U sklopu proslave stogodišnjice kraja Prvog svjetskog rata Srbija je organizirala vojnu vježbu “Vek pobednika 1918-2018”. Ta nam je vježba otkrila dosta o stanju i političkoj ulozi Vojske Srbije, kao i o novim revizionističkim trendovima u čitanju srpske istorije.
“Dejstvom tenkovskim topovima, mitraljezima i streljačkim naoružanjem nastavljena je borba po dubini neprijateljeve odbrane i ovladalo se rejonom odbrane vodova druge linije neprijatelja… Na lokalitetima oko Suvog Polja, koje je juče i bukvalno bilo u plamenu, neprijatelj je tučen iz svih sredstava i svim kalibrima i na kraju potpuno uništen.” Iako ovi redovi zvuče kao svedočanstva iz neke od bitaka Prvog svetskog rata, čija se stogodišnjica obeležava širom Evrope, radi se o prenosu vojne vežbe “Vek pobednika 1918-2018” održane početkom meseca na deset lokacija u Srbiji.
To je, sudeći prema predstavnicima vlasti, bio vrhunac niza aktivnosti kojim se obeležio vek od jednog od najrazornijih ratova u ljudskoj istoriji. Može se raspravljati o tome da li je i koliko smisleno i prigodno sećati se najveće imperijalističke klanice naroda, u kojoj je Srbija izgubila skoro trećinu ukupnog stanovništva i polovinu nacionalne imovine, vojnom vežbom sa bojevom municijom na kojoj predsednik države izjavljuje da je “mnogo srećan” što je drhtala zemlja i što je bačena bomba od koje se treslo pola brda. Nema sumnje da su “mnogo srećni” bili i austrougarski generali prilikom bombardovanja Beograda 1914-1915. godine.
No, bez obzira na to, nije sporno da je u pitanju najveća samostalna vojna vežba Vojske Srbije u poslednjih par decenija – angažovano je osam hiljada vojnika (petina akivnog sastava VS), oko stotinu oklopnih vozila i šest stotina borbenih sistema, uz utrošak oko 125 tona ubojnih sredstava. Prema proračunu Vojnog sindikata Srbije, vežba je VS koštala oko milion evra, a centralnoj aktivnosti prisustvovao je državni vrh kako Srbije, tako i Republike Srpske. Strani mediji su izvestili o vežbi, a neki nisu propustili priliku da ukažu da se radi o “šenlučenju” zbog Kosova, uz podršku Rusije. Doduše, ako se radi o “šenlučenju”, ova vežba VS bledi u poređenju sa najvećom vežbom NATO (Trident Juncture 2018) od kraja Hladnog rata, a koja se u istom periodu odvija u Norveškoj, blizu ruske granice i to u vreme povećanih tenzija sa Rusijom. Razlozi za organizovanje “Veka pobednika: 1918-2018” ipak su složeniji i slojevitiji od čiste geopolitičke računice i prate procese politizacije Vojske Srbije i njenih institucija.
Politizacija vojske
Iako je u periodu posle 2000. funkcija načelnika Generalštaba VS postepeno slabljena u korist funkcije ministra odbrane, izmenama i dopunama Zakona o vojsci iz maja ove godine načelnik Generalštaba je u potpunosti potisnut u drugi plan – on čak više ne upravlja ni Vojnom policijom, već tu nadležnost ima ministar odbrane koga postavlja vladajuća stranka ili osoba koju taj ministar ovlasti. Osim toga, ministar neposredno odlučuje o prijemu civila u redove VS, bez javnog konkursa, a slična izmena nastupila je i u Zakonu o Bezbednosno-informativnoj agenciji.
S obzirom da je vojni vrh efektivno razvlašćen, bar u vreme mira, neizmerno je lakše Vojsku Srbije i njeno osoblje koristiti u svrhe koje odredi Vlada Srbije, a to će reći vladajuća stranka.1 Tako se dogodilo i da su pripadnici VS, po naređenju Generalštaba, morali da statiraju u seriji “Čarape kralja Petra” Lazara Ristovskog koju je finansijski podržala Radio-televizija Srbije (RTS). Primera ima još: prilikom proslave jubileja Vulinovog Pokreta socijalista angažovano je osoblje vojne ustanove Dedinje bez ikakve nadoknade, a u filmu istim povodom pored Vulina pojavljuju se gardisti i oficiri.
