programski dokument NA zagovara stvaranje “srpskog nacionalnog pokreta” koji čine svi “pripadnici srpske nacije koji su privrženi nacionalnoj ideji Srba”. A nacionalna ideja će se “promovisati arheofuturističkim pristupom, što podrazumeva projektovanje predmodernog u postmoderno kako bi se se prevazišlo (zaobišlo) moderno”. Jedan od glavnih aspekata moderne koji smeta pobornicima arheofuturizma jeste princip egalitarnosti i može se reći da su vrlo savremeni kada su u pitanju aktuelne evropske i svetske tendencije nove alternativne desnice.
Takođe, mnogo toga postaje jasnije, ali i prizemnije, kada vidimo ko su zaista ljudi koji vode NA, u kakvim su (nejasnim) vezama sa Vladom Srbije, ali i pojedinim inostranim vladama, policijskim i bezbednosnim strukturama generalno, kao i doajenima srpske (para)državne desnice.
Uvek u trendu
Režimu bliski mediji u Srbiji redovno optužuju deo NVO sektora za finansiranje “od strane Soroša ili Rokfelera”, a aktuelni se predsednik redovno sastaje sa predstavnicima istih tih pojedinih finansijera. I dok godinama unazad razni državni projekti koriste sredstva organizacija drugih država, poput USAID ili GiZ, u poslednje vreme postoje indicije da je u Srbiji na delu pokušaj stvaranja paralelnog civilnog društva, sačinjenog od pro-vladinih “nevladinih organizacija”.
Neke slučajeve svakako nije teško razotkriti, ali primeri poput NA traže ipak barem trunku opreza. Jesu li takve organizacije pokušaji infiltracije lokalnog alt-right pokreta u državne strukture ili samo jedan u nizu režimskih projekata stvaranja kvazi-civilnog društva? A možda je i nekakav miks u pitanju? Realno postojeća EU, i dalje većinski deklarativno liberalna, jeste u ideološkom rasulu, a novi desni autoritarni politički kontekst, primetan od Rusije i Turske, preko sve većeg broja EU zemalja, pa do SAD i Brazila, verovatno neće mimoići ni balkanske državice. A šta ako Vučić – kao trendy političar – dok i dalje skače na svaki mig Angele Merkel, ujedno namiguje i Orbanu, Štraheu i ostatku družine, šapućući im da prati i razumeva šta se oko njega dešava?
- Desetak dana kasnije, jedna tematski donekle slična manifestacija, uspela je još jednom da privuče vrh političkog establišmenta Srbije. Beogradski bezbednosni forum, koji već tradicionalno svake godine organizuju Beogradski fond za političku izuzetnost, Beogradski centar za bezbednosnu politiku i Evropski pokret u Srbiji i koji okuplja “donosioce odluka i kreatore politika, predstavnike bezbednosnih institucija, civilnog društva, međunarodne i akademske zajednice iz Srbije i regiona, ali i ostalih delova Evrope i sveta” održan je po osmi put, i to pod nazivom “Zajedništvom do odgovora na novu normalnost”, tematizujući čitav niz pitanja: od kosovskog problema i odnosa EU-Zapadni Balkan, preko Bliskog Istoka, Rusije, “azijskog veka” i digitalne revolucije, do korupcije na Balkanu, rodne ravnopravnosti i krize poverenja u demokratiju. U trodnevnom događaju uzele su učešća brojne evropske i regionalne diplomatske figure, među njima i premijerka Brnabić, predsednik Vučić, američki zvaničnici zaduženi za balkanski region, kao i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg. Dakle, osnovna razlika u odnosu na bezbednosnu konferenciju u organizaciji NA jeste dominacija “zapadne” bezbednosne vizure. – što bi se moglo objasniti makar mnoštvom dešavanja vezanih u(z) “kosovski čvor” [↩]