Sa preko sto i pedeset hiljada pripadnika, Bošnjaci i Muslimani su druga najveća nacionalna manjina u Srbiji, koncentrirana uglavnom u regiji Sandžak. Nedavni događaji još su jednom pokazali koliko tamošnja politika može biti eksplozivna.
Kada je 8. novembra saopštila rezultate izbora za Savete nacionalnih manjina u Republici Srbiji, Republička izborna komisija zaključila je da je na ovim izborima uložen do sada najmanji broj prigovora, da su izbori protekli bez neregularnosti, a da je izlaznost bila veća nego što je to ranije bio slučaj. Ali, osim ovih formalnih kurioziteta koji treba da pokažu da je izborni proces u Srbiji dostigao određeni stepen proceduralne zaokruženosti, ipak su ovi izbori uspeli da ponovo pokrenu neke procese za koje je postojalo uverenje da su okončani. Do sada nije bilo uobičajeno da se zbog sukoba unutar jedne etničke zajednice, ma koja da je u pitanju, generišu sukobi na republičkoj političkoj sceni. Ovoga puta to se desilo u prvom redu zbog izbora za Bošnjačko nacionalni vijeće.
Ta tenzija se nije se na kraju završila optužbama za neregularnost izbora, bar ne zvanično; rezultate niko nije i ne dovodi u pitanje. Reč je o zapravo o nekoliko medijskih skandala koji su ukazali na to da se u delu Srbije koju srpski nacionalisti nazivaju Raškom oblašću, a Bošnjaci i veći deo ostalih, računajući i Srbe – Sandžakom, odvijaju određeni politički procesi koje veći deo zemlje nije do sada upoznao. Razlog za to leži u dvema stvarima: prvo što, bez obzira na sve vreme koje je proteklo, mnoge tenzije koje su nastale tokom ratova devedesetih godina nisu u potpunosti raščišćene, a drugo je to što te neraščišćenosti mogu prema potrebi da izlete kao aveti prošlosti. Šta je, dakle, to što Sandžak još uvek čini pogodnim za stvaranje tenzija po etničkim pitanjima i ponovo pokreće teritorijalna i administrativna pitanja?
Za početak, Novopazarski sandžak je istorijsko ime iz perioda kasnog Osmanskog carstva za regiju koju su u Balkanskim ratovima podelile Srbija i Crna Gora. U toku Prvog svetskog rata, sa austrougarskom podrškom, čelnici dvanaest sandžačkih gradova doneli su Sjeničku deklaraciju kojom se od okupacionih vlasti tražilo da se ove opštine izdvoje iz sastava Srbije i Crne Gore, te da se uključe u sastav Bosne i Hercegovine, koja je bila deo Austro-Ugarske. U Drugom svetskom ratu, Sandžak je bio podeljen na nemačku i italijansku zonu, a neposrednu vlast su ponekad vršili srpski ili albanski kolaboracionisti. U ovom delu Srbije živi najveći broj Bošnjaka. Sa druge strane, to je mesto gde su Nemanjići formirali svoju srednjevekovnu državu čije je prvo ime bilo Raška. Po nacionalnom sastavu, prema popisu iz 1991. godine, u ovoj oblasti živelo je 62 odsto Bošnjaka/tada Muslimana i 36 odsto Srba i Crnogoraca.
Od begunca do ministra
Sa početkom raspada Jugoslavije, u Sandžaku je povišena međunacionalna tenzija rezultirala između ostalog i jednim “neobavezujućim refrendumom” koji je održan u oktobru mesecu 1991. godine. Pitanje je glasilo: “Da li ste za potpunu politčku autonomiju Sandžaka sa pravom priključenja nekoj od suverenih republika?” Organizator referenduma bilo je Muslimansko nacionalno vijeće Sandžaka (tada nacionalna odrednica Bošnjak još nije ušla u upotrebu), ali je čitavu stvar pokrenula lokalna SDA, kojom je tada rukovodio Sulejman Ugljanin. Od zanimljivosti vezanih za taj referendum, valja spomenuti da je na njega izašlo 185 hiljada ljudi, a da je odgovor “Da” zaokružilo 99 odsto njih. Pored toga, predsednik izborne komisije bio je Rasim Ljajić, rekorder po broju vlada Srbije čiji je član bio.