Takođe, sve veću kontrolu izvršne vlasti nad vojnim strukturama prati i sve veća, mada podređena uloga VS u političkom i javnom životu. Kada je kosovski predsednik Hašim Tači u septembru “posetio” jezero Gazivode na severu Kosova, naređeno je povećanje borbene gotovosti VS, iako se kasnije saznalo da se ova odluka odnosila na svega nekoliko jedinica Vojske. No, propagandni i psihološki učinak u “kosovskoj drami” je lako i brzo postignut. Sa druge strane, najava izgradnje stanova za pripadnike vojske se već neko vreme koristi kao dokaz posvećenosti Vlade podizanju standarda vojnika. Nema potrebe naročito isticati da na tom planu još uvek nema realnih pomaka.
Unutrašnji plan
U tom ključu treba shvatiti i “Vek pobednika”, pri čemu se mogu izdvojiti tri ravni političke upotrebe ove vojne vežbe: unutrašnja, spoljašnja i ideološka u užem smislu. Na unutrašnjem planu, grandioznost i pompa koje su pratile vežbu, isticanje novih borbenih sistema i slavljenje VS kao najveće vojne sile u regionu imaju za cilj da prikriju realno materijalno stanje u VS i njeno kadrovsko osipanje. Naime, ozbiljnost materijalnog stanja većine vojnika ogleda se u tome što politički vrh nije propustio da tokom vežbe, uprkos svim novim tehnologijama, letelicama i tenkovima, istakne kako se nove uniforme i čizme za vojnike proizvode u tri smene i u tolikoj meri da proizvođač ne može da stigne sve da sašije.
Sa druge strane, na kadrovskom planu, Vojska Srbije dnevno u proseku ostaje bez dva oficira, dva podoficira i nekoliko vojnika i civilnih lica, najpre zbog loših uslova rada i niskih zarada, što godišnje izađe na oko 1.600 ljudi. Slabljenje profesionalne kadrovske politike i sve veća samovolja političkih organa ogledaju se i u tome što je nedavno Novica Antić, predsednik Vojnog sindikata Srbije, ražalovan i efektivno izbačen iz vojske zbog delovanja protiv vlasti, dok su u martu vojnici bili primorani da predaju svoje privatne mobilne telefone radi ostvarivanja “uvida u sadržaj i podatke”. Naposletku, cena razvoja novih borbenih sistema ne meri se samo u novcu, već i u životima radnika u industriji naoružanja.
Pored toga, glorifikacija vojske i isticanje njene važnosti – rečima predsednika, Srbija pravi ofanzivnu, a ne defanzivnu vojsku – relativno je sigurna opklada i lak način za sticanje političke podrške u zemlji čije stanovništvo tradicionalno najviše poverenja ima upravo u Vojsku. Sve češće najave uvođenja obaveznog vojnog roka deo su istog manevra učvršćivanja podrške aktuelnoj Vladi. Vojna vežba ovakvih razmera ima za cilj da odagna sumnje u kapacitete vojske ne samo kod civilnog stanovništva, nego i kod samih pripadnika VS.
Spoljašnji i ideološki plan
Na spoljašnjem planu, upriličena demonstracija sile i projekcija moći pre svega je odgovor na najavu formiranja kosovske vojske i nagađanja o eventualnom razmeštaju budućih jedinica i na sever Kosova. Poruka je jednostavna: ukoliko bude potrebe, Srbija ima čime da zaštiti kosovske Srbe. Drugo, prisustvo Milorada Dodika i Željke Cvijanović na centralnoj aktivnosti “Veka pobednika” nesporno poručuje da su i po ovom pitanju Srbija i RS na istoj liniji. To je samo poslednja potvrda tog kursa u nizu sličnih aktivnosti, od investicionih ulaganja u RS pa do zajedničkog obrazovnog programa u oblasti srpskog jezika i istorije.
Međutim, nema razloga da se misli da je ovakva demonstracija sile usmerena protiv NATO, a nekako u korist Rusije. Iako se zvanična srpska politika i dalje drži doktrine neutralnosti, novi načelnik Generalštaba Milan Mojsilović, inače oficir od karijere, proveo je četiri godine (2013-2017) na mestu šefa Vojnog predstavništva u Misiji Republike Srbije pri NATO. Tome u prilog ide i činjenica da iz NATO nije bilo reakcija povodom nedavne vojne vežbe. Naposletku, neprestano nacionalističko odmeravanje Srbije pre svega sa Zagrebom, ali i Sarajevom, jača potrebu i za demonstriranjem vojne podloge tog nacionalizma. Na geopolitičkom planu, Vučić je i ovu priliku iskoristio da učvrsti svoj položaj i podseti javnost na saradnju sa Kinom i Rusijom, od kojih Srbija navodno treba da dobije naoružanje.