Pomenuta dvojica su, prvo kao saradnici, a zatim i kao suparnici, dvadesetak godina činili stubove bošnjačke politike, kako u Sandžaku, tako i van njega. Tako je i danas, s tim što su dobili i novog konkurenta. Na tadašnji referendum i ostale izazove koji su proizilazili iz ratnih događaja u neposrednoj blizini, vlast je odgovorila demonstracijom sile – na brda oko Novog Pazara raspoređen je određeni broj tenkova i topova, pod izgovorom da se na taj način vrši prevencija mogućeg prelivanja ratnih sukoba sa teritorije BiH, pogotovo imajući u vidu da je deo, što Bošnjaka/Muslimana, što Srba, uzeo učešće u ratovima. Protiv Ugljanina podignuta je optužnica za pripremanje oružane pobune i on je pobegao iz zemlje. Deo devedesetih je proveo u emigraciji, a strankom SDA, koja je bila mesto političkog grupisanja Bošnjaka, rukovodio je njegov zamenik Rasim Ljajić.
Po povratku u zemlju, Ugljanin je bio gradonačelnik Novog Pazara, zatim je početkom 2007. izabran za poslanika u Skupštini Srbije. Formiranjem Vlade Srbije jula 2008. imenovan je za ministra bez portfelja, a u njegovoj nadležnosti bio je i Kancelarija za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja. Ovu funkciju je obavljao do 2014. godine. Na nekim izvorima na internetu, tvrdi se da je Ugljanin do godine 2000. nazivao Srbiju “naša maćeha”, a kasnije ju je zvao “naša zemlja”. Izgleda da je uoči netom održanih izbora ponovo promenio priču. Njegov višedecenijski saradnik i rival, Rasim Ljajić, aktuelni ministar spoljne i unutrašnje trgovine, telekomunikacija i informacionog društva, te istovremeno i potpredsednik Vlade, iako sa svojom partijom uopšte nije učestvovao na izborima za nacionalna veća, našao se u fokusu jednog skandala o kome je, kako iz njegove partije, tako i od njega lično data ocena kako su direktno vezani sa izborima za Bošnjačko nacionalno vijeće.
Bratske osude na smrt
Naime, Vojislav Šešelj je u Narodnoj skupštini tokom sednice izrekao kako je ministar Ljajić na čelu jednog od najmoćnijih narko-kartela u Srbiji. Predsednica Skupštine, Maja Gojković, bivša radikalka i svastika Vojislava Šešelja, nije uputila zvaničnu opomenu vođi radikala, već je apelovala na obe strane da se uzdrže od nepristojnosti. Ljajić je najavio da će razmotriti svoje učešće u Vladi zbog toga, ali ni u vlasti ni u javnosti nije bilo previše ubeđenih da će tako zaista i biti. U svom obraćanju preko medija nešto kasnije, izjavio je da ta Šešeljeva teza potiče od trećeg lidera Bošnjaka, Muamera Zukorlića, bivšeg glavnog muftije za Srbiju. To što je Šešelj uzeo tu priču baš od Zukorlića Ljajić je iskoristio za spekulaciju o tome kako je moguća i ova, naizgled nelogična koalicija.
Nakon ovoga, veći deo javnosti mogao je da nasluti da se oko tih izbora dešavaju nešto krupnije stvari nego što na prvi pogled može da izgleda. Na Ljajićevu sreću, kao što niko ozbiljno nije shvatio to da će napustiti Vladu, isto tako niko nije ozbiljno shvatio Vojislava Šešelja čiji očajnički klovnovski pokušaji da zadrži neki rejting u biračkom telu poprimaju sve grotesknije oblike. Što se tiče Rasima Ljajića, on je prepoznao Muamera Zukorlića kao svog političkog protivnika, ali šta je sa Ugljaninom koji je to bio prethodno? Politički odnos između njih dvojice počeo je tako što je Ljajić posle sastanka sa Alijom Izetbegovićem navodno predložio da Ugljanin bude predsednik SDA u Sandžaku. Kada je, po raspisivanju poternice, Ugljanin emigrirao u Tursku, Ljajić je ostao da rukovodi strankom.
Međutim, u tom periodu dolazi do političkog razlaza i, po rečima samog Rasima Ljajića, njega je Ugljanin osudio na smrt, a zatim tvrdio da će lično da ga ubije. Po izlasku iz SDA, Ljajić formira Koaliciju Sandžak, koja postaje Sandžačka demokratska partija 2000. godine. Pre sadašnjeg članstva u Vladi, četiri puta je bio ministar za razne oblasti, od čega dva puta za ljudska i manjinska prava, a obavljao je i razne druge dužnosti. Pored toga što je, po svom svedočenju, osuđen na smrt, više puta je prethodnih godina dolazilo do žestokih obračuna Ljajićevih i Ugljaninovih pristalica, čak i oružanih. Ovaj period sukoba završio se, kako su mediji rekli “jednostavnim pomirenjem”. Potpisan je čak i sporazum o strateškom partnerstvu između SDA i SDP.
Prekrajanje istorije
U tim je sukobima bilo i slučajnih žrtava, poput Ćamila Jukovića koga je 11. septembra 2004. godine ranio zalutali metak, takođe uoči uzbora za Bošnjačko nacionalno vijeće. On od tada živi u banji, na stalnom lečenju, jer ga je pogodak u kičmenu moždinu načinio paraplegičarem. Uprkos ovakvom rivalstvu, dešavalo se da obojica lidera budu članovi Vlade u isto vreme. Tako je godine 2009. Ljajić izjavio kako se njih dvojica u Novom Pazaru ne viđaju, a u zgradi Vlade se pozdrave. Od pomirenja sa ministrom i potpredsednikom Vlade, bivši i najverovatnije budući predsednik Bošnjačkog nacionalnog vijeća Sulejman Ugljanin ponovo pojačava nacionalističku retoriku i ponovo vraća svoju interpretaciju prošlosti kao dnevnopolitičko pitanje.
Istini za volju, ne može se reći ni da je ranije u potpunosti odustao od nje. Godine 2011. postavio je spomen-tablu Aćif-efendiji Hadžiahmetoviću, kolaboracionističkom upravniku Novog Pazara u toku Drugog svetskog rata koji je streljan 1945. godine zbog zločina i kolaboracije. Ugljanin je tvrdio da je postavljanje spomen-ploče ovom kolaboracionisti i poslaniku u parlamentu fašističke Velike Albanije odgovor na rehabilitaciju Draže Mihajlovića. Ugljanin je tablu otkrio kao ministar u Vladi Republike Srbije, zajedno sa Esadom, tada Džudževićem, a sada samo Džudžom, stranačkim kolegom koji je u to vreme bio predsednik Bošnjačkog nacionalnog vijeća. SDA inače vodi kampanju za izbacivanje sufiksa -ić iz prezimena, da bi se tako smanjila mogućnost od asimilacije Bošnjaka. Ali bivši predsednik BNV Esad Džudža je ostao jedan od retkih primera.
Po pitanju Aćif-efendije, a time i Drugog svetskog rata, nema razlike između trenutno dva glavna takmaca unutar bošnjačkog političkog korpusa u delu Sandžaka koji pripada Srbiji, odnosno Ugljanina i Zukorlića. Ugljanin, međutim, veći deo svog trenutnog angažmana koji dospeva u širu javnost bazira na reviziji istorije. Tako je, kao čelnik BNV-a, u oktobru prošle godine organizovao obeležavanje stogodišnjice Sjeničke deklaracije. Zatim je uoči ovih izbora u jednom govoru izjavio da je Srbija fašistička tvorevina i da su prava manjina, a naročito Bošnjaka, ugrožena. Ova snažna izjava je izazvala mnogo manje uzbuđenja nego što je Ugljanin možda očekivao. Reakcije nisu bile žustre i ipak je preovladalo mišljenje da je ta izjava neiskrena pre svega, jer je pretpostavka da bi je se odrekao kao i mnogih drugih do sada samo kada bi dobio dobru ponudu iz Beograda.