U ideološkom smislu, već ime vežbe – Vek pobednika – upućuje ne samo na trijumfalizam povodom pobede u Prvom svetskom ratu, već i na to da je srpska vojska uvek bila pobednička vojska u proteklih stotinu godina. Nebrojeno mnogo takvih izjava dao je ministar odbrane Aleksandar Vulin, kao i ostatak državnog vrha, bilo da se radi o Prvom ili Drugom svetskom ratu. Drugim rečima, pokušava se izmaštati i konstruisati kontinuitet “srpske vojske” koja je, posle pobede u dva balkanska rata i Prvom svetskom ratu, pobedila i u Drugom, iako je činjenično stanje, naravno, sasvim drugačije. Posle poraza Jugoslovenske vojske, dobar deo srpskih oficira je formirao Jugoslovensku vojsku u otadžbini čiji je vođa bio četnički komandant Draža Mihailović. Pobedu u Drugom svetskom ratu nije iznela nikakva “srpska vojska”, već Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije sastavljena od naroda i narodnosti iz svih krajeva okupirane Jugoslavije. O “pobedama” srpske vojske posle raspada SFRJ nema potrebe naročito govoriti.
Brisanje socijalističke epizode
U prilog tezi da se radi o konstruisanju kontinuiteta govori i postepena rehabilitacija kralja Aleksandra Karađorđevića, koji kod srpskih nacionalista uglavnom nije imao dobru prođu. Jednima je bio po volji jer je okupio sve Srbe u jednu državu, pod jakim srpskim vođstvom, dok drugi nikako ne mogu da pređu preko ideologije integralnog jugoslovenstva koju je sprovodio u poznim danima svoje diktature. Najava podizanja spomenika kralju Aleksandru u Beogradu – i to preko puta spomenika ruskom caru Nikolaju II – pravda se njegovom ulogom u pobedama srpske vojske kako u Drugom balkanskom, tako i u Prvom svetskom ratu, čime se pokušava prevazići nacionalistička ambivalencija prema kralju.
Time bi se postigao ne samo vojni kontinuitet, već i državotvorni, jer bi se socijalistička “epizoda” premostila shvatanjem Kraljevine Jugoslavije kao srpske tvorevine, a savremene srpske države kao naslednice Kraljevine. Čak i poslednju knjigu Vuka Draškovića (osnivača i predsednika Srpskog pokreta obnove) pod imenom Aleksandar od Jugoslavije, treba shvatiti kao deo ovih napora da se kralj Aleksandar rehabilituje kao srpski kralj. Zaboravlja se ne samo šestojanuarska diktatura, već se iz sećanja na prvu Jugoslaviju implicitno brišu ostali narodi.2 Epitet ujedinitelj, dodat tituli kralja Aleksandra, tako gubi prvobitno značenje jugoslovenskog ujedinjenja, a kralj postaje ujedinitelj Srba. Tek u svetlu ovih ideoloških poteza politika prema RS i Srbima u Crnoj Gori zadobija svoje puno značenje – s obzirom na Dodikove separatističke težnje i prećutnu potvrdu na koju one nailaze u Beogradu, moguće je da kralj Aleksandar nije poslednji niti jedini Aleksandar koji ima “ujediniteljske” ambicije.
“Vek pobednika” je došao i prošao – neprijatelj je potučen svim kalibrima, od bombi su se tresla brda, a predsednik je bio mnogo srećan. Ostalo je jedino da se vidi kako bi se država obračunala sa onime što je Marko Parezanović iz Bezbednosno informativne agencije (BIA) nedavno označio kao najveću bezbednosnu pretnju – delovanje “spoljnog faktora” u redovima medija, opozicionih stranaka, NVO pa čak i sindikata. Doduše, tome je možda trebalo da posluži demonstracija sile specijalnih i policijskih snaga u okviru “Veka pobednika”.
- Sa druge strane, ne treba izgubiti iz vida ni to da preterano tehnokratsko insistiranje na nezavisnosti vojske od politike može da odvede u scenario u kome vojna struktura postepeno izmiče demokratskoj kontroli. Pod određenim povoljnim okolnostima kakvih je u istoriji itekako bilo, nezavisnost vojske od politike pretvara se u zavisnost politike od vojske. [↩]
- Za podrobnije ispitivanje ideoloških aspekata proslave stogodišnjice Prvog svetskog rata vidi ovde. [↩]