Iako bi se za ovakve izjave svako drugi snosio neku vrstu odgovornosti, od krivične do političke, u ovom slučaju se najverovatnije ništa neće dogoditi. Premijerka je podsetila da je Srbija najmultietničkija zemlja u regionu, a većina ostalih aktera, po običaju, čeka da se prašina slegne. Iza ove opuštenosti krije se, kao i u slučaju spomen-table Aćif-efendiji, nemoć centralnih vlasti. Sam Ugljanin je ubrzo pokušao diplomatski da ublaži oštrinu, ali tako da se ne odrekne izjave u potpunosti, rekavši da je mislio na neku vrstu duboke države koja postoji u sudstvu, tužilaštvu, policiji, vojsci i bezbednosnim strukturama, a da bi se to rešilo – on predlaže lustraciju. Naravno, nije mu palo na pamet da se osvrne na kontradikciju optuživanja države da je fašistička, dok se deklariše kao poštovalac jednog fašističkog kolaboracioniste.
Zapaljiva retorika umesto hleba
Rezultate samih izbora čekali smo puna četiri dana, do kraja zakonskog roka za njihovo objavljivanje, iako se radi o biračkom telu od nekih sto hiljada ljudi. Prvoplasirana je naposletku bila lista Samoopredeljenje (očigledna referenca na kosovsko Samoopredeljenje koje predvodi Albin Kurti) koju je nosio Sulejman Ugljanin sa 14 mesta u BNV, drugoplasirana je lista Matica bošnjačka koju je predvodio Muamer Zukorlić sa 13 mandata, trećeplasirana je lista Vakat Saita Kačopora, koju je podržao Rasim Ljajić posle dugotrajnog oklevanja, i koja je osvojila osam mandata u BNV. Slavlje pristalica liste Samoopredeljenje je privuklo pažnju, jer su uzvikivane parole o sandžačkoj republici te “Suljo-Alija” i “Mi smo balije predsednika Alije”, kako su preneli beogradski mediji.
Dakle, sva razlika između prve dve liste stala je u jedan mandat. Ukupan broj glasača prvoplasirane liste je tek nešto veći od 22 hiljade, a drugoplasirana je dobila dve hiljade manje. Svako, po običaju, ima čime da se pohvali: prvoplasirani pobedom, drugoplasirani činjenicom da je pobedio u najvećim mestima Novom Pazaru, Priboju, Novoj Varoši i Prijepolju, a da su prevagu odneli glasovi iz Tutina i Sjenice gde, po drugoplasiranom Zukorliću, jedna vlast više od dve decenije drži narod “u ropstvu”. Ocenio je da je pobednička lista pobedila tamo gde su masovno kršena pravila i najavio da će u narednom periodu staviti fokus svog političkog delovanja u te sredine.
Poslednje turbulencije među bošnjačkim političarima u Sandžaku još su jedan simptom bezidejnosti politike koja vlada od početka raspada Jugoslavije – na svaki novi izazov se odgovara nuđenjem novih ustavnih rešenja koja, naravno, podrazumevaju zbrinjavanje još jedne političke elite, najčešće sa nacionalnim predznakom i retorikom. Za to vreme, otpušteni industrijski radnici poput onih iz Fabrike automobila Priboj i drugih u jednoj od sada najnerazvijenijih oblasti Srbije mogu siti da se naslušaju zapaljive nacionalističke retorike koju ispaljuju isti akteri već trideset godina i naravno da se očekuje da glasaju za njih. To se do sada pokazalo kao najsigurnija karta, naročito kada sa neke od strana imate Vojislava Šešelja i njemu slične, spremne da koriste situaciju za svoje ciljeve